Најновије

АКО ЈЕ ЗА ВАЈДУ: О томосу, аутокефалности и понечему другом

Пише: Владимир Димитријевић

БАЛКАНСКИ ВИЦ НА ДЕЛУ 

Својевремено је Слободан Рељић, кратко и јасно, описао стање у нас на Балкану:“Кратак преглед стања на југоистоку Европе, који је добио кодно име Западни Балкан. Албанци из бивше СФРЈ могу да руше Србију, али морају да чувају Македонију. Албанија је слободна да без ограничења прети Србији, али је обавезна да улази у мини-Шенген без да се пита има ли то смисла. Босански муслимани (како их они зову) могу да малтретирају Србе и поигравају се с Хрватима, али не може да постоји исламска држава у Европи. Црна Гора као велико појачање НАТО са неколико чета војника мораће да живи од туриста који долазе из Србије, Српске и Русије против којих је та сила усмерена. Сви могу и треба да буду непријатељски расположени према Србима и Србији, а Србија ће да гаји добросуседске односе са свима.

Изгледа као у оном старом вицу из луднице: Пацијенти могу да по васцели дан скачу у базен, а воду им пусте кад су добри.“(1)

ЈАВИО СЕ ЈЕДАН ЦИНИК 

Тако је то и са томосом који је управа СПЦ дала Македонцима, каже један мој цинични кореспондент путем електронске поште – Македонци кажу да је СПЦ „прихватила реалност“ ( Косово је следеће на реду кад је „реалност“ у питању), признала затечено стање (2), али прави томос ће бити добијен од цариградског расколоучитеља и НАТО – ватиканског слуге Вартоломеја, који је лепо објаснио да је „Црква Србије“ све препустила њему.(3) 
У преговорима, којих није ни било, добили смо тврдњу наших преговарача да су све српске светиње у Северној Македонији дате „на коришћење“ Македонцима ( наравно, коришћење траје од 1957, и никад неће престати ). 
Све је то, вели кореспондент, велика шала: „У мојој кући се зна ко је газда – ја ударим шаком по столу, и дрекнем:“Жено, дај течност да оперем судове!“И додаје:“Што је брзо, то је кусо. Зато ђавола зову Куси“.( Додуше, зову га и Репати, додајем ја ). Па вели тај мој интернет кореспондент, као Кочићев лик „иза каце“:“Руководство СПЦ је показало потпуну небригу за каноне, дејствујући без визије и енергије. Додуше, можда су енергију потрошили на унутрашње послове – сменили су, у другој деценији 21. века, епископе Артемија, Константина, Георгија, Василија, Јована и Филарета. За те одлучне потезе у унутрашњој политици енергије је било, али ко ће да се, после толиких смењивања, бави још и Скопљанцима?“ И још додаје:“Владика Јован Вранишковски је робијао само да би се с љубављу ускликнуло:“Мир, мир, мир, нико није крив!“

ОДГОВОР СТАРОМ ЦИНИКУ 

Одговорио сам свом кореспонденту:“Што се мене тиче, и ја сам био за то да се Македонцима дарује аутокефалија. (4) Писао сам о томе пре ДЕСЕТ ГОДИНА. Али, наравно, очекивао сам да ће све ићи канонски исправним путем, о коме је говорио мој пријатељ и саборац, проф. др Зоран Чворовић, који је јасно рекао шта су услови за аутокефалију:“Решавајући проблем македонског раскола, вероватно у договору са Цариградом и Москвом, а можда и Трновом, СПЦ је желела по свој прилици да афирмише своју канонску позицију мајке-Цркве и истовремено спречи Фанар да у року од само три године по други реализује своје папистичке амбиције, формирајући као тобожња мајка-Црква још једну помесну самосталну цркву на подручју под јурисдикцијом друге аутокефалне Цркве.“(5)

Чворовић је указао на неканонске поступке Фанара:“Цариградска патријаршија је у поступку по апелацији тада тзв. МПЦ донела акт од 9. маја о признању канонског статуса МПЦ. Овај акт  је неканонски, јер је заснован на погрешном источнопапистичком тумачењу 9, 17. и 28. канона IV васељенског сабора о наводној врховној судској власти цариградске катедре над свим помесним аутокефалним црквама. Овим актом ненадлежна цариградска катедра је прејудицирала питање решења статуса МПЦ, за чије решавање е искључиво надлежна СПЦ. У том процесу Сабор СПЦ је донео две одлуке: о аутономном статусу и врло брзо о аутокефалности МПЦ. Да би потврдила у пуном капацитету своју канонску улогу мајке-Цркве, СПЦ треба да изда томос о аутокефалности. Међутим, архиепископ МПЦ Стефан је изјавио да ће на Св. Тројице добити некакав акт од Цариградске патријаршије, коју је у присуству српског патријарха противканонски означио као мајку-Цркву. Издавање било каквог акта од стране цариградског патријарха МПЦ, а пре издавања томоса о аутокефалност од стране СПЦ, била би још једна у низу манифестација источног папизма и деградација пуноће власти Српске аутокефалне цркве. Стога би такав акт морао од стране СПЦ да буде јавно оглашен ништавим.“(5)

Додао је:“Српска црква је показала братску љубав према православним Македонцима, омогућујући им да на канонски начин учествују у светотајинском животу Православне Цркве. Када је у питању статус МПЦ, гледано из угла црквеног права ништа није завршено док СПЦ не изда томос. С тим у вези не можемо још говорити ни о томе какве ће последице по српски народ у Северној Македонији имати одлука СПЦ. У поступку усаглашавања текста томоса, СПЦ би морала да обезбеди једну епархију за Србе у Северној Македонији, по узору на Румунију, и да два или три средњовековна манастира, чији су ктитори српски владари, пређу као „ставропигијални“ под управу српског патријарха“(5)
Чворовић је био одлучно против нашег пристанка на фанариотску игру канонима:“У Предању Цркве, као извору права, временом се утврдило да се канонски ваљана аутокефалија стварала најпре вољом апостола, потом вољом Васељенских сабора и најзад, вољом мајке-Цркве. Последњи чиинилац који ствара аутокефалију, воља мајке-Цркве, није примењиван само после епохе васељенских сабора, већ и у епохи васељенских сабора.»(5) Додао је и да Цариградска патријаршија кроз читав 20. век, али и раније, покушава на основу погрешног тумачења три канона IV Васељенског сабора да себи присвоји монопол на додељивање аутокефалности:»Таква источнопапистичка теорија је супротна једнакости свих аутокефалних цркава, која је потврђена 39. каноном VI Васељенског сабора. Организација васељенске Православне цркве је, да се послужимо поређењем чувеног каноничара Сергеја Троицког, као федерације независних (аутокефалних) цркава, за разлику од Римокатоличке цркве која је устројена као апсолутна монархија. Цариградска патријаршија не може да додели аутокефалност делу друге аутокефалне цркве над којим нема власт (јурисдикцију), јер "како може дати другоме што нема сам,"  како гласи правно начело из Номоканона уз Велики Требник».(5)

Моје мишљење је, наравно, било као и Чворовићево. Аутономија, па аутокефалија, али да и Срби остваре нека своја права, да се не заборави и наш траг.Твоји цинични коментари губе из вида да је Македонцима заиста требало изаћи у сусрет. Али, сматрам такође да је требало бити мудрији у преговорима».

Кореспондент ми је одговорио кратко и опет цинично:»Издадоше. Томос.»

ШТА НАМ КАЖЕ ДРАГО ПИЛСЕЛ 

Иако су неки критиковали овакву брзину у одлукама руководства СПЦ, која се завршава тријумфом Фанара - и Руси то на свој, дипломатски увијен, начин кажу, јер нису ни они наивни (7) – стижу и похвале. Тако симпатични хрватски екумениста левичарског кова, ученик папе Фрање, Драго Пилсел ( који подржава паролу да, ако нам мигранти нису браћа, онда нам ни Бог није Отац, на трагу Фрањиног претумачивања „Оченаша“ ) има само лепе речи:“Унаточ врло некоректним критикама на рачун патријарха Порфирија: те да је инструмент великосрпске политике, те да је вучићевац, те се изгубио, те да је лицемјер, те ово, те оно, Порфирије је тихо и предано дуго и интензивно радио с архиепископом Стефаном, дакле Порфирије са својом браћом теолозима и епископима Србима, Стефан пак са својом браћом теолозима и епископима Македонцима, па је првог дана засједања Сабора Српске Православне Цркве у Београду, 16. свибња 2022. године, објављено приопћење којим Сабор ”обавештава свеколики хришћански свијет о васпостављању пуног литургијског и канонског општења са Македонском православном црквом – Охридском архиепископијом”. Да би већ 19. свибња обновљено литургијско јединство у храму светог Саве на Врачару у Београду, гдје је на позив патријарха Порфирија дошао и с њим литургију предводио архиепископ Македонске Православне Цркве ОА Стефан. Порфирије је с браћом епископима отишао у Скопје и на литургији, заједно с архиепископом Стефаном у храму светог Климента Охридског, 24. свибња, на празник светих Ћирила и Методија, веома обрадовао Македонце вијешћу о једногласној одлуци Сабора СПЦ-а о признању аутокефалности Македонске Православне Цркве – Охридске архиепископије! Неписмена новинарска хрватска чељад, особито она која си умишља да тако неписмена може писати о религијским стварима не само што је ово занемарила него уопће ово не може појмити и не доживљава као епохални догађај. Након 55 година раскола, Порфирије је знао што треба учинити и, заједно са Стефаном, проблем је ријешио. О томе сада више нећу писати јер је патријарх рекао да сада слиједе договори око техничких детаља до дана службеног проглашења аутокефалности. Тада ћу се огласити адекватном анализом. Ово сам вам данас овдје донио да вам докажем како се то Црква може учинити релевантном и да вам покажем да је Порфирије и пастир, али и теолог од формата који Цркву Божју чини релевантном.“( 7 )

Дакле, стижу похвале, а не само критике.

ПИЛСЕЛОВ НАПУТАК 

Пилсел  на крају даје препоруку руководству СПЦ да крене у мирење митрополита Онуфрија, који је недавно престао да помиње патријарха Кирила и неканонски ( под великим притиском укронацизма ) прогласио аутокефалност Украјинске Цркве Московске патријаршије са фанариотским разбојнцима из тзв. „Украјинске православне цркве“, која служи укронацистима „све у шеснаест“. Ево Пилселове идеје, достојне папе Фрање, који је патријарха Кирила, са висине свог понтификата, назвао „Путиновим чтецом“:“Само ово да додам, архиепископ Онуфрије који стоји на челу православаца Украјине, али Московске патријаршије, у четвртак је, заједно с браћом епископима, прогласио неовисност те Цркве од Москве. Када би требало и када би дошао тренутак за разговор о јединству православаца у Украјини, оних које предводе Онуфрије и Епифаније, не би требало пуно тражити доброг модератора таквог дијалошког процеса, такав би без грешке могао, а можда и требао, бити баш Порфирије. Зашто? Јер је релевантан пастир, продуховљен, учен и добар евангелизатор. Зна слушати, и потицати. Умјерен је, благ, али и одлучан.“(7)
Шта би рекла Московска патријаршија кад би се руководство СПЦ умешало у НАТО фанариотске нитковлуке на Украјини можемо само да замислимо. Зато верујемо да руководство СПЦ неће слушати, макар и крајње добронамерног, Пилсела, за кога мој цинични кореспондент каже да је „нека врста екуменистичког Горана Шарића“.
Тако стоје ствари, браћо Срби. 

Шта смо изгубили, а шта смо добили, видеће се. 

ГЛАС ЈЕДНОГ ПОКОЈНИКА 

Али, пошто је народ, како рече Владимир Соловјов, заједница покојних, живих и нерођених, да се сетимо шта је покојни Јован Скерлић писао о ослобађању Старе Србије 1912, у коме су падали неки од наших најбољих синова, да би, поред царског Призрена, и царско Скопље било слободно од турског зулума:“Наде које су у вековима таме и страдања одржавале Српски Народ, снови толиких нараштаја српских, данас се у велико остварају. За три недеље дана Стара Србија и Северно Западна Маћедонија, драге земље наше славне прошлости, где је сваки камен за нас једна историјска успомена, ослобођене су; цео Балкан враћа се у руке балканским народима, и у рици топова и у румени пожара одиграва се последњи чин величанствене историјске драме: борбе Европе и Азије, цивилизације и варварства.

Као у сну, муњевитом брзином, нижу се огромни догађаји који из основа мењају судбину Српскога Народа и целог Балканског Полуострва, помичу међе европске цивилизације и из темеља тресу целу стару Европу. Дан за даном стижу крупни, невероватни гласови. Српске војске освојиле: Нови Пазар, Сјеницу, Пријепоље, Нову Варош, Бијело Поље, Плевље, Криву Паланку, Приштину, Митровицу, Вучитрн, Феризовић, Гилане, Кратово, Куманово, Скопље, Велес, Тетово, Гостивар, Пећ, Призрен, Прилип, Ђаковицу, Кичево - и сваки дан листа се продужава! Над четири старе српске престонице, над Приштином, новопазарским Расом, царским Скопљем и Призреном поносно ее вије тробојна застава српска. На косовском разбојишту, у белој Грачаници цркви, одслужен је помен за навек освећеним косовским витезовима. Србијанска и црногорска војска састале се у Новопазарском Санџаку, Србија и Црна Гора најзад, после толиких напора, додирнуле се. Дивљи Арнаутлук, који је као крвав и отрован цвет никао на згариштима српских села и у локвама српске крви, саломљен је и подигао је у вис белу заставу предаје и покорности. Долином Вардара као помамна горска бујица јуре ка класичном Југу победносни пукови српски, и доживљује се оно што је наш песник сневао Ha гробу војводе Дојчина у Солуну:

А и нашто црног кипариса грана?
Дан помена стиже. Тога славног дана,
Одслужена биће, што окове кида,
Страшна панахида.

О витези српски ! пепелишта тавна,
Походиће тада наши милијуни,
Место тужних звона хориће се трубе,
И наши плотуни.

И није далеко дан када ће српски витезови избити на наше старо зетско Приморје, и када ће се из њиних пуних мушких грла захорити глас ослобођења зазидане и угушиване Србије: Море! Море!
За пет стотина година растрзани, гажени, злостављани Балкан није видео већих и судбоноснијих дана. За сто година Христовим мукама намучени Српски Народ није учинио већи и одсуднији корак у напред. Балкански народи били су доживели само делимично ослобођење, полу-слободу, увек зависни од милости и интереса великих и силних. Оно што се зове Европа, а што је у ствари скуп међусобно суревњивих, грабљивих и бездушних силника, не могућ дa се погоди око поделе плена, налазио је свога интереса да вештачки држи у жрту живу лешину што се зове Турска, која је била ругло и стална опасност по цивилизацију. Европа, која је данас зајмодавац, берзијанац и индустријалац, бацила се у експлоатацију Турске, која је од своје стране још бездушније и свирепије експлоатисала своје хришћанско робље. Одрекавши се свих својих традиција, Европа је слалa своје флоте у турске воде кадгод су били у питању бедни интереси њених концесионара и лифераната у Турској, а остајала је слепа и глува када су се вршили пе одични покољи Старо- Србијанаца, Маћедонаца и Јермена. И по хуманости xpишћанске и цивилизоване Европе, која је лажним интересима мира покривала своју себичност и грабљивост, Балкан би данас био једно велико гробљиште.

Али балкански народи, изучени у великој школи патње, дигнути на ноге својим прегнућем, који су радили и напредовали, дошли су најзад до свог пунолетства.
Они су увидели да се од Европе немају ничему добром надати, да њихове заваде само продужују живот свирепој и крвавој Турској, и да им спас може доћи само онда када удруженом снагом стану на браник својих права. Они нису више хтели да просе милост од оних који немају срца, нису хтели више голо сажаљење, празне утехе, јалова обећања, но су захтели да буду господари своје куће и своје судбине. И они су своје право положили у своје руке. И што бирократи по европским кабинетима и спекуланти на европским берзама некада нису сневали, десило се: преко ноћ створио се Балкански Савез за ослобођење Балкана. (8)

Тако је било 1912.

Сад је све оно за шта су се наши стари борили и гинули дато на коришћење. И нека је, ако је вајду –духовну корист и нама и свима. Али треба да се зна чије је, и ко је за то проливао крв. 
 На нама је да не заборавимо Стару Србију, при чему, наравно, Македонце нико не приморава да буду Срби. Јер, Српство је оно Његошево:“Што утече испод сабље турске,/што на вјеру праву не похули,/што се не хће у ланце везати,/то се збјежа у ове планине,/да гинемо и крв проливамо,/да јуначки аманет чувамо:/дивно име и свету свободу...“
Име и Слобода: то значи бити Србин. 
        
УПУТНИЦЕ:  
1.    http://www.arheofutura.rs/prenosimo/slobodan-reljic-zasto-kraj-americke-imperije-nece-biti-miran/
2.    https://stanjestvari.com/2022/06/07/saopstenje-mpc/
3.    http://srbi.org.mk/vaseljenski-patrijarh-vartolomej-o-pozadini-crkvene-diplomatije-za-prekid-visedecenijske-sizme-crkve-u-makedoniji-ogranicena-juristikcija-ohridske-arhiepiskopije/
4.    http://borbazaveru.info/content/view/5376/52/
5.    https://www.politika.rs/scc/clanak/508481/Nista-nije-zavrseno-dok-SPC-ne-izda-tomos
6.    https://etos.press/post/6142?fbclid=IwAR3UyXPn_pZuy7GLfS5Vn5k3_P8bcINsssaPPozvxNzXF4zlez-YKP9yH44
7.    https://www.autograf.hr/porfirije-crkvu-cini-relevantnom-nije-cinican-ni-licemjeran/
8.    https://catenamundi.rs/vidici/jovan-skerlic-svetli-dani/

Текст је писан за портал Правда и његово преношење је забрањено без сагласности редакције.

Више текстова аутора Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА