Најновије

ВУКАДИНОВИЋ: Србија, Русија, Милошевић, Путин – сличности и разлике

У мору што оправданих, што неоправданих паралела овог совјетско-руског случаја са југословенском кризом, распадом СФРЈ и судбином српског народа, можемо уочити једну велику сличност и једну јасну разлику.

Ђорђе Вукадиновић (Фото: Јутјуб)

Пише: Ђорђе Вукадиновић

Зар опет о Русији и Украјини? Па, не, него ћу о уштипцима и „страшним” дилемама у вези са формирањем београдске власти?!

Дакле, наравно да ћу о рату, Украјини, Русији и Западу. Ипак, овога пута ћемо се мало више позабавити тиме како се овај глобални сукоб (а да је глобални, нема никакве сумње) рефлектује на Србију и како делује са српске тачке гледишта.

Рекох већ ономад да уопште не мислим да је Русија аутоматски и априори непобедива или непогрешива. Елем, у својој несумњиво сјајној и славној историји (сви памтимо Наполеона и Хитлера, и судбину њихових „похода на исток”), умела је Русија и да губи – нпр. само у новијем периоду, поражена је у Кримском и Јапанском рату. С тим да су, по политичким, психолошким и територијалним последицама, неупоредиво тежи и далекосежнији били порази које је доживела у Првом светском, као и оном последњем, необјављеном, „хладном” рату, у другој половини 20. века.

Оно што је за та два поменута двадесетовековна руска пораза заједничко јесте то да су били порази „де факто”, али не и „де јуре”, и да нису били превасходно војни него су се у оба случаја напросто срушили и урушили власт и држава, а онда и све остало. Другим речима, није било формалне капитулације, нити војне предаје, али било је мноштво болних и тешких губитака у људству и територији.  (Мада је, реално гледано, онај Брест-литовски „мир”, који су бољшевици под притиском склопили са силама осовине, и по форми и по садржини и по последицама на капитулацију веома личио – и капитулација је фактички био. За разлику од њега, „Бјеловешки договор” Јељцина, Кравчука и Шушкјевича није имао печат спољњег диктата већ унутрашње политичке завере и унутарруског раскола. Али, када је суверенистички пир прошао, држава Русија, економски девастирана и демографски осакаћена, остала је – да се изразим српској публици разумљивом аналогијом –  у својим, такорећи, „преткумановским” границама.

У мору што оправданих, што неоправданих паралела овог совјетско-руског случаја са југословенском кризом, распадом СФРЈ и судбином српског народа, можемо уочити једну велику сличност и једну јасну разлику. Наиме, Милошевићева Србија није мирно прихватила распад заједничке државе. Успротивила се, додуше, недоследно и половично. С једне стране је прихватила закључке Бадинтерове комисије којима су унутрашње („авнојске”) границе постале међународне, али је фактички и подстакла српску побуну у Хрватској и БиХ и подржала тамошње српске политичке ентитете –Републику Српску Крајину  и Републику Српску.

Али то је било време највеће и практично апсолутне западне (читај, америчке) глобалне доминације. Србија је кажњена најтежим санкцијама, Милошевић проглашен за „балканског касапина”, Срби из Хрватске брутално протерани, РСК је прегажена, а РС поткресана и приморана да се врати у окриље БиХ, додуше, са значајним и државоликим овлашћењима која су од тада трн у оку и непрестано на удару Сарајева и западног дела „међународне заједнице”. За то време, Русија је углавном мирно „прихватила реалност” (као и унутрашње, „совјетске” границе), те чињеницу да је готово 20 милиона Руса преко ноћи остало ван руских граница, као и да су изван Русије остале вековне руске земље и територије.

Из овог или оног разлога, Русија је тридесет година грозничаво покушавала да се прилагоди и нагоди. Мало из слабости, мало због Јељциновог пијанства, а највише због опијености и опчињености новоформиране руске „нове елите” „америчким начином живота”, доларима, јахтама и „партнерством са западом”. Све су прихватили и прогутали, игнорисали, правили се да не виде, остали глуви за положај и вапаје милиона својих сународника. И то не важи само за Јељцинову него увелико и за Путинову еру. И опет ништа није вредело. Чим су свој случај и своје интересе енергичније ставили на сто – све се вратило, чак још горе и драстичније. Путин је аутоматски постао „Хитлер” и „касапин”, а руска држава и војска од западног јавног мњења рутински оптужени за „геноцид”.

Далеко од тога да су Срби и Руси „увек у праву”, или да „увек побеђују”. То се, наравно, не може рећи ни за једну земљу, нити народ. Али се збиља може рећи да најчешће побеђују онда када се боре свом снагом, када су сложни и када су дубоко уверени да се боре за исправну и праву ствар.

У Србији деведесетих такве снаге, слоге и уверености није било – сем неколико месеци 1999. током отпора НАТО агресији. А тек ћемо видети да ли их и колико има у данашњој Русији.

Официјелна руска верзија због чега „специјална операција” у Украјини иде прилично споро каже да је то због жеље да се максимално смање сопствени губици, као и жртве међу цивилним становништвом. И ја верујем да је то – бар већим делом – заиста тако. Верују то, претпостављам, и многи читаоци овог текста. Али невоља је што уопште није јасно да ли у то верују сви у Русији?! Али чак и да је збиља тако, и чак под претпоставком да у то верују сви у Русији, и даље, рекао бих, важи једноставна мудрост највећег руског војсковође Суворова – ако желиш мир, треба што пре да окончаш рат. И то, разуме се и подразумева – окончаш победоносно, као што је он буквално сваки пут и чинио. У противном, само се продужава агонија и патња свих, укључујући и цивилно становништво.

Милошевић се током сукоба у бившој Југославији тог једноставног принципа није држао. А не држе га се ни Руси у Украјини. С тим што деведесетих није било јасно ни ко командује војском (Милошевић, остаци екс-југословенског војног врха или локални команданти на терену), па су се реални хаос и конфузија у одлукама и акцијама („офанзива–преговори–примирје”, промена плана, „крени–стани”) могли бар делимично тиме правдати. Путин и руски државни врх, међутим, немају тај изговор и то, евентуално, оправдање.

Али зато имају атомску бомбу. Тачније, много атомских бомби, различитих формата и профила. И то је – свиђало се то неком, или не – дефинитивно разлика која чини огромну разлику у односу на југословенски и српски случај. И неће бити добро ако стогодишњи Хенри Кисинџер и моја маленкост будемо једини који схватају значај тога.

Срећом, чини се да најновије изјаве Бајдена, Столтенберга и Бореља показују да чак и најборбенији атлантистички јастребови постају свесни ове разлике.

О стању у Доњецку прочитајте ОВДЕ.

Извор: Политика

Бонус видео

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Ко жели тензије?

Телевизијски иступ председника Александра Вучића, 29. јуна, за неке је можда изненађење. П...

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА