Пише: др Иван Пајовић
Када су на задатку, њих је готово немогуће уочити и лоцирати. Оне су способне да се спусте на океанску дубину испод 300 метара и провести тамо пола године спремне да лансирају ракете на раздаљину више хиљада километара и да униште циљ величине осредње државе. Атомска подморница је право оружје Судњег дана, којим располажу само најснажније државе света. Друге земље не могу их произвести ни из финансијских, ни из техничко-технолошких разлога.
Атомски подводни монструми произведени у Совјетском савезу у доба Хладног рата и данас лутају дубинама светских океана, изазивајући ужас код руских противника, који се непрекидно и грчевито боре да сазнају њихове тренутне позиције. Научнике који се баве развојем овог врхунског оружја чувају припадници тајних служби. Седамдесетих година прошлог века Американци су произвели специјални брод вредан 350 милиона долара (у то време астрономска свота!) са наводном наменом да у научне сврхе скупља минерале са дна океана. А заправо био је намењен искључиво покушајима извлачења потонулих совјетских подморница како би се дошло до тачних техничких података о њима.
Колико год чудно звучало, атомске подморнице тону прилично често. Од 1955. године потонуло их је девет: пет совјетских, две руске и две америчке. Другим речима, однос је седам према две на штету Русије. Неке од њих леже на дну са све својим нуклеарним арсеналом и није их могуће подићи. Тачније, може се покушати, али са ризиком да буде изазвана катастрофа глобалних размера. Најчешћи разлог потонућа представљају проблеми са системом кретања и управљања.
Бешумни атомски подводни ловци обавијени су веловима митова, што и није чудно, јер је ниво тајности приликом њихове производње и експлоатације огроман. Новинаре одувек држе подаље од њих, али ипак приликом неких великих догађаја, завеса тајности се подигне. У част стогодишњице рођења конструктора Сергеја Коваљова руски новинари први пут су имали прилике да ступе на подморницу ТК-20 „Северстаљ”, једну од стратешких подводних крстарица пројекта 941 „Ајкула” (рус. Акула), који је остварен под руководством овог генијалног конструктора.
Каква је рушилачка моћ пловила ове класе добро је познато. Совјетски инжењери направили су право оружје Судњега дана намењено наоружавању подморница: тростепену балистичку контејнер-ракету P-39 на чврсто гориво. Само једна оваква ракета може да избаци десет бојевих блокова (глава) снаге по 100 килотона на удаљеност до 10.000 километара. На подморници „Ајкула” налази се 20 ракетних контејнера, а у свакој од њих по десет нуклеарних глава. Сумарна разорна снага две стотине бојевих глава јача је 1400 пута од бомбе бачене на Хирошиму. Како се заштитити од таквог урагана ракета од које је свака „реални Армагедон” просто је нерешив проблем. Управо зато и данас подморнице овог типа буквално изазивају ужас врхушке НАТО-пакта.
За пренос оваквог тешког оружја било је потребно конструисати подморницу огромних димензија: 173 метра у дужину и висине као деветоспратна зграда. Може се рећи да то није пловило, већ омањи град. Главна предност је брзина подморнице која се може кретати под водом брзином од 50 км/час, а да притом остаје потпуно бешумна. Оваквих колоса произведено је укупно шест, а сада их је остало три. Ушле су у Гинисову књигу рекорда као највеће подморнице на свету. Својим трупом оне могу ломити лед дебљине 2,5 метра. „Ајкуле” нису служиле дуго, јер је њихова експлоатација била астрономски скупа. „Северостаљ” се данас налази у резерви и очекује решење о даљој судбини. Према мишљењу руских стручњака, подморнице пројекта 941 више нису потребне, јер је техологија отишла напред. Међутим, иако је посада сведена на минимум, живот пловила се наставља. Одржава се целодневно борбено дежурство и брига о безбедности.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) December 12, 2022
На смену „Ајкулама” дошле су савременије подморнице типа „Бореј”. Њихова историја започиње још 1996. године, када је у Северодвинску започела градња новог модела. Финансирање флоте је деведесетих година прошлог века било нестабилно, а то се одразило и на подморнице. Прва подморница нове класе била је „Јуриј Долгоруки” који улази у састав Северне флоте 2013. године. Данас поморске снаге Русије поседују пет подморница пројектног типа 955 „Бореј”. Ускоро су, после „Долгоруког” пристигле „Александар Невски” и „Владимир Мономах”, које службу обављају у Тихом океану. „Кнез Владимир” и ”Кнез Олег” стигле су недавно.
Подморнице „Бореј” наоружане су са по шеснаест најновијих балистичких ракета на чврсто гориво типа „Булава”. Свака од њих носи по 10 нуклеарних бојевих глава снаге 150 килотона. Једном салвом оваква подморница може збрисати ма који град на свету, независно од његове величине. То се односи и на читаве државе које немају велику површину. Чини се да је једина мана ових подводних џинова њихова астрономска цена производње и одржавања, која се мери милијардама долара.
У саставу руске морнарице постоји и (за сада) тајни ракетни комплекс под називом „Скит” (рус. Скиф), који се аутономно на дну океана може налазити током више година и у нужном моменту по команди погађати циљеве ракетама хиперзвучних брзина. Ово половило заправо и није подморница, већ нека врста подводног дрона великих димензија.
Само пет земаља на свету располаже атомским подморницама, а то су поред Русије још и САД, Британија, Француска и Кина. Карактеристике и убојна моћ ових подморница прилично су познате. Остаје нада да ће разум контролисати овако велику силу и да се на делу оне неће користити.
Остале текстове Ивана Пајовића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
