Најновије

ДИСОВО ПРОЛЕЋЕ И МУТИМИРОВА СУДБИНА: Joш једна прича о српској трагедији

Пише: Владимир Димитријевић

ИЗАБРАНИК НЕСРЕЋЕ 

Чачанин сам, а свако пролеће у Чачку је Дисово пролеће. Епски, устанички, пијемонтски крај трајно је осенчен великим и трагичним песником, нашом милом „утопљеном душом“, чије је страдање обележило век српске патње. 

За Милована Данојлића, Дис је био „изабраник несреће“. У свом тексту, објављеном 2012. у часопису „Дисово пролеће“, поводом пола века манифестације, песник каже:“Са приближавањем стогодишњице Дисове смрти заокружује се увид у један паклено доследан сценарио личне судбине. Многи су наши писци, нарочито песници, умирали у тридесетим годинама, али их је мало отишло са света тако предвидљиво и незадрживо. Дисов песнички наступ је, од првог часа, објаве предестинације, помирење и присан дијалог са њом. Рођење је пад у живот, улазак у смртоносну колотечину историје, а опоравак од пада повратак у невине даљине, у спокој непостојања. Изабраник несреће нема право на негодовање. Он има да сарађује са злом судбином, да јој олакша остваривање. И ево, живот му, у свим етапама путо- вања, даје јасна предсказања, усмерава га према неизбежном слому. Већ у дечјем добу доживљава опомињуће потресе: већина браће и сестара умире у раној младости, остављајући га да чека свој час у долини сузa. Очева радња пропада: над сваким људским предузећем лебди авет Кризе. Ни гимназију није стигаo ваљано да оконча. Следе обесхрабрујућа службовања по забаченим местима сиромашне сељачке земље. Сами од себе, слажу се духовни предуслови и материјални докази на којима се заснива неутешно осећање ствари и бића. Зло семе пада на тло повољног, предодређеног душевног устројства. Има душа уобличених у ко зна каквим кобним пренаталним лабораторијама. Не знамо чију судбину окончавамо, која нам је гене прошлост завештала. Скерлић је предвидео оно на шта ни ми, у свакодневном животу, не обраћамо пуну пажњу: има расположења и схватања која измичу нашој тренутној моћи разумевања и прихватања. Туђи песимизам нам се, готово увек, чини неоправдан, јалов и сувишан. Одбацујемо га и онда када га у суштини делимо: довољан нам је наш сопствени, од кога бисмо да се отргнемо. А мудрост нас упућује на сасвим супротан однос. Сваку људску тужбалицу, и онда када нам се чини неоснована, настала на каквом помодном таласу, треба узимати озбиљно. Човек може преувеличавати своју несрећу, али и када се поиграва са њом, он то не чини без дубоког разлога. Песничке зебње и слутње измичу правилима логичког расуђивања. Скерлићева оцена Дисове књиге је плод политичке трезвености, и зато је неумесна. Будућност коју неће доживети ни песник ни критичар, имаће више слуха за изворну ис- тинитост и доживљеност Дисових стихова. Мрачна пророчанства, расејана по многим песмама, оствариће се до застрашујућих појединости. Свест о замкама судбине присутна је у насловима песама: Коб, Тамница, Највећи јад, Гробница лепоте, Утопљене душе, Бол и стид, Погреб, Нирвана, Роб, Погинули дом. Проклетство се слути, очекује, и потврђује. Почетком јуна 1916, у писму Зарији Р. Поповићу, избеглица са Атлантика испо- веда један страшан визионарски сан: „А збиља је овде лепо! И да мени може игде да буде добро, овде би ми било најбоље. Јер и мени и вама и то- ликим другим свеједно је: овде, или у двору, ал нигде без јада. Ето на пр. Ја сам данас сасвим утучен. Ваљда због ове осеке (вода опада до 5 метара) и плиме (за 5 м. вода расте), ноћас сањам Београд, госпа Тинку, неку тепсију са питом од меса. Ко ја носим ту тепсију, а наједном вода, мутна вода, изађе преда ме и поче да расте. Тепсију ми изврну, а мене таласи повукоше собом. Ја се почех борити са таласима, из све снаге запињати, да идем кући да спасем мог Мутимира. Дођем тамо, али унутра не смем да уђем, јер би и вода са мном. И из тих мука се пробудим. Сигурно ми је Мутка болестан или још горе.“ У тим таласима, сањаним на обали Ламанша, песник ће, кроз непуну годину дана, на другом крају Европе, окончати живот. Препознавати, у оваквом песнику и у оваквом животу, штетне утицаје француске Декаденсе, непромишљена је и узалудна работа. Његово књижевно образовање било је танко; његов песимизам извире из утробе бића, његова реч, бар у оних пет- шест великих песама, чудесно је, органски саливена. Ако је код Диса ишта несумњиво, онда је то припадност и изворност његовог доживљаја. Повезивати то са одјецима далеког француског Парнаса дође као критичарска доколица. А не може се рећи да Песник ништа, бар повремено, не предузима против онога што су му Парке досудиле. Збирка родољубиве поезије „Ми чекамо цара“ може се разумети као покушај отпора злој судбини. У практичном животу, такав корак је женидба пожртвованом и оданом женом. Оба настојања су се показала кратко- века, донела су пролазно охрабрење. Занос због успешног завршетка Балканских ратова помутиће слом војске и државе у Првом светском рату, а оазу породичне среће изгубиће после преласка преко Албаније. Лична несрећа се укрстила са колективном трагедијом, које су се међусобно подстицале и допуњавале. У летопис злих случајности које то, у оваквом животу, нису, улази и песникова расејаност при сређивању кућних прилика. Напуштајући Крф 1916, он ће замолити једног познаника да породици у Београд прослеђује његове принадлежности. Ималац овлашћења је прекршио реч, па је, месецима, новац задржавао за себе. Сазнавши за то, Песник хита на Крф, да исправи грешку. У последњој дописници упућеној жени, стоји: „Ја бих себе казнио смрћу што сам у овим приликама поверовао другима.“ А Смрт је, већ, спремно чекала да из- врши оно што се од ње тражило: 16. маја 1917. брод „Италија“, пловећи према Крфу, налеће на немачку подморску мину, и Песник се, у таласима Јонског мора, загрлио са изасланицом опаке судбине. Ни потомство му није било боље среће. „Два цвета из четири рата“, како је видео своју децу, нестаће у два ратна вихора. Ћерка Гордана страда у шестој години живота, од опекотина задобијених у пожару. Син Мутимир 1940. године дипломирао је на Правном факултету. Као Дражин официр за везу враћа се, по свршетку рата, у Београд. Почетком 1945. одлази на сахрану једног свог пријатеља, и одонда му се губи траг. То су били месеци сурове револуционарне правде, кад су људи ликвидирани без саслушавања. У једној песми зажалиће што „овај живот прости/ Нисам спустио у борбу таласа.“ Било му је одређено да се с таласима сусретне у часу одласка, у помрчини Јонског мора. Има људи на којима живот испроба све своје наопаке вештине и зле обрте, како би се, ваљда, потврдила Еврипидова реч да јe „патња гвоздени закон природе.““

Каква трагедија: песника однели таласи, кћи му страдала као дете, а Мутимира, сина вољеног, убили комунисти.

О његовој судбини реч. 

МУТИМИРОВА СУДБИНА: СВЕДОЧИ ПОРОДИЦА КОЈЕН 

У извештају број 62 од 4. априла 1945. године, послатом нашем дипломати Константину Фотићу, ђенерал Драгољуб Михаиловић доставља податке о комунистичкој репресији у Србији, а нарочито у Београду. У извештају, између осталог, пише:“Стрељани су: Мутимир Петковић, Мутко, син песника Дис-а и припадник ЈВО/…/“(Зборник докумената из заоставштине Младена Ј. Жујовића, Врњачка Бања, 2004, стр. 235 ).  

Ипак, постоји једно друго сведочење о судбини Мутимира Петковића, дипломираног правника и резервног потпоручника, официра за везу Југословенске војске у отаџбини, који је, крајем 1941. и почетком 1942, са мајором Бошком Тодоровићем као претпостављеним и Миланом Шантићем, предратним сарадником „Политике“, у Источној Босни и Херцеговини преговарао са Италијанима о спасавању српског живља од усташког терора. Ово сведочанство чува се у угледној београдској породици Којен, и нудим га јавности захваљујући доброти професора др Леона Којена.

Дисов венчани кум је, као што се зна, био познати српски политичар и јавни радник, Милан Гавриловић, први амбасадор Краљевине Југославије у СССР-у и министар у избегличкој Влади у време њеног председника Слободана Јовановића. Његова кћи Вукосава, која се упокојила прешавши стоту годину живота, дружила се са Мутимиром пре Другог светског рата, и живо се занимала за његову трагичну судбину. 

Она је о својим сазнањима рекла следеће:“Мој отац, Милан Гавриловић, био је Дисов венчани кум, и Мутимир је често долазио код нас у кућу, били смо пријатељи. Тридесетих година, Милан Грол је био управник Коларчеве задужбине и он је запослио Мутимира у Задужбини као чиновника. Мутимир се ту спријатељио с једним, нешто старијим, човеком, Ракићем, који је у Задужбини већ радио. Ја сам, после ослобођења, случајно срела Ракића, и он ми је испричао да је код њега, одмах после 20. октобра 1944, становао неки руски официр, мислим да ми је рекао – пуковник. Ракић се с њим намерно спријатељио не би ли нешто дознао о Мутимиру. Тај официр му је рекао да је Мутимир ухапшен и врло брзо одведен у неки логор на северу Русије, и то је све што је Ракић успео да сазна.“

Господин Леон Којен каже:“Како је дошло до тога да Мутимир, одмах после ослобођења, буде ухапшен у Београду? И моја мајка и ја слушали смо од госпође Руже Јовановић, која је у младости била удата за Зорана Продановића ( сина Јаше Продановића, који је погинуо у Првом светском рату ), и која је добро познавала Диса, а касније и Мутимира, када је и како Мутимира последњи пут видела. Дан – два после 20. октобра 1944. срела га је на улици, и, знајући да је био у четницима, рекла му:“Што си у Београду? Зашто не пробаш негде да се склониш?“ А он јој је рекао да, због једне жене коју воли, не може да остави Београд“.

Вукосава Којен о идентитету Мутимирове вољене каже:“Колико ја знам, Мутимир је, још пре рата, био, мислим несрећно, заљубљен у једну девојку, ћерку шеширџије Попова, који је имао кућу у Улици кнеза Милоша. Претпостављам да се на ту жену односило оно што је Мутимир рекао кума Ружи ( то јест, Ружи Јовановић)“.           

Тако се остварио страшни Дисов сан, описан почетком јуна 1916, у писму Зарији Р. Поповићу.

НА ДАР ЧИТАОЦИМА 

Године 2017, објавио сам, у ИК „Легенда“ из Чачка, књигу „Син песника Диса“, у којој сам, на основу оскудних података, покушао да реконструишем једну трагичну српску судбину. У књизи је много слика изпородичног албума његове мајке Тинке, који се, сплетом срећних околности, нашао у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис“ у Чачку. Сада ту књигу, које углавном нема у књижарама, поклањам читаоцима, захвалан челнику ИК „Легенда“, Драгану Бисерчићу, која ми је књигу уступио за представљање на Интернету. Она је спомен на песника Диса и његовог сина, младића коме комунистички џелати Србије и Српства нису дали да живи. 

Књигу преузмите ОВДЕ.

Да се зна и да се памти.

Остале текстове Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ. 

Извор: Правда

Бонус видео

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА