Најновије

ИЗВЕШТАЈ СА ПРВЕ ЛИНИЈЕ ФРОНТА: Преврати у образовању

Фото: Јутјуб

Пише: Владимир Димитријевић

УВОД

Прилог који је пред Вама не представља научни рад него једну врсту аутобиографске белешке. Научни радови су веома важни за суочавање са било којим проблемом, али искуство личног сусрета са проблемом мора се такође узети у обзир – као што би рекао Гилберт Честертон: „Експерти за сиромаштво нису толико социолози колико сами сиромаси”. Ако је тема образовање у Србији, онда делује логично да неко ко већ двадесет седам година држи дневник у руци и улази у учионицу има шта да каже поводом свих реформи, реформарења, реформизама и сличних природних непогода. Дакле, као професор српског језика и књижевности у Гимназији у Чачку, нудим причу за коју сматрам да ће помоћи у расветљавању свега што нам се дешава.

ДЕВЕДЕСЕТЕ ГОДИНЕ ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА

У Гимназији свог родног града, у којој сам и учио, запослио сам се одмах по завршеном факултету, 1994. године. Било је то доба тешко у сваком смислу, од социјалног до духовног. Ратови, санкције, последице хиперинфлације одражавали су се и на ђаке – имао сам одељења која су се, озбиљније него она у стабилнијим временима, сретала са изазовима алкохола и наркотика. Али, у суштини, још је то била „класична” школа. Након распада Југославије обновљен је стари гимназијски тип наставе, што је после експеримената са усмереним образовањем, када се није ни знало да ли смо школа (званични назив био је Основна организација удруженог рада мешовитих струка „Филип Филиповић”), допринело извесном професорском полету и повратку доброј пракси какву смо некада неговали. Учионице су биле пуне, деца су се, још увек, рађала, а имали смо и избеглице из различитих наших крајева и крајина. Улазио сам у простор где ме је дочекивало и четрдесетак младих људи. 

КАКО СУ НЕСТАЛА ДЕЦА ИЗ УЧИОНИЦА

Један од кључних проблема образовања јесте: нестанак деце из учионица. Моји саборци из Синдиката образовања Чачак, који је члан Уније синдиката просветних радника Србије, израчунали су да је укупан губитак ђака у систему, од последње деценије прошлог до почетка друге деценије овог века, био преко триста хиљада – имали смо, када сам почињао да радим, преко милион и двеста хиљада младих пред собом! Какви су резултати сада можемо само да замишљамо, ако је ове 2021. умрло преко четрдесет хиљада људи више него што је рођено. Тек треба анализирати какве све то проблеме покреће. Поред слома демографије, који има општи значај, стоји чињеница да су просветни радници све мање потребни – јер немају коме да држе наставу. 

У ДОБА ВЕРБАЛНОГ СОЦИЈАЛИЗМА

У време власти Слободана Милошевића просвета је била последња рупа на свирали, која је ионако свирала раздешено, углавном мелодије вербалне левице уз које се играо Danse Macabre тајкунизације, „првобитне акумулације капитала”, што би се рекло. Просветни радници имали су мале и нередовне плате, па су обуставе рада постале уобичајени начин општења са Министарством просвете. Ђаци су то прихватали којекако – мало им је пријало што не иду школу, а мало их је нервирало што је учестало, па су чувеног Данила Ж. Марковића, омиљеног просветара челнице ЈУЛ-а Мирјане Марковић, паролом храбрили да не попушта: „Дачо царе, не дај паре!”    

Због положаја просветних радника, углавном се штрајковало у тзв. „законским оквирима” – часови су трајали пола сата. Просветари су били чланови државног синдиката, који ником ништа није могао да помогне. Тако је то било 1994. и 1995, а онда је у јануару 1997. Војводина кренула у одлучну синдикалну борбу за достојанство просвете, са потпуном обуставом рада. Формирали су независну синдикалну организацију, која је престала да хаје за режимске синдикалне структуре. Придружила им се, између осталих, и моја школа, па је било „жестоко” – власт је наложила директору Гимназије у Чачку да истера са посла вођу синдиката, на шта је тај сјајни човек поднео оставку, па су ђаци такође ступили у протест, тражећи да се часни директор врати и бранећи синдикалца, професора философије. И успели су. 

Извесни компромис је постигнут, ствари су наставиле да теку – све до 1999, када нас је НАТО бомбардовање одвојило од ђака, када смо дневнике морали да пребацимо у подруме, и када смо се сетили да је немачка бомба, за време претходног рата, тешко оштетила нашу Гимназију.

ДОСОВ ДОСИТЕЈ

У доба када је смењиван режим Слободана Милошевића, ђаци и професори, барем у нашем крају, били су јединствени. Изгледало је да ће, кад оде квазисоцијалистички поредак који нас је „кочио” на путу у „боље сутра”, наступити нешто боље за све нас. Када је Демократска опозиција Србије дошла на власт, а на место министра просвете дошао грађаниста Гашо Кнежевић, било је јасно, барем упућенима, да ће се ствари развијати у неком другом правцу. Поготово када се сазнало да је „мозак реформе” Тинде Ковач-Церовић, миљеница Сорошевог Отвореног универзитета у Будимпешти, по струци психолог и припадница покрета који су просветари одмах назвали „пепси” (педагози плус психолози), чији циљ није био обнова класичног школовања, него увођење тзв. „школигрице”, коју је, на сва уста, и баш као „школигрицу”, рекламирао министар Кнежевић. Наравно, то није значило да су сви педагози и психолози носиоци преврата – само их је, у покрету за радикалне реформе у складу са захтевима западне империје, било највише.

ИДЕЈЕ РЕФОРМАТОРА

Основна прича Кнежевића, „Доситеја” тзв. досокоратије, била је крајње јасна – досадашња, класична школа не вреди ничему. Ђацима је у њој досадно, мрзи их да уче, немају нимало креативности. Чак и седење у клупама као до тада, „у потиљак”, изазива фрустрацију. Клупе треба распоредити кружно. За најмлађе треба увести нове предмете, који ће их забавити и опустити („руке у тесту”, енглески од првог основне), бројчано оцењивање укинути (да почне тек у трећем разреду), а децу храбрити смајлићима и цветићима у дневнику. Основна школа треба да има девет разреда, а средња, укључујући и гимназије, три. Учитељ би, уз одговарајућу асистенцију, могао са децом да буде и више од четири разреда почетног образовања. Уведено је тзв. „стручно усавршавање” просветара, с циљем да и они заволе „школигрицу” и да изводе наставу по новом моделу. Главна реч је постала „радионица”. Учионица у којој се учи, буба, стиче мржња према професорима као пуким „смарачима” треба да нестане – нека буде радионица. И би радионица. Моје колеге, људи у годинама, враћали су се са „стручног усаршавања” са чудним осећањем да их неко прави будалама, уз примену метода тзв. „поп-психологије” (измишљамо чудне речи да бисмо пренели „емпатију”; било је и „лизања виртуелног сладоледа”). 

Реформарење је изазвало оштре примедбе стручне јавности, нарочито кад су темељни предмети, попут математике и српског језика у питању. Смањивање броја часова онога што је насушно није могло проћи непримећено. Ипак, пепси реформатори нису одустајали од „школигрице” – спремали су радикалне измене закона у области образовања, и радионичарили, радионичарили. 

СЕКСУАЛНО ВАСПИТАЊЕ ИЛИ „ГДЕ ИМА ЛОПТИ, ИМА И ГРУДЊАКА”

Снажно је наговештено и сексуално образовање. У летњим камповима Министарства просвете, финансираним из иностранства, деца су, путем инструктора организације ЈАЗАС (борба против СИДЕ, ако се сећате), имала прилике да доживе и чудне ствари, попут игре „Донеси – донеси”, када су скидани чак и грудњаци. Министар Кнежевић је нове методе „вршњачке едукације” (ЈАЗАС је младима слао младе секс – просветаре) објашњавао крајње једноставно: „У камповима има лопти, па има и грудњака!” То је изазвало оштре реакције јавности, која још увек није била кувана жаба, па је Српски Архијерејски Синод СПЦ издао оштро саопштење, тврдећи да се у школском систему не сме дозволити „мајмунска бестидност и сатанистичка аморалност” (изрази митрополита Амфилохија). 

Прича се наставила. Пре пет година, под изговором „борбе против насиља у школама” (између осталог, и сексуалног), министар просвете Шарчевић настојао је да убаци тзв. „образовне пакете” у којима се могло научити штошта: од начина на који се дечак љуби са дечаком, до употребе женских кондома за тзв. кунилингус. Захваљујући оштрој реакцији јавности, „пакетићи” нису испоручени нашим школама. Али, после усвајања џендер закона, „пакетићи” ће се вратити у учионице, са све мушким и женским кондомима. Неће бити ту циле-миле, мушко-женско. Укида се природни пол, а почиње џендер диктатура. Или, како се певало у доба Броза: „Ко друкчије каже, тај клевеће и лаже, и нашу ће осетит пест”. 

СУСРЕТ СА ВЕДРАНОМ

У борбу сам се укључио одмах, чим сам схватио да се од српске школе жели направити америчка државна школа, која ђаке држи у стању непросвећености. Наша угледна научница, нуклерани физичар са Берклија, др Јасмина Вујић упозоравала  је да се то не сме дозволити, јер може имати тешке последице по будућност Србије. Мени је све било јасно кад је у Гимназију дошао Ведран, избеглица из Сарајева који је пребегао са родитељима у Канаду. Кад су се вратили, Ведран је школовање наставио у Чачку. И није могао да се снађе. Интелигентан, способан, али тешко прати, нарочито математику и природне предмете. Питао сам га како је учио у Канади, и испоставило се да су дељење учили у седмом основне, а од класика енглеске књижевности није знао скоро ништа, чак ни по имену. Онда ми је постало јасно зашто су наши ђаци, кад их пошаљемо на размену у САД, бриљирали, иако су у Гимназији били просечни: нису наша деца паметнија од америчке, него је систем нашег образовања бољи. Американце, у државним школама, заглупљују, и то је систем. Елита се школује приватно, и традиционално.

ИЗ ДЈУИЈЕВЕ АМЕРИКЕ И ЛЕЊИНОВЕ РУСИЈЕ

Одмах сам се заинтересовао за причу, јер сам знао да, ако се не боримо, идемо у сусрет мрачној будућности. Од једног пријатеља из Америке почео сам да добијам литературу о тамошњим школским реформама и видео о чему је реч. Још од двадесетих година прошлог столећа у Америци се спроводи заглупљивање ђака тако што се психолозима, попут Џона Дјуија и њему сличних, даје да експериментишу уживо, и да, под видом „опуштања” и „демократизације” процеса учења, стварају послушнике канцер-капитализма. Дошло се дотле да у, „демократски слободној” америчкој школи, уместо дисциплине (од латинске речи која значи „ученик”, а дисциплина је радна атмосфера у школи), уводе хемијске супстанце попут риталина, чији је циљ да смире „хиперактивну”, то јест интелигентну децу, која не могу да гледају и слушају глупости маскиране у „знање”. Када сам сазнао да је Дјуи, на позив Лењиновог комесара просвете Луначарског, учествовао у прављењу совјетске револуционарне школе, са укидањем предметно-часовног система и увођењем ученичког самоуправљања уз ђачко оцењивање професора, све ми је било јасно. Јасно ми је било и због чега је Стаљин, којем су у фабрике и друга важна места, из школе Дјуи–Луначарски долазили онеспособљени млади, лишени основних знања, укинуо сваки педагошки оглед и обновио царски школски систем (само што је, уместо веронауке, постојао „марксизам-лењинизам”). 

Пет година сам писао и 2005. године објавио књигу Нови школски поредак: глобална реформа образовања и коначно решење српског питања. У њој сам се бавио реформама у САД, Европи, Русији и, наравно, код нас. Књига је, мислим, актуелна и данас. Касније сам објавио и књиге Од Светог Саве до Ђерђа Сороша и Школокауст у Србији. 

ОТПОРИ „ШКОЛИГРИЦИ”

Наше друштво није прихватало реформе какве су се наметале. Врх Српске цркве заложио се да се не усвајају законска решења која наносе штету школи. Покушали су да Цркву неутралишу враћањем веронауке као изборног предмета у школе (алтернатива: грађанско, то јест глобалистичко образовање). Ипак, није било компромиса. Епископ жички Хризостом одштампао је у двадесет хиљада примерака Жички благовесник, посвећен сорошевским огледима над нашом децом. Представници синдиката су, герилски, делили благовесник колегама окупљеним у Сава центру 2003, где су их реформаторске просветне власти сабрале да им саопште да ће тријумфовати нове идеје и праксе. Покојни српски полихистор Предраг Р. Драгић Кијук, у то време главни и одговорни уредник Књижевних новина, у Удружењу књижевника Србије организовао је два скупа о опасностима разарања школства, на којима су донете резолуције против насиља над децом и школом. Потписници су били многи угледници, од владике Атанасија Јевтића до Николе Милошевића. Значајну улогу у борби имали су и други: поменуо бих, а да се други не наљуте, чувеног стручњака за предшколство Емила Каменова, као и професора Математичког факултета у Београду Александра Липковског и педагога Драга Пантића. Основан је и Центар за истраживање образовних алтернатива, који се редовно оглашавао поводом илузија ширених у име едукативне револуционарности. Отпор просветних радника био је такође снажан, па је разочарани министар у Просветном прегледу изјавио да се од „таквог материјала пита не прави”. Под „материјалом” подразумевао је просветаре.

У време Гаше Кнежевића кренула је и „болоњизација” универзитета. Нажалост, веома мали број професора највиших школских установа реаговао је на то, па је процес текао без препрека. Оглашавали су се појединци, попут Леона Којена, који су сматрали да ће ниво универзитетске наставе веома опасти. Нико их није слушао.

ДОБА ЉИЉАНЕ ЧОЛИЋ

Пред крај владавине ДОС-а, Гаша Кнежевић успео је да наметне свој „превратнички” закон, али је влада коју је водио Војислав Коштуница превратништво поништила и донела нова законска решења. На министарско место ступила је проф. др Љиљана Чолић, са Филолошког факултета Универзитета у Београду, која је решила да разорне процесе заустави. То јој, у срцу западне империје, није опроштено, па је, тобож због негације еволуционизма, после свега шест месеци министровања уклоњена. Суштина је била у томе што је Љиљана Чолић јавно рекла све што је требало рећи: иза досократске реформе школства у Србији стајале су глобалистичке структуре, од ММФ-а и Светске банке до Сороша. Циљ је био снижавање квалитета образовања. НВО у служби глобализма запослиле су, преко Министарства просвете, велики број својих људи и добиле огромне паре за „пројекте стручног усавршавања” (некаква ТОТ обука је, сведочила је Љиљана Чолић у Вечерњим новостима, била вредна читавих педесет хиљада евра – баш толико су реформатори из Министарства проценили да вреде три дана преваспитавања заосталих просветара). Професор др Милан Брдар, тадашњи помоћник Љиљане Чолић за високо образовање, причао је како је сваке недеље морао да иде на „он-лајн” разговоре са белосветским финансијерима наше „реформе”, који су спречавали људе из новог, „пост-Гашиног” Министарства просвете да отпусте огроман број новозапослених НВО-активиста, који нису имали шта да раде на послу, али су примали плату од српских пореских обвезника. 

Љиљана Чолић је вратила бројчане оцене од другог разреда основне школе, решила да се енглески учи од четвртог основне, кад деца добро савладају матерњи језик, спречила експерименте са, научно непотврђеним, „бошњаштвом”. На чело Завода за унапређење образовања и васпитања дошао је проф. др Љубомир Протић, угледни професор Математичког факултета у Београду и директор бисера нашег школског система, Математичке гимназије, који је, за свога мандата, чинио све да сачува школу од потпуног пораза. Он је открио да су следбеници нових идеја из просторија које су припадале Министарству избацили преко 25.000 вредних књига о школству, и да су књиге, уместо у некој библиотеци, завршиле у контејнерима. 

И, као што рекосмо, Љиљана Чолић је морала да оде. 

УЋУТКИВАЊЕ ПРОСВЕТЕ СЕ НАСТАВИЛО

Борба се наставила. Просветари, они који се нису слагали, наставили су да сведоче да је другачији пут могућ, али су настојали да их ућуткају на све могуће начине – од симулације стручног усавршавања идеолошким, уместо образовно значајним, курсевима (може, јер се мање плаћа, нешто о дечјим правима у школи, али, рецимо – као што се десило у мом граду – не може једногодишњи курс о новим методама наставе граматике и правописа, који би требало да држе стручњаци са Филолошког факултета: то је скупо), до увођења свих могућих врста контроле и надзора над просветарима (ми смо најнадзиранији слој радног становиштва Србије). Уместо обећаваних „децентрализације и деполитизације”, спроведена је највећа централизација у историји српског школства. Министар одлучује о свему, а Национални просветни савет је деградиран на тело које ни о чему (чак ни о плановима и програмима) ништа не одлучује, него га само питају, а не морају уважити његово мишљење. 

ИСКРА У КАМЕНУ

Ипак, „удар нађе искру у камену”: Унија синдиката просветих радника Србије се, до данас, не мири са наметањем лажних и штетних решења, и бори се против бесмисла на сваки могући начин – од организовања штрајкова, који су престали да буду пуки „штрајкови за плату” (највећа обустава рада била је у првој трећини 2015. године, за време министра Срђана Вербића, и престала је због уцењивања дохоцима и непоштовања дијалога, после скупа на коме се, пред Министарством просвете у Београду, сабрало десет хиљада просветара Србије) до одржавања научних скупова и објављивања књига и зборника са јасном визијом шта и како треба чинити. Борбени синдикалци  одавно не јуре јефтину зимницу, а повезали су се са критичарима канцер-капитализма, попут италијанског философа Дијега Фузара, чије су две књиге објавили на српском језику. Фузаро је јасан: савременом капитализму нису потребни образовани, него само за рад обучени, млади људи. Образовање треба да постане обука, и целокупно хришћанско и просветитељско наслеђе мора нестати из уџбеника и учионица. 

ГДЕ СМО ДАНАС?

Ево најкраћег прегледа садашњег стања.  

Што се предшколског васпитања тиче, настојало се да се образовни садржаји из њега искључе, осим припремног периода пред полазак у школу. Васпитачки кадар добио је задатак чувања деце и изласка у сусрет дечјим захтевима, што уопште није довољно. Јер, како је рекао професор Емил Каменов, дечја очекивања не треба само испуњавати, него их, на примерен начин треба и саздавати, да би млади ум и срце могли да се развијају. 

У основној школи (од недавно и у средњој) један од главних проблема је непрестано експериментисање са променама уџбеника, што доводи до низа проблема, пре свега родитеље који млађој деци не могу да предају уџбенике који су користили њихова браћа и сестре. Индустрију уџбеника преузели су странци, који нам, преко исте, нуде свој „курикулум”, све са смањивањем броја жртава у Јасеновцу. 
                        
Реформа наставе појединих предмета довела је до разградње традиционалног и незаобилазног педагошког метода, званог ПОСТУПНОСТ ИЗЛАГАЊА ГРАДИВА. Довољно је за пример узети биологију: некада се у петом разреду учила ботаника, у шестом зоологија, у седмом антропологија, а осми разред је био „синтетички”. Сада је све, од петог основне, измешано, па се у исти мах, на пример, учи репродукција биљака, животиња и човека. Завршни испити у основној школи одавно су компромитовани – највише „проваљивањем” тестова, за шта нико никад није одговарао, а нарочито не министри чија је главна брига била да мењају основне законе о образовању, непрестано, и то у систему коме је, више од свега, неопходна стабилност. 

НАСТАВА У СРЕДЊОЈ ШКОЛИ

Средња школа такође се нашла на удару, пре свега повећањем броја предмета и хаотизацијом којој нема равна. Када је све то кренуло, моје колеге су се обратили родитељима следећим отвореним писмом:

„Поштовани родитељи, обраћамо вам се са молбом да нам се придружите у борби за вашу и нашу децу. Та борба се, између осталог, мора водити против реформи школског система које нису ништа друго до деформација истог, и који ученике преоптерећују – а они су, пре свега, деца и омладина у развоју. Ми нисмо и не можемо бити криви за противпедагошке експерименте које Министарство образовања спроводи над децом којој сте ви родитељи, а ми учитељи. Зато подижемо, у име своје струке и своје савести, глас отпора, који вас, понављамо, позива да нам се придружите. Педагогија, као озбиљна наука, одавно је дефинисала колико часова ученици могу да проведу у школи а да им то не буде на штету, него основа за усвајање знања и корисних информација. На основу тога, настава је некад била нормирана у свим школама Србије: ђаци прваци три часа (једном седмично четири), од другог до четвртог основне четири часа (једном седмично пет), од петог до осмог пет часова и у средњој школи шест часова дневно. Сада, када је Министарство просвете кренуло у реформу, дешава се да првачићи имају и по пет часова седмично, а средњошколци неки дан и по седам часова. Зато што је у првом и другом разреду гимназија број предмета повећан са 16 на 18, неки пут се деси да ученици имају и по 11 часова, 7 у једној, а 4 у другој смени. Због свега овога, из распореда отпадају васпитно важни часови одељењског старешине, додатна и допунска настава, секције. Уместо растерећења, добили смо нова оптерећења. Понављамо: ми, просветни радници, за њих нисмо криви – иза свега стоји Министарство просвете. Нови предмети су у реформисану наставу увођени крајње неозбиљно: почев од тога да су просветни радници за њих обучавани на дводневним курсевима, и без уџбеника, до тога да нису разумљиви одређеним ђачким узрасним групама. Тако ученици првог разреда гимназијског образовања, који имају предмет „Појединац, група, друштво”, у њему срећу појмове социологије, која се изучава тек у четвртом разреду гимназије. Да и не говоримо како се садржаји новоуведених предмета, попут „Језик, медији, комуникација”, „Образовање за одрживи развој”, „Уметност и дизајн”, могу изучавати у оквиру већ постојећих предмета, попут српског језика и књижевности, биологије или ликовне уметности. С обзиром да оцењивање у оквиру изборних предмета утиче на просек оцена, професори који их предају приморани су да ђаке, изложене захтевној пројектној настави, оцењују што боље, јер су и сами свесни сувишности новоуведених предмета и не желе да оштете своје ученике. Ово повећава просечну оцену на крају школске године, што значи само једно – оцене ће бити све више, а знања ће бити све мање, на шта се, као на нереално оцењивање, жалио и сам министар, који је ову наказну реформу допустио. Можда ће нам неко упутити приговор – тобож, ми смо против реформи, за застарелу школу. Не, напротив. Још од доба Гаше Кнежевића, који је уводио ’експерменталну школигрицу’, ми смо говорили: ’РЕФОРМЕ –ДА! НИ БРЗЕ, НИ СПОРЕ, НЕГО ВРЕДНЕ И ТРАЈНЕ. РЕФОРМЕ ОСЛОЊЕНЕ НА ДОБРУ ТРАДИЦИЈУ, КОЈЕ ЋЕ И САМЕ ПОСТАТИ ДОБРА ТРАДИЦИЈА!’ Уместо да је број ученика у одељењу, сасвим у складу са нашим реформским идејама и добром праксом у свету, сведен на 24 ученика, што би подигло квалитет наставе и додатно индивидуализовало приступ сваком ђаку, понуђено је повећање броја часова и додатно оптерећење ученика.”

Тако су просветари пустили свој глас. Наравно, глас вапијућег у пустињи. 

Што се универзитетске наставе тиче, болоњизација води ка претварању факултета у средње школе. Опасна је и хиперинфлација доктората. Каже ми, пре неку годину, професор др Злата Бојовић: „Радила сам пет година у архиву Дубровника своју докторску тезу, а слично су радиле и моје колеге: озбиљно, обимно, да буде допринос науци. Сад, видим, многи понуде комисији двеста страна”. Додајем: преписаних и препричаних. 

Ако се томе дода коруптивност у систему (афера „Индекс” на Универзитету у Крагујевцу није решена скоро петнаест година), слика бива још тужнија. 

ОРВЕЛ У ШКОЛАМА

Велики проблем је постао и електронски дневник, којим је повећан орвеловски надзор над школама. Потписник ових редова је, између осталог, учествовао у пропитивању власти државе Србије тим поводом, потписујући апел јавних личности:

„У овом тренутку, а све на основу приче о дигитализацији образовања, у школе се, путем  новог законодавства иза кога стоји Влада Србије, уводе електронски дневници, а ученицима треба да се додели ЈОБ (јединствени образовни број), који треба да их прати од вртића до факулетета, али и касније. Ми, долепотписани, сматрајући ово непосредним ударом на приватност и слободу личности, шаљемо ово отворено писмо јавности и све људе добре воље позивамо да нам се придруже у борби за очување основних људских права.     Процес дигитализације, ма како га неко оправдавао разлозима техничког и економског прогреса, мора да се одвија у границама уставних одредби о људским правима. Заштита личних података о деци мора имати апсолутни приоритет у односу на захтеве дигитализације, а свако прикупљање, а нарочито коришћење личних података о деци и њиховим породицама мора се свести на минимум, уз испуњење строгог техничког и правног контролног механизма у корист даваоца података. Најављено је да ће се подаци о деци и њиховим породицама, пошто се при упису деце дају и бројни подаци о породичном статусу, здравственом стању, користити не само у школске сврхе, већ ће се ови подаци трајно архивирати у личној бази података, заједно са подацима о професионалној каријери, личним примањима итд., па ће корисници ових података бити и други државни органи (нпр. Национална служба запошљавања), а посредно и компаније. Насупрот томе, члан 42 став 2 Устава Србије прописује да „забрањена је и кажњива употреба података о личности изван сврхе за коју су прикупљени”, па сходно томе родитељ не може дати држави генералну сагласност за прикупљање и коришћење података о детету, већ само за школске сврхе.                                 

Уз то, члан 18 Устава Србије прописује да се свако људско право, па и право на заштиту података о личности може законом ограничити само изузетно. Стварање Јединственог информационог система у просвети (ЈИСИП) претвара право на заштиту података о личности у изузетак, док ограничење овог права, под оправдањем нужности дигитализације, постаје правило. Који податак ће бити тајан, ако се сви подаци о једној личности, подједнако афирмативни и негативни, буду прикупљали, обрађивали и трајно чували? Посматрано из угла установе, брисање осуде у кривичном законодавству, ЈИСИП делује као трајна стигматизација, због које ће лице осуђено на три године затвора бити у повољнијем положају него онај који је у пубертету правио инциденте у школи. Притом, нема говора о техничким решењима који ће омогућити носиоцу података да приступајући систему спречи злоупотребу података и што је још важније да му омогући да се утврди прави виновник оваквог противправног акта, који неће моћи да се сакрива иза анонимног система. И најважније, не оставља се право избора лицима која не желе да се њихови подаци о њиховој деци и породици електронски прикупљају, обрађују и чувају у јединственој електронској бази података, чиме се драстично угрожава право на достојанство и слободан развој личности.    
                                
Од Владе Србије и Министарства просвете тражимо одговоре на следећа питања:

– Да ли испоручилац услуге електронског дневника и свих осталих елемената  ЈИСИП-а поседује гаранцију о квалитету производа?  Ко га је и када издао и до када траје? Да ли су ти сертификати у складу са законима Србије и да ли су признати у Србији?

– Које сервере испоручилац користи за приступ и складиштење података, и да ли има валидне сертификате за све сервере са аспекта безбедности података?

– Која су то, таксативно, физичка и правна лица која имају права приступа серверу и са којим привилегијама (ролама)? Ко и како администрира исте?

– Који су то сертификати  фирме  која испоручује софтвер и провајдера услуга са аспекта привилегија њихових радника? Да ли су њихови уговори са запосленима о заштити података употребљиви у нашем правном систему? Какав је протокол у случају њиховог напуштања фирме, неауторизованих рачунара, адреса, какав им је приступ ван радног времена, ван просторија фирме? Да ли постоји приватна мрежа и какво је администрирање исте?  

– Какав је сертификат лица који врши администрирање сервера? Какав је протокол о замени администратора, провајдера?

– Који су протоколи о заштити података од злонамерних програма (вируси, малвер, ворм, тројан ...) у употреби?

– Какви су начини препознавања неауторизованог приступа, покушаја упада у систем као и протоколи у тим случајевима?

– Какви су протоколи о архивирању (backup) података као и сертификати о заштити архивираних података? Какав је попис сценарија у случају техничке хаварије као и хаварија изазваних природним непогодама локалног и глобалног карактера?

– Каква је доступност сервера? Какав је сертификат о доступности сервера и апликацији са аспекта времена као и права приступа? Који је списак адреса са којих се може приступити серверима, каква је заштита протока и складиштења података, који системи енкрипције што се у раду користе и на ком нивоу?

– Који су сертификати за ауторизацију приступа подацима из саме апликације? Који је списак дозвола (permission) са описом који подаци имају право да се прегледају и/или ажурирају? Какав је списак профила, као и број корисника (users) по сваком профилу (нпр. шта имају право да виде и раде родитељи, наставници, разредне старешине, јавне институције, трећа лица)?    
                    
– Какав је сертификат о антидатирању промена – да ли су дозвољене накнадне измене у прошлости, којим корисницима и у којим околностима?

– Постоји ли евиденција и лог-а о изменама? Постоји ли аудит података (ко је, када и шта мењао, приступао, гледао)?

– Који је списак дозвољених активности по профилу из апликације?

– Који је списак дозовољених активности директно над базом ван апликације по профилу?

– Какав је сертификат о провери аутентичности података?  

– Који су протоколи и сценарији који су тестирани, и који су начини тестирања, као и списак свих тестираних сценарија?

– Који је протокол о развоју нове функционалности или дораде постојећ? Ко потврђује прихватљивост новог пословног процеса и протокол о начину испоруке (deploy-а)?

ПОНАВЉАМО ПИТАЊА, ДА СЕ НЕ ИЗГУБИ ИЗ ВИДА

1. Да ли постоји ванелектронска евиденција пресека стања – да ли се штампају сведочанстава, када и где се чувају и да ли се при употреби електронских података ради провера са одштампаним? На пример, код уписа на редовне студије може се десити да неко исправи податке уназад и тако неоправдано стекне права на штету других ђака.

2.  Да ли постоји озбиљна законска регулатива ко и за шта сме користити те податке? Да ли је познат коначан списак институција које имају право да користе податке, које податке и за какву сврху? Врло је битно како се проверава аутентичност тих података и ко је гарант истих (по ком сертификату).

3. Да ли су познате процедуре у случају ненамерних грешака? Добар софтвер се управо по овоме препознаје. Какав је протокол у случају лоше унетог податка, лоше обрађеног податка? Нарочито је битно код накнадно уочене грешке: рецимо, уочи се грешка тек код уписа ученика на студије, а тамо постоји рок доставе докумената. Ко гарантује да ће се грешка исправити у потребном року и како се грешка исправља? У исправљању може да се крије или злоупотреба  (ако је процедура недовољно ригорозна) или немогућност да се грешка исправи на време (ако је процедура сувише ригорозна).

4. Каква је одговорност у случају цурења података? Какве су правне, моралне и финансијске последице ако се испостави да постоји употреба података на недозвољен начин, или ако су употребљени за нешто чему нису били намењени?                    Позивамо Владу Србије и Министарство просвете да на наша питања одговори, а јавност да нам се придружи у борби за заштиту приватности.”

Наравно, никакав одговор није добијен. 

ШКОЛА ЗА МОРОНЕ У ДОБА КОРОНЕ?

А онда је наступила пандемија изазвана корона вирусом, која нас је додатно сломила, почев од онлајн наставе, која је својеврсни симулакрум (деца се пријаве да су на часу, па наставе да дремају), до кафкијански арбитрарних правила која, тобож, треба да спрече ширење вируса (ђак до клупе у којој седи стиже са маском на лицу, у клупи је скида, а када креће у тоалет, стави је на лице, иако излази за време часа када у ходницима нема никога; то, вероватно, значи да вирус вреба у школском клозету). 

И ђаци и професори то треба да сматрају школом?! Није него! 

Ипак, борба се наставља. Канцер-капитализам потапа спрат по спрат живота и смисла, али на нама је да се не миримо са злом и апсурдом, и да истрајемо у борби. И песимисти и оптимисти заједно су у тој борби, и много ближи једни другима но што се на први поглед чини. Они се разликују само од дефетиста – дефетисти из борбе беже. Остаје нам да се сетимо да ништа није изгубљено док све није изгубљено. 

Dum spiro, spero. 

Извор: Правда

Бонус видео

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Ко жели тензије?

Телевизијски иступ председника Александра Вучића, 29. јуна, за неке је можда изненађење. П...

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА