Пише: Маринко М. Вучинић
Ово су само неки од новинских наслова који су пропратили саопштавање резултата Референдума о промени Устава у области правосуђа. Судећи по њима и владајући напредњачки режим и уставобранитељска опозиција која је позивала на гласање на овом Референдуму прогласиле су своју несумњиву „историјску „победу.Председник Републике А. Вучић је без много тријумфализма којим он иначе обележи свако победничко објављивање изборних резултата успео је уз много усиљености да ипак прогласи велику победу на Референдуму без обзира што је излазност бирача била једва око 30 посто. Резултате је објавио у седишту своје странке и пре државне изборне комисије што довољно говори о недемократском карактеру његове ауторитарне владавине. Он је поставио коту од 30 посто и сви резултати су морали да се прилагоде његовом зацртаном проценту који му је омогућио да огласи да је Референдум у потпуности успео . Овако мала излазност бирача није га ни мало спречила да убележи још једну победу његовог бирачког корпуса, без обзира што је по његовим речима део бирачког тела СНС- а гласао против уставних промена на овом Референдуму. Служећи се већ толико пута опробаном политичком и маркетиншком алхемијом он је покушао да очигледни пораз претвори у референдумску победу. Коментаришући Референдум у Македонији из 2018 године о промени имена ове бивше југословенске републике на коме је излазност грађана била 35 посто А. Вучић је рекао“ Замислите мене да позовем народ да изађе на референдум и изађе 25 или 35 посто и ја кажем „победили смо“. То је за мене немогућа ситуација“. Овакав његов наступ / а готово сви су такви/ још једном је потврдио Платоново мишљење о лажи у политици изнето у његовом делу Држава. „ Ако, дакле уопште некоме доликује да лаже, онда то припада владарима и то само у корист државе, било због спољних противника или због грађана у земљи. Никоме другоме лаж није допуштена“. И Бранислав Нушић је на себи својствен начин у записима Бен Акибе говорио о лажи.“ Па ипак, постоји једна снага, једна манифестација човечјег духа, која јача од свих тих сила, а тој – ЛАЖ.И још једну особину има лаж, коју поменуте природне силе немају. Све се оне у примени троше и саме, док лаж на против, што више у примени све то више расте и све се више снажи“. Ми управо у нашем друштву свакодневно можемо да се уверимо у истинитост ових Нушићевих рећи, пратећи свакодневне медијске наступе А. Вучића.
И опозиционе уставобранитељске организације су настојале да прогласе свој велики успех наглашавајући да Референдум о уставним променама није добио већину у великим градовима као што су Београд, Нови Сад и Ниш. Остаје отворено питање да ли ови резултати могу бити ветар у леђа оваквој недоследној и нејединственој опозицији и залога за њихов успех на предстојећим парламентарним и председничким изборима. Међутим, ни овај Референдум није показао акциону али ни организациону способност и моћ опозиционих снага које својим недоследним и дилетантским деловањем само додатно поспешују већ постојећу идеолошку и политичку конфузију која је доминантна у нашем политичком животу и целокупном друштву. Реаговања ЕУ и САД на овакав исход Референдума у потпуности се уклапају у њихову подршку стабилократском и аутократском режиму А. Вучића без обзира на изузетно малу излазност на уставни Референдум/ што је вероватно у складу са демократским стандардима који важе у земљама ЕУ/. У њиховим реаговањима може се недвосмислено увидети да они снажно подржавају напоре напредњачког режимау развоју демократије , владавине права и медијских слобода. Јасно је да је ово још један у низу израза политичке подршке А. Вучићу пред предстојеће изборе.
У свим досадашњим коментарима и разним реаговањима на резултате овог Референдума суштинско питање демократије и демократског поретка се не поставља, а то је питање легитимитета и суштине демократије као израза већински слободно изражене воље грађана. Легитимитет изјашњавања о промени Устава у области правосуђа не доводи се у питање један од је од коментара представника власти који смо могли ћути након објављивања резултата референдума од стране републичке изборне комисије . И судија Драгана Бољевић из Друштва судија изјавила је да је добро што су грађани позитивно одговорили на референдумско питање о уставним променама и да су својим изјашњавањем ДЕФИНИТИВНО дали легитимитет целом процесу .Она је у изјави Тањугу оценила да је излазност од 30 посто добра. Али управо резултати овог уставног Рефрендума и излазност од једва напабирчених 30 посто постављају најважније питање за сваки систем који претендује да себе проглашава демократским. Јасно је да овај Референдум није дефинитивно обезбедио толико потребни легитимитет овом процесу како то резолутно тврди судија Д. Бољевић, већ је јасно показао да напредњачки режим нема неопходни легитимитет што је показао и несумњиви успех бојкота претходних парламентарних избора. Основно питање које се поставља а везано је за легитимитет владајућег режима је оличено у дилеми: да ли се Устав донет гласовима натполовичне већине уписаних бирача може легитимно мењати мањим бројем гласова од тога. Према подацима РИК-а на Референдуму 2022 године изашло је 1,960.оо грађана. На референдуму за доношење Устава 2006 године гласало је 3.645. 517 бирача, дупло више. За промену Устава Србије на овом Референдуму гласало је само 1.170.406 гласача. Насупрот 3.521.749 за доношење Устава Србије 2006 године. Три пута више . Разлика између броја гласова за Устав Србије 2006 године и за његову промену 2022 године износи 2.351. 318, више него што је укупно гласало 2022 године за промену Устава . Зато се и неминовно поставља суштинско питање, да ли је легитимно мењати Устав уз подршку чак три пута мање броја гласова који је тај Устав добио када је доношен. Одговор на ово изузетно важно питање је веома једноставан ако демократија и даље настоји да представља израз већинске слободно изражене воље народа. Ако се прихвати излазност од 30 посто грађана на ово референдумско изјашњавање као израз народне воље онда се доводи у питање сама суштина и супстанца демократије која на овај начин не може обезбедити легитимитет јер он је у основи самог постојања демократије. Зато је опозиција пропустила да резолутним и недвосмисленим бојкотом овог Референдума нанесе озбиљан ударац напредњачком режиму јер тада излазност грађана не би могла бити већа од 18 посто, а то ни велики „маг политичког маркетинга и пропагандистичког инжињеринга“ А. Вучић не би могао да прогласи као још једну своју „историјску“ победу. Питање да ли би уопште и било конференције за штампу у седишту његове Српске напредне странке. Поред мале излазности од 30 посто легитимитет овог референдумског изјашњавања доведен је у питање немогућношћу наших грађана ма Косову и Метохији да учествују на гласању. Да ли ми на тај начин признајемо да наше Косово и Метохија више нису део нашег уставног и државног устројства. То је изузетно значајно за сагледавање и оцењивање проблематике легитимитета овог уставног Референдума и напредњачког режима у чијој режији су до сада Срби са Косоову и Метохији излазили на све косовске изборе не би ли обезбедили власт напредњачкој испостави на Косову и Метохији- Српској листи. Да ли можемо мирно и без реаговања прелазити преко још једног тако драстичног урушавања државног и уставног јединства државе Србије.
Након десет година аутократског начина владавине напредњачки режим убрзано губи легитимитет и више не може да се позива ни на фасадну тзв.демократију јер се ради о постојању хибридног система без јасно изражене легитимизацијске основе. Ако и даље прихватамо да је 30 посто излазности на овом уставном Референдуму или мањ е од 50 посто излазности на прошлим парламентарним изборима као легитимно демократско изјашњавање онда се оправдано поставља питање, шта је данас заиста суштина демократије ако она не испуњава основне услове за своје деловање и постојање: слободно изјашњавање грађана, медијске слободе, доследна подела власти ,критички дијалог у друштву, владавина права и слободно изражена већинска народна воља. Све је очигледније да живимо у епицентру пост-демократије и да су основни демократски принципи доведени питање и да престају да важе што отвара простор за деловање ауторитарних и илибералниг режима који само имају гротескну образину демократије. Констатација да је савремена демократија у дубокој кризи и повлачењу није ништа ново, зато се и питање легитимитета јавља као суштинско и супстанцијално за опстанак и функционисање демократије и њеног пуног смисла и значаја . Елиф Шафак је са пуно права указала да постоји жеља људи да живе у свету у коме ће се ћути њихов глас што је у темељу постојања легитимитета и чини суштинско одређење и разлог постојања демократије.“ Људи који имају шта да кажу , који имају јединствену причу да испричају, често то не раде из бојазни да нико неће хтети да их саслуша или неће имати слуха за њих, верују да немају никакву политичку моћ и да су у великој мери искључени из политичког и грађанског живота. Нису само управљање и власт, моћ и богатство у рукама малобројних, већ и све већи број грађана се осећа изостављено, не ни заборављено, већ сасвим непримећено. Како расте њихово разочарење тако расте и њихово неповерење у најосновније институције. Више од половине људи који живе у демократским земљама каже да се њихов глас никада не чује, или се чује ретко. Како је онда могуће да у доба друштвених мрежа, које би требало свима без разлике да пруже прилику да се изразе, толико људи верује да немају гласа“. И овај уставни Референдум је показао дубоку и разарајућу кризу демократије јер очигледно је да већина људи заиста верује да се њихов глас не чује и не уважава и то је појава која додатно обесмишљава процес демократског доношења одлука јер је изгубљено круцијално начело легитимитета као израз слободно већински изражене воље народа. Уместо тога добијамо све мањи број грађана који излазе на изборе и референдуме као потврда да демократија све више постоји без и мимо народа о чему је писао још шездесетих година Морис Диверже. Он је на тај начин препознао појаву постдемократије у којој ми живимо данас и коју јасно препознајемо у све већој апстиненцији и огромној концентрацији економске и политичке моћи у све мањем броју олигархијских структура. Очигледно је да се иде ка томе да се мора преформулисати сам појам демократије јер она више није резултат јасно и слободно изражене легитимне већинске воље народа већ се сада јавља као израз оствареног изборног инжињеринга и медијског маркетинга без обзира колико грађана излази на биралишта. О топме сведоче недавно одржани локални избори у Албанији на које је изашло 20 посто уписаних бирача и то је поздрављено од стране представника ЕУ као велики допринос развоју демократије у овој некадашњој тзв. социјалистичкој земљи. На тај начин се драстично обесмишљавају и снижавају демократски стандарди јер се не уважава основно демократско полазиште да је демократија једино могућа кроз поштовање већински изражене воље народа а не може се сводити на само олако испуњавање електорских форми . Јер она доводи до владавине у којој се управља са једном трећином или једном петином уписаних бирача а то се онда проглашава као неоспорна владавина у име целокупног народа. Савремено стање демократије све више се уклапа у надолазећи дистопијски свет и све је извесније да она више неће бити ефикасна и рационална брана за провалу ирационалности, ауторитаризма и добровољног ропства . О томе је О. Хаклси писао још 1931 године“ Успешна диктатура ће личити на демократију, али у суштини ће бити затвор без зидова у којем затвореници неће ни сањати да побегну. То ће бити робовласнички систем, у којем ће поробљени обожавати своје робовање, због конзумеризма и забаве“.
Извор: pokretzaodbranukosovaimetohije.rs
