Најновије

МИЛАН ВИДОЈЕВИЋ ЗА ПРАВДУ: Абу Нидал-терориста у најам

Од рођења положај малог Сабрија био је неповољан. Био је жртва старије браће и сестара. Још горе, када је отац умро 1945. године његова мајка је морала да напусти кућу, па је тако изгубио и њу. Имао је осам година, живео у очевој кући али није било никог да се о њему брине. То одсуство бриге значило је, између осталог, одсуство образовања. Напустио је школу после трећег разреда, што је увек био извор срамоте, могао је да пише невештом руком детета, што је био један од извора његовог беса.

Видојевић (Фото: Јутјуб)

Пише: Милан Видојевић

Арапи имају посебан облик снобизма, који је повезан са поносом породице и то је разлог зашто има доста бракова међу рођацима. Било је мало тога чиме је он могао да се поноси, јер је био син сиромашне служавке из угњетене секте, до тренутка када је у Сирији на власт дошао Хафез ел-Асад 1970. године, такође алавит сељачког порекла. Абу Нидал је себе издигао уз помоћ овог идентификовања са сиријским лидером. чак је поправио односе са својим рођацима. Неки од њих су живели на територији под израелском окупацијом, једна полусестра је живела у Наблусу, на Западној обали. Њој је успевао с времена на време да пошаље новчану помоћ. Неколико његових нећакиња, расутих по арапском свету, биле су удате за чланове његове организације. Али ко може да каже како су рани растанак од мајке и понижења која је трпео утицали на њега?

Његова суровост и потреба да доминира над онима који га окружују указује на његову нетрпељивост према свету у целини што је можда последица бола који је трпео као дете. Они који су га добро познавали кажу да је презирао жене и да за њих је било мало места у његовој мушкој организацији. Жене чланови организације живеле су у изолацији и углавном ништа нису знале о активностима својих мужева. Није им било дозвољено да међусобно комуницирају и склапају пријатељства. Његова сопствена жена била је стрпљива, толерантна, и много је пропатила јер је годинама држана потпуно одвојена од друштва и без пријатеља. Шок егзила Оно што је оставило неизбрисив траг на младом Сабрију, његовој породици и целом палестинском народу, било је масовно усељавање Јевреја у Палестину, које је 1948. године кулминирало оснивањем државе Израел.

Геноцидно прогањани од стране Хитлера, Јеврејима је била потребна домовина и Британија им је то обећала. У новембру 1947. године, на заседању Уједињених нација донешена је Резолуција 181. која је арапску Палестину поделила на арапску и јеврејску државу, а ту исту резолуцију Арапи су одбацили. Начин на који је створена држава Израел, насилним протеривањем Арапа, нешто је на шта се не може бити поносан и што је извор контраверзе до данас. Развлашћени и остављени без имовине, Палестинци, који су на тој земљи живели скоро тринаест векова, доживели су шок од кога нису били у стању да се опораве. Када су Арапи одбили план УН о подели земље, избио је грађански рат између Арапа и Јевреја. Јафа се нашла под опсадом, арапска енклава окружена јеврејском територијом коју је израелска команда хтела да заузме. Почело је са снајперистима, онда је то прерасло у повремене окршаје, да би се завршило акцијама са много жртава. Један од тих типичних терористичких инцидената, почетком 1948. године, било је постављање камиона са динамитом прекривеним наранџама, у прометној улици, у чијој је експлозији било стотинак мртвих. Ова тактика терора примењивала се на целој територији Палестине, како би ционсити заузели што више земље пре коначног повлачења Британаца, 15. маја 1948. године, чега су се плашили јер су мислили да ће тај одлазак бити сигнал за улазак неке од регуларних армија у Палестину.

Врло успешна тактика циониста огледала се у изненадним нападима на арапска насеља минобацачима и артиљеријом, јаким пропагандним акцијама у најбољој традицији психолошког рата уз помоћ тајних радио станица којима је руководила Хагана, подземна јеврејска милиција, и масакрима сеоског становништва у изолованим сеоским подручјима како је било у Деир Јасину и Колонији. Неколико хиљада Арапа цивила било је убијено у разним деловима земље, што је довело до паничног бекства 750.000 Арапа преко граница.

Тада је рођен нерешиви проблем палестинских избеглица. Чим је Хагана заузела Јафу 14. маја 1948. године, била је опљачкана од придошлица из Тел Авива и муњевито насељена. Од 75.000 Арапа у том граду остало их је само 3.000. Плантаже породице Бана конфисковала је израелска влада. Дивља журба Палестинаца да побегну могла се упоредити само са дивљом журбом Јевреја да заплене њихову имовину. До 1953. године трећина јеврејског становништва живела је на земљи одузетој од Палестинаца. Неколико недеља пре пада Јафе, некада поносна и богата породица Бана побегла је на југ у мали град Маџдал, у коме су мислили да ће бити сигурни, али су ускоро одатле протерани од Израелаца. Кренули су даље на југ, до Газе, која је била под египатском војном окупацијом и ту нашли склониште у избегличком кампу, где су под шаторима провели тужну годину, укључујући хладну зиму 1948-49. године. Одатле су прешли у град Наблус, на Западној обали, тада под јорданском управом.

Временом, неки од чланова породице почели су да раде и остварују скромни приход, једва довољан за живот. Спадали су у срећнике, годинама после катастрофе из 1948. већина палестинских избеглица живела је под шаторима, чекајући да се деси чудо које ће их вратити њиховим кућама. Оно што се десило 1948. године није био крај процеса, већ почетак. Репресија над Палестинцима, експропријација земље, изградња насеља, присвајање ретких извора воде - све то се наставило до данашњих дана, стварајући у жртвама ове политике експлозивну мешавину беса и очајања. Ма колико Израелци и Јевреји одбијали да признају, тероризам Абу Нидала и њему сличних, реакција је на јеврејску победу, која је Палестинце осудила на полуживот у немоћи, несигурности, без сигурног идентитета.

Из тог дубоког осећања незадовољства светом, опседнутост осветом се незадрживо испољила. Оно што је одузето силом, може се вратити само силом. Нема средине, компромиса или мирног решења. Ово је било једино осећање великог броја Палестинаца.

Млади агитатор

Младалачки дани Абу Нидала у Наблусу били су тешки. Преживљавао је од прихода своје полубраће, који су се и сами борили за опстанак. Прихватао је свакакве послове, био је потрчко и помоћник електричара али је дубоко мрзео, како је касније признао пријатељима, своју одрпану одећу, празан стомак и недостатак образовања. Покушао је да похађа државну школу неколико месеци али без новца од кога би живео и пропуштених година, једноставно није могао да ухвати прикључак.

Био је предмет поруге, што је појачало његово осећање озлојеђености. Арапска слабост и збрканост, разоткривена пропашћу Палестине, за младе људе морала је да нађе исходиште у политици. Четрдесетих година је у Сирији основана Ба'ат партија и њен узбудљиви, иако некохерентни програм, арапског "поновног рођења" био је одушевљено прихваћен. У Јордану је постојао огранак ове партије и јасно је да су избеглички кампови у Наблусу били плодно тло за баатистичке идеје, нарочито после убиства јорданског краља Абдулаха 1951. године. Убица је био Палестинац, а мотив - прихватање идеје да Израел постоји јер је краљ три године био са Израелцима у дослуху.

(наставиће се)

Прошлу колумну Милана Видојевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS

Nema dostupnih vesti.

Urbancube