"Одлучио сам да спроведемо специјалну војну операцију. Циљ операције је заштити оне који су осам година изложени злостављању и геноциду од стране режимо у Кијеву. Уложићемо напоре да Украјина буде очишћена од нацизма и милитаризма", поручио је председник Русије Владимир Путин 24. фебруара, на самом почетку рата.
Украјински председник Володимир Зеленски тада је упозорио да је Русија "извршила нападе на њихову војну инфраструктуру и на наше граничну стражу и граничне одреде". "Уводимо ратно стање у целој нашој земљи", рекао је Зеленски.
Историчар Александар Животић, у емисији Четвртком у 9, навео је да почело да са паролом, те да је касније дошло до анексије, што се не уклапа у прокламоване циљеве, да би се сада говорило о циљевима изнетим на почетку рата.
Новинар Жељко Пантелић сматра да је коначни циљ који је Русија зацртала да приме четири покрајине у свој правни систем.
Дипломата и новинар Драган Бисенић каже да је у сукобима, који сада постоје, тешко очекивати да буду исходи, попут исхода два светска рата који се окончавају капитулацијама једне стране и безусловном победом друге. "То је исход могућности, шта једна и друга страна могу да остваре од циљева. Почетни и крајњи циљеви се разликују", навео је Бисенић.
Данило Мандић, социолог и предавач на Харварду, наводи да је идеја била не окупација и инвазија него пуч, те "да се режим у Кијеву обезглави", смени и да се инсталира нека врста проруског режима. "То није успело. Сада када није успело, као непотребни план Б, морали су да окупирају земљу", каже Мандић.
О припајању четири области
Истовремено се и ратовало и гласало. У Доњецкој, Луганској, Херсонској и Запорошкој области, одлучивало се о прикључењу Русији. Већином изнад 90 процената, то се и изгласало.
Исход овог референдума очекивано нису признале ни режим у Кијеву, ни режими на Западу, баш као ни претходну анексију Крима по истој формули.
Пред почетак инвазије Русије на Украјину 24. фебруара самопроглашену независност ДНР И ЛНР, признала је само Русија.
У Донбасу су сукоби почели пре осам година: 2014. Луганск и Доњецк из те области прогласиле су се независним "народним републикама".
Реч је о индустријском и рударском крају, у којем живи рускојезично становништво, а који је историјска клацкалица смештала и под руску и под украјинску управу. Када се чинило да је преблизу Кијеву, Русија је у априлу повукла своје трупе како би акције усмерила на Донбас у источном делу земље.
А данас се говори да ће исход рата у том делу одредити шта ће преостати од Украјине.
"Када је побуна почела, када је уследила украјинска оружана реакција, тај побуњени простор на којем су формиране те две републике није обухватио читав простор ове области. Обухватао је највећи део Луганске области, један део Доњецке. Резултат рата да је сада ситуација таква, да није дошло до већих померања", објашњава Животић.
Песков је рекао да, када су у питању границе Херсонске и Запорошке области, да ће Русија у дијалогу са становништвом тих области одредити у којим су границама ушле у састав РФ, што говори да се са самом анексијом доста журило.
"Сада су на пола пута, јер нису успели да освоје ни цео Доњецк. Једино је Луганск у доброј мери под контролом Руса, мислим да је то војни циљ. Док се то не деси, мислим да са њене стране неће постојати спремност да се крене у преговоре", каже Пантелић.
Бисенић каже да је он важан за Русију, јер ту живи руско становништво. „Предузела је офанзивне кораке како би га интегрисала у Русију. То је са Кримом исто учинила. На тај начин се мења геополитика, састав Украјине, односи у Европи и у свету, али може да се претпостави да ће Дњепар бити линија раздвајања као што смо видели у мировним предлозима и плановима од 2007", наводи Бисенић.
Кругови санкције Русији
Последице девет кругова санкција Русији, у паклене кругове уводиле су не само Москву, него оне који се на њу наслањају. Блумберг пише да су земље ЕУ потрошиле 525 милијарди евра на ублажавање последица рата.
Рат је довео до несташица, а оно што није нестало је поскупело. Несигурност око набавке енергената, покушаји да се смањи зависност од Русије на том пољу довеле су до тога цене струје и гаса у Европи расту и до 40 одсто.
Професорка на Факултету политичких наука Драгана Митровић каже да, осим економске штете која је запањујућа по немачку економију, треба додати и скупе социјалне програме због угрожавања квалитета живота људи.
"У Москви су веровали да ће доћи до цепања унутар ЕУ око санкција и ту су направили грешку. У Европи ћемо имати већи проблем кад се заустави рат и почне обнова Украјине: oко тога ко треба да финансира обнову Украјине, јер ће Американци реци да су поднели највећи терет кад је реч о војној помоћи", наводи Пантелић.
Шта је циљ економског кажњавања
Док је Путин желео да денацификује Украјину, Запад је желео да дерусификује Запад. Уведене су санкције Русији, али свему руском, па су се са сцена скидани руски уметници, са борилишта спортисти, а научници скрајнути.
Циљ економског кажњавања Русије за војну акцију био је да се она и њена привреда ослабе, али је очекивани колапс избегнут. Уместо предвиђеног пада од 10 одсто, БДП ће пасти три пута мање.
Бриселски истраживачки економски центар каже да су санкције омашиле, јер се између осталог руска економија мање ослања на увоз него неке друге земље.
Централна банка је очувала стабилност финансијског система и неким незваничним каналима, преносе медији, успева да послује са иностранством.
За инфлацију од 12 одсто кажу – лоше али ни приближно, као што се предвиђало.
Док су поједине земље једна за другом забрањивале постепено или потпуно увоз руске нафте, али и гаса, Русија је тражила нова тржишта – попут Турске, Бразила, Јужне Кореје и Индије.
"Руска економија која се прилагодила на живот под санкцијама од 2014. које су сада само проширене и пооштрене на финансијске институције, личности, одреаговала је са искуством економије која има отпорност на њих и структуром која знаци производњу и извоз стратешких роба које су свима потребне – минерала, житарица, ретких метала, гаса од којег ЕУ зависила толико, које су потребне свима а које, ако нису потребне, односно санкционисане су на једном лако могу наћи купца на другим тржиштима", наводи Митровићева.
Бисенић каже да Русија чини свега два одсто светске размене, те да не извози готово ништа осим енергената, има различит положај од ЕУ и Кине. „Русију не кошта много да води сукоб, једну веома експлицитну и конфронтирајућу војну политику до војног сукоба", наводи Бисенић.
Митровићева каже да санкције највише погађају Русију, којој је потребно технолошко унапређење, раст продуктивности...
Мандић сматра да је да скупо бити одсечен од високотехнолошког увоза са Запада. „Ако хоћете да видите шта ће Русији да се деси, можете да видите Иран. То се не деси за шест месеци, годину дана, али ако остане овако годинама, осетиће се", објашњава Мандић.
Пантелић каже да може да се расправља да ли су предвидели да ће бити тако великог обима, али да је Русија одиграла на карту да ће Немачка и Француска размишљати у економском смислу.
Говорећи о санкцијама Русији, Животић каже да не би било поштено речи да су усмерене само ка смањењу руског војног потенцијала. "Јасно је да не могу у првој фази да утичу на руски војни потенцијал, али њихов карактер говори да су оне усмерене на дуготрајно одсецање Русије од Европе, не само у политичком и енергетском смислу, већ на нивоу економије, културе и спорта", наводи Животић.
Сви живе своје ноћне море
Овај рат одсвирао је крај неутралности. Продубио је ров старих хладноратовских такмаца. Неки ће рећи да је овакав развој догађаја могао да се наслути још 2007. године када је Путин на Минхенској безбедносној конференцији оштро критиковао спољну политику САД и униполарни светски поредак, успротивио се ширењу НАТО-а.
Петнаест година касније Путин је то поновио. У међувремену изгледа да сви живе своје ноћне море: Запад је дочекао оно чиме је годинама плашио своје грађане – руску акцију, а Русија сада гледа како јој НАТО стиже у комшилук.
Шведска и Финска званично би требало да постану чланице Алијансе 2023. И сада звучи пророчански изјава француског председника Макрона неколико месеци пред почетак рата да Европа неће бити стабилна и безбедна ако не пацификујемо и не разјаснимо односе с Русијом.
Да ли Европа плаћа цену сопственог пропуста и да ли ј потребна нека нова источна политика, нови однос према Русији, нека верзија напора Вилија Бранта, канцелара Западне Немачке који је хтео да нормализује односе са Источном Европом.
"Политика је била успешан оквир у коме је постигла уједињење две Немачке. Тешко је замислити како би изгледала Варшава, Будимпешта, балтичке земље данас, да Немачка није извела ту трансформацију после пада Берлинског зида", наводи Мандић.
Пантелић каже да је Европи било потребно да Русија не направи корак који је направила 24. фебруара, да је остала са политиком која је држала на дистанци и Кину и НАТО.
"Са агресијом на Украјину, Русија је гурнула читаву Европу у руке САД. Управо оно што је Вашингтон хтео, зато се на Западу многи питају како у Москви нису предвидели такав сценарио", наводи Пантелић.
Додаје и да је била "погрешна процена у Немачкој или Паризу јер су мислили да Путин неће пуцати себи у ноге и напасти Украјину".
Француска и Немачка су у претходних 15 година, од 2008. године на самиту НАТО-а у Букурешту, имале разумевање за Русију, стопирале МАП за Украјину, не би дозволиле због њихових интереса да уђе у НАТО.
О руској офанзиви на југ прочитајте ОВДЕ.
Извор: РТС
