Најновије

ШТА БИ ЛАЗАНСКИ ДАНАС ЈАВИО ИЗ АВГАНИСТАНА: Цела Србија би га уживо гледала док извештава са кабулског аеродрома (ВИДЕО)

Читам препуне новинске ступце о Авганистану и нешто ми недостаје. А онда схватим да ми недостаје коментар Мирослава Лазанског који бих тако радо прочитао. Сигуран сам да би се Мирослав Лазански, да је међу нама и да није прешао у дипломатију, већ јавио са кабулског аеродрома са најновијим вестима.

Лазански (Фото: Јутјуб)

Пише: Марко Николић

Јутјуб као и увек зна шта желим да чујем и наравно међу бројним видео снимцима, ево Мирослава Лазанског који у једној ТВ емисији даје дефиницију ситуације у Авганистану:

„Авганистан је териториј који гута време, људе и новац и где десет, двадесет или хиљаду година не значе ништа“.

Колико год сатова да имате аналогних, пешчаних или дигиталних, једино мерило Авганистана је историја. Може да се прича са сигурношћу само о томе шта је било јуче или пре десет, сто или више година, док о ономе што следи сутра не сме ни да се помисли, док не осване.

Ислам је једино везивно ткиво на територији која се геополитички налази у централном делу Евроазије, а са толико много нација и традиција.

„Талибани анте портас“

Спалите све и бежите, ово није показна вежба! Не постоји краћа, једноставнија и непожељнија порука коју је потребно прочитати на мегафону, док се активирају црвене лампице у дипломатском представништву, док крећу да раде машине за уништавање папирног материјала. Та реченица не само да значи долазак хеликоптера за евакуацију, већ представља синоним за три добро позната краха америчке интервенционистичке политике.

Моменат слетања хеликоптера на амбасаду или оближњи хотел, у случају евакуације из Кабула, не значи само војни дебакл, већ и потпуну деградацију медијско-маркетиншке машинерије која је одржавала и оправдавала код америчког јавног мњења двадесетогодишњу операцију у Авганистану. Пошто су фотографије са кабулског аеродрома обишле свет, вишедеценијски мит о успеху се срушио као кула од карата за један дан.

Кроз бројке у доларима, које никад није захвално износити поред стотина хиљада жртава са авганистанске и хиљада жртава са америчке стране и њених савезника, амерички грађани дали су у току двадесет година више од две хиљаде милијарди долара за инвазију на Авганистан.

Три града која би америчка војска најрадије обрисала из своје историје

Сајгон 1975, Техеран 1979. и сада Кабул 2021. Фотографију хеликоптера који евакуише особље америчке амбасаде након пада Кабула под талибанску власт многи упоређују са оном из Сајгона 1975. године, иако је упад Иранаца у америчку амбасаду у Техерану био много приближнији садашњим дешавањима у Кабулу.

Да је могуће, та три града и операције које су вршене у Вијетнаму, Ирану и Авганистану, Пентагон би вероватно, најрадије избрисао из своје историје.

Резултати акције: авганистанске избеглице су годинама најбројније у Европи, а у Авганистану се одиграва преко 70 посто светске производње хероина. Демократија на стакленим ногама у Авганистану се посматрала као инцидент, јер кроз корумпирање политичких вођа, никада није била присутна на више од 40 одсто територије.

Како разумети и помоћи онима који немају право на сопствену, другачију историју и идентитет? У дубоким културолошким разликама лежи срж проблема. Представљање једних као звери, а свих других као анђела у вишедеценијском сукобу је површно сагледавање проблема.

Тако лоше режиране ситуације су већ виђене, и управо се медијским спин методама и давало оправдање „спасилачким“ инвазијама како у Авганистану, тако и у Ирану, Либији, па и СР Југославији. То је резултирало колонама унесрећених људи који беже из својих домова.

Питање да ли ће просечном становнику Авганистана бити боље под данашњом талибанском влашћу је излишно у тренутном контексту, јер бисмо морали да вратимо време много уназад, пре инвазије на Авганистан, и пребацимо се у тадашњи контекст проблема. Свакако, слике спасавања и пребацивања деце преко жице на кабулском аеродрому ће оставити неизбрисиву мрљу на онима који су дозволили да се примирје претвори у потпуни колапс и потенцијално ново крвопролиће.

Тешко побеђенима, још теже победницима

Крај Првог светског рата озваничен је миром који је учинио крај сваком даљем миру. То примирје 11.11.1918. како се назива, управо је оно што му и реч сугерише — привремени мир до следећег сукоба који је уследио убрзо потом. Након привременог, обично следи коначни расплет, па је након Другог светског рата могао само да уследи — Дан Победе. Ако мислимо да се мир може постићи тако што се не зна ко је победник, и ко је на кривој страни онда се заваравамо и правимо увертире за нове окршаје.

Још једно у низу примирја које није пошло како је планирано је оно које до скоро било незамисливо између Сједињених Држава и талибана у Авганистану. Није била тајна да се преговори са талибанима воде на највишем нивоу претходних неколико година, a скоро смо сазнали да су неке рунде разговора вођене и у Београду.

Али, одлука за излазак из рата очигледно је много тежа него она за инвазију на територију друге земље коју је поносно објавио Џорџ Буш Млађи назвавши акцију „Трајном слободом“.

Цинично је када мир по сваку цену покушавају да остваре они који су донели рат под паролом трајне слободе, али излазна стратегија након девастирања земље претворена је у брзоплету расподелу провинција које су означене као талибанска зона и она коју контролише Влада у Кабулу. Није први пут да трајно решење кроз неколико недеља буде претворено у нове сукобе и потпуни фијаско снага подржаних од стране америчке војске на узаврелом проширеном блискоисточном терену.

Цена демократије код мајстора кварише

Од почетка рата у Авганистану јасно је било да „убризгавање“ демократије није основна покретачка снага америчке војне силе на Авганистан. Права жена и слобода говора су добри за пуњење медијских стубаца као покретач у производњи пристанка код грађана на нови ратни поход у функцији мира, али када се погледају други амерички блискоисточни савезници, не може се рећи да је то моменат који одлучује покретање инвазије. По званичној верзији, разлог инвазије на Авганистан је то што је одбијено да се изручи Осама Бин Ладен и да се сузбије деловање Ал Каиде. Ипак, да бисмо знали разлог за настанак Талибанског покрета морамо се вратити мало у историју.

Талибански покрет није створен у Авганистану, већ у суседном Пакистану. Почетком деведесетих, покрет милитантних исламиста служио је како би успоставио контролу на Авганистанској територији након повлачења совјетских трупа. Иако ни један нападач на Светски трговински центар у Њујорку није био Авганистанац, и сам Осама бин Ладен је на крају ликвидиран у Пакистану 2011. године, намеће се питање колико је заиста сузбијање Ал Каиде био прави разлог уласка и колики је проценат успешности?

Потребно је имати у виду да су тренутне вође талибанског покрета у новопроглашеном Исламском емирату Авганистану практично сви до једног били у Гвантанаму или неком другом америчком затвору. Оружје које је авганистанска регуларна војска оставила за собом је скандалозно моћно и бројно.

При повлачењу, разумљиво је да остану јуришне пушке и лако наоружање, али како правдати то да су остале стотине нових оклопних возила, дронови и хеликоптери најновијих генерација. Како ће то оружје бити употребљено, да ли ће служити за дестабилизацију режима у Техерану или ће бити постављено близу граница Русије, то су питања на која тренутно ретко ко има одговор.

Присуствујемо креирању нових војно-политичких савеза на проширеном Блиском Истоку. Катар је у правој дипломатској офанзиви и наслућује се савезничка линија са Турском и Пакистаном, док су Емирати, Саудијска Арабија, Египат и Индија на другој страни.

У ратовима свака симболика је намерна, било да је реч о чувеном вагону у коме је прво потписана немачка капитулација у Првом светском рату, а након тога и Француска капитулирала 22. јуна 1940. године. Тако је данас, као датум повлачења и коначног краја операције у Авганистану наведен 11. септембар, тачно 20 година од напада на Светски трговински центар у Њујорку.

И не само да су талибани изабрали тај датум, већ су и реконструисали фотографију по угледу на америчко забадање заставе на острву Иво Џима када су означили окупацију Јапана. Сада су талибанске снаге одевене у америчке униформе, заболе заставу новопроглашеног Емирата, што је изазвало бес на друштвеним мрежама. Какве ће последице развој догађаја у Авганистану имати, да ли нас очекује нови мигрантски талас, шта ће бити са другим џихадистичким снагама и хоће ли се придружити новоформираном емирату — остаје да се види, док сат откуцава у Авганистанском лавиринту.

Шпил је промешан, карте су подељене, чекају се улози. Ако се може покерашким речником причати, онда тако изгледа тренутна ситуација.
За столом су највећи играчи, сви делују смирено, иако крв букти и нико не зна шта се може десити. Нема константности, једино правило је да правила не постоје, игра се на карту сувог практицизма. На простору где не значи ништа ни хиљаду година, можете имати све сатове овога света али време не откуцава исто.

Када се игра на време, стрпљивији побеђује, а не онај који планира где ће провести пензију и играти голф. Џорџ Буш Млађи је љубитељ сатова, причало се да му је приликом посете Тирани, током руковања са људима, сат украден или да му је испао. Било како било, време у Авганистану као да иде у назад, а такав сат још нико није измислио.

Русија би могла да склопи застрашујући савез са Кином. Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: rs.sputniknews. com

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS

No news available.

Urbancube