Најновије

Бранко Вељковић: Мужеложници и њихова царства

Пише: Бранко Вељковић

Мали Маре, виђени Пате, волео је да има пријатеље. Са ливаде у метрополу а онда и даље. Скупља Маре пријатеље скоро као књиге. Онда се мало погубио. Па мало више. Почео је, као онај Евре, да у сваком Ф види Француску а у свакој авио карти свој лични успех ма ко да га  је „тамо“ одвео, карту дао и хотел платио. Од пријатеља остале су му књиге а за то његово Ф желим да му кажем и покажем. Кад се дозове једном оном чега нема, ако га пусте, одвешћу га у Војни музеј на Калемегдану. Тамо има један господин „Максим“, М 1909, МГ 10, калибар 7,62x54Р. Један једнини. Тада су их звали – митрољез. А било их је 250. Купила војска до 1909. године тачно толико. Тестирани су на полигонима у Крагујевцу, Ваљеву и Чачку. Беху ратови, беше Албанија коју је само народ и само војска у муци и ужасу прешла а сви други се само сликали, преко које су Албаније пренели мученици на леђима тачно 179 митрољеза свих модела од којих је било 117 „Максима“ (Француски генерал Пјарон де Мондезир избројао је 122 митраљеза са 343.000 метака). Да би их за коначни удар Солунски спремили послали су „Максиме“ на ремонт и репарацију у Маретову Ф, завод Шатерло (Chaterlleraut). Сви који су тамо однети „на ремонт“ никада нису враћени Србима. Срби су од Маретове Ф осуђени да голим грудима и бајонетима крче пут до слободе а митрољези су „донирани“ за Маретову Ф и њихову Liberte, egalite, fraternite, ou la mort!. За себе су убрзо прецртали а за Србе оставили само тај, прецртани, краћи део – – ou la mort  - „до смрти“! Тај један једини митрољез „Максим“ који је прекостао, тај је крај великог рата дочекао са својим војницима и ено га данас у Војном музеју. А Срби? Када су од Кајмакчалана до Београда дотрчали под борбом за мање од 70 дана добили су наређење да стану пред самим капијама Белог Града. Договорено је да у Српску престоницу први мора ући Луј Франше д Епере, онај од Маретове Ф... А Луј Франше и та његова коњица и пешадија у којој белог лица није било већ све неки тамнопути несрећници из колонија, трчали су за србском пешадијом и србским значарима, јер „Србима нису требале комуникације, они иду напред попут олује“. Слушали су трубе србске значарске и дивили се како васкрсли своју земљу воле. А Влада Француске, када је Луј Франше д Епереа произвела у чин маршала дала је следеће саопштење: „Пробио је бугарски фронт и наморао непријатеља да капитулира. Овај успех, коме нема равна у европском рату, довео је до рушења Централних Сила“.... Србе нису ни поменули. Што се званичне Француске тиче, не самог Франша јер је он у живо и мртво видео како изгледа јуриш бесмртника и умео је то да цени, Луј Франш од Ф је пробио Солунски фронт. Те године је, унук мужеложник, краљ Александар Карађорђевић, који је издао свог деду краља Николу Петровића, наредио да се Франшу додели почасна титула Србског војводе. Желео је млади мужеложник Париз а знао је да нам је пресуђен Берлин. Та жеља га је коштала главе.

У тој њиховој Liberte, egalite, fraternite било је и да је због буржоаске револуције и масовних погубљења на гиљотинама, „шкотским девицама“ и без њих, завладао општи хаос и недостатак свега и свачега, па тако и коже и предмета од коже. У општој анархији, новоустановљена Liberte итд, Влада Маретове Ф, дала је налог да се дозволи да се са људских лешева скида кожа и да се од тако штављене коже праве одевни предмети, обућа и „занимације“ за богате слојеве становништва. Мушка кожа је била више на цени јер се веровало да је чвршћа и отпорнија. Нико није сигуран када су са тим, масовним и легалним „бизнис планом“ престали ни колико је милиона француза носило „предмете од људске коже“ наредних деценија, нити се зна колико је народа побијено због коже а не због револуције. А од тог времена па до Вафен СС одреда састављеног искључиво од Француза који је одред био део СС дивизије Француских добровољаца 33. 33. Waffen Grenadier Division der SS „Charlemagne (Карло Велики) и који је до последњег војника бранио Рајхстаг од Руских трупа, прошло је мање од 150 година. И ето, ових дана, потомци тих и таквих Француза имају предлог како да се „на цивилизован“ начин Срби одрекну Косова, „јер другачије не може“. Француски партнери у овом „епохалном“ предлогу су цивилизовани Немци, они су „шкотску девицу“, гиљотину, укинули нешто после Маретових Француза, „већ“ 1949. године. Додуше, има ту и непознаница. Можда у овој новој расподели, када све Немце опет гурну на руски фронт, онда опет Французи одлуче да до последњег бране Рајхстаг.

А неки дан, у паузи између два кукања што му нико не помаже, Мали Маре Пате и његов друг што се разних фасцикли са разлогом плаши причају па имена помињу. Кажу, ламентирају, желе да се помисли и након тога запамти, да су они са једним Драгошем Калајићем били „egal“ од „egalite“ (ех то Маретово Ф, а при том не мислим на сада могући, истоимени клуб за мужеложнике у строгом центру србског Београда, на пет минута Маретовог хода до Патријаршије којој је све то у реду и нормално). Траже Маре и Марица себи место па одмах на престо. И ето анегдоте.

Једном, у време док је за потребе истих задатака један самозвани стваран а други брисан „до неког другог филма“, Маре се занео па прича о својим успесима те како је био у одличним односима са Драгошем Калајићем. Прича он тако. Слушају га сви па и режисер у зеленом капуту и инжењер. Овде надахнутог режисера можемо само цитирати: „Могао си ти да имаш успеха код жена само да си послушао Драгоша Калајића. Он је покушао да те научи како се раде оне ствари са женама, не зато што те волео, како ти је више пута рекао и не зато што си низак човек него зато што си мали човек! И ти си то „издржао“ више пута. Ниси сујетан него си га сутрадан одмах позвао у емисију. А ти си, Маре, прави показатељ човека који је ђон. Шта год да ти неко каже ти се увек исто насмејеш.“. Би ту и инжењер, па и пуно више и пуно мање од тога, који је додао: „ја се са Драгошем у многим стварима нисам слагао али када он позове на разговор то се мора ићи, то се мора слушати“. Смех присутних се не може препричати али Маре „мали човек“ и његов осмех може, режисер нам је то свима дочарао. Тада је Мали Маре много замрзео режисера и инжењера. Упокојеном инжењеру се не тако давно јавно „осветио“. Мртвог га је „храбро“ прозвао да је џаба два пута биран. Ерго, жилави режисер је јож жив, врло је речит а има и бројеве који могу многе тренутно да пониште. Мали Маре архивар, у слободно време заштићени сведок, нада се да ће и режисера да наџиви па да онда по коју и о њему каже и запише. 

И тако је један Драгош Калајић, коначно свој и коначно од свих по дефиницији своје спознаје, доживео, а у складу са оним схваћеним „надиндивидуалним реализацијама, идеално анонимним, имперсоналним плодовима и беспредметним ауторством“, стварно је доживео иако се упокојио, да га ова двојица дељакају међу собом на националној фреквенцији. Рекао би Драгош да је којим случајем био еволуциониста, да је стварност морала негде да нам да до знања да је мајмун постао од човека а не обрнуто!

Једном другом приликом испричаћу вам како је на Марета и Марицу гледао други кога су поменули, ванредни и непоновљиви Аца Лончар и шта је мислио о тој „загушљивој осредњости“ са којом је по некада морао да комуницира. 

А којекуде, по дубини свих Србских територија, ових дана седели су људи. Човек до човека. Растерећени од у својој суштини тужних анегдота најхуђих „врачараца“ без Бога и одрођених теразијских Црногораца, читали су честити људи ове текстове па разговарали. Уз врућку, сир, пршут и главњу која гори. Домаћини. За све написано њима су били сасвим довољни само кључеви вере, истине и добре намере. Француски кључ је за неке друге који то, речено, немају. Овим људима све се послагало, све су разумели. И питају, шта даље?

Схватили су временити да је једног Краља, једног деду, продао један унук, дјевственик а опет мужеложник или по турски, аџуван и да то није било једном. Ако су неки међу њима читали и уваженог Грофа, Лава Николајевича Толстоја, рођеног јужно од оне праве, руске Туле, реалнијег и од саме руске зиме, а јесу, схватили су на шта је мислио када је записао: „Историја би била добра када би се ослањала на истину“. 

А где се изгубила истина? Ко је истину „затурио“? Шта нам је „дато“ уместо истине? Зашто све то?

Зато што ако нам „укину“ истину изгубићемо свест о томе ко смо, од кога смо и од чега смо. Заборавићемо и зашто смо ту. Нећемо видети сами себе али ни друге. Видећемо само сервиране лажи о себи и лажи о другима. Исто као народ исто као појединци. И они ће тако видети нас. Онда смо осуђени на лутање, ратове и на свакакве „добронамерне интерпретације“ у наше име и за „нашу корист“. Ти који су осмислили да оклеветају једног разочараног деду да би уздигли једног несрећног унука урадили су то да би у наш народ посејали семе зла. То семе зла и издаје разлудело се већ у првим годинама након Великог рата у хајдучијама и побунама „Зеленаша“ против „Бјелаша“. Црна Гора је горела у братоубилачком рату и оспоравању нечега што никада спорно било није. Тај деда, краљ Никола, када је 1901. године долазио у Београд да поправи односе са династијом Обреновић, нарушене јер је Никола десет година на Цетињу чувао краља Петра Првог Карађорђевића, веровао је да долази у срце Мајке Србије. Никола је сачувао Петра коме је дао уточиште а и своју најстарију ћерку, кнегињу Љубицу – Зорку Петровић Његош за жену. Та сада крвна заједница за све Србе била је нада, узданица да је јединство србског народа занавек загарантовано. Кнегињу Зорку крстио је преко заступника србски кнез Михајло Обреновић, опет у име јединства народа а венчани кумови су јој 19 година касније били Руски цар преко свог повереника, грофа Орлова Денисова и војвода Миљан Вуковић. На Цетињу је Зорка родила оба сина па и тог несрећног Александра, а по рођењу трећег, Андреје, упокојили су се и она, у својој 25тој години живота и тек рођено дете. Родила је и две ћерке све у жели да човеку за кога се удала да краљевску лозу, потомке да у правди и миру владају Србским земљама. Та Зорка, Николина ћерка, умирала је са речима – Биће Краљ! Мислила је на Петра, тада изганика, који је краљ постао након мајског преврата и убиства последњег краља из династије Обреновића. Мислила је на правичног краља свих србских земаља баш као и њен отац, Никола, који је, када је те 1901. године дошао у Београд, тај град и сваколики народ, поздравио са речима: „Дошао сам у престоницу нашег милог Србства!“. 
И онда један регент који је „одабрао“ издају и Југославију. 

На то семе раздора а не уједињења како су нас вешто лагали деценијама, за другог рата „накалемио“ се Секула Дрљевић а пред крај рата и разно разни „ослободиоци“. Кроз цео Други рат и окупацију, Подгорицу су 5. маја 1944. године без најаве и без разлога најтеже разорили управо „савезнички“, амерички бомбардери а 6. новембра исте године и британски. У војном смислу, Подгорица је била потпуно небитан циљ. У међувремену су дошле усташе, комунисти, разне сецесионистичке и сепаратистичке групе и покрети. Да није било такве Југославије не би било ни таквих комуниста. У једној јединственој и уређеној краљевини Србији таква идеолошка орјентација била би неодржива, као што је била немогућа у Шумадији све до стравичне и присилне идеологизације од стране новостворенене „елите“ 1945. године. Иделогије су затирале оно што су бомбардери пропустили. Комунисти су имали свој „модус операнди“. Пасја гробља. Исто су чиниле и усташе. По логици те монструозне политике и по директним наређењима врха комунистичке партије, када се народ масовно масакрира, све што треба да се уради је да се затру лешеви и не дозволи сахрана - нема гробова, није било ни људи. Зато понори и јаме попут Миљевинске где је с пролећа 1945. године, без права на име и гроб побијено стравичних 22.000 младића, Срба, старости од 16 до 21 године. На том месту данас се налази само једна спомен плоча и крст. Одлуком безбожника десетине и стотине хиљада су једноставно побијене па потом и избрисане. „Случајна“ сличност усташке и комунистичке „праксе“ са оним старим латинским „damnatio memoriae“ – „забрана сећања“, или, човек који је тако осуђен није само убијан, већ му је сва имовина заплењена, одузета су му сва звања и титуле, име избрисано из јавног живота и брисао се сваки траг сећања на осуђеног. Исто су радили и Грци Херострату због паљења Артемидиног храма у Ефесу у ноћи када је рођен Александар трећи Македонски или када је Египатски Хоремхеб кренуо у процес масивних друштвених реформи те је, у времену прогласа на десетом стубу у Карнаку, учинио све да се из историје буквално избришу читаве династије па чак и цео један главни град Ахет-Атен и храмови направљени по мери „избрисаних“  Аменхотепа или Ехнатона и Нефертити или Нефер-Неферу-Атен-Нефертити... Стаљин је наредио да се избришу сви записи једне фудбалске утакмице коју је СССР изгубио од репрезентације СФРЈ 1952. године... „Damnatio memoriae“ је најмоћнији принцип за „практично“ управљање и уређење историјског „простора“ и у себи крије све тајне прошлости, садашњости али и будућности. Ако се овим „алатом“ служите и планирате у вековима све што вам треба је само безгранично стрпљење. Он подразумева систематично брисање али одмах након тога и одлично осмишљену имплементацију „новог“ сећања, нечега што се у ствари никада није догодило. За то им уопште нису потребне армије и тенкови већ писари, које какви послушни академици и медији. Рецепт је увек исти и распрострањенији него што се може и предпоставити. Само је крв увек људска. 

Зато су Србска гробља и данас „легитимна“ мета широм „наше“, за сада упокојене СФРЈ а верујте и у самој Србији. Зато је, после ослобођења 1918. године, волшебно нестала и огромна архивска грађа која је о Србској историји говорила другачије него што је то наложила англо-германска историографија (ма шта да се још тако успешно крило иза ове, за народе света створене, примитивне географије). Зато се и данас јавно нико не изјашњава где су нестале катастарске књиге изнете после бомбардовања 1999. године са Косова у Крушевац. Зато и данас нестаје архивска грађа и пљачкају се, преоравају или асфалтирају историјски локалитети или се преко њих праве тениски терени. Истина је да се затире и највеће србско гробље – Јасеновац. Истина је да је државна комисија СФРЈ за утврђивање броја пострадалих у Јасеновцу још 1964. године утврдила да је у Јасеновцу побијено 1.130.000 Срба, 43.000 Јевреја и 93.000 Рома и да је рад комисије прекинуо лично Јосип Броз Тито. Тада је на србског представника у тој комисији, Србољуба Живановића извршен страховит притисак и Живановић је „пристао“ да се број сведе на милион погубљених. Од тада до данас број се стално смањује. Ових дана можемо да чујемо и да су логораши били у ствари Хрвати а чувари Срби. Живановића су више пута покушали да убију па је пребегао у Уганду а касније у Енглеску. У Југославију се вратио тек када је Тито умро и донео је тачне копије својих истраживања о броју побијених у Јасеновцу. Опет су покушали да га убију па се вратио у Лондон. Али и поред свих тих ужаса, за оне који је желе, истина је преживела. Богу хвала!

То семе зла од пре сто година, од тог унука кога одавно више нема и због његових сулудих амбиција, родило је свој плод и у ово наше време. Раздвајање Србије и Црне Горе у две суверене државе. Пукла је једна јабука на два дела. У тишини.

Зато, све што треба је да прогледамо и погледамо и онда видимо - ко је, мимо свих других безбројних лагарија, само ту једну лаж о једном деди и унуку држао тако како јесте сто година? Ко то чини данас? Све те белосветске историје и њихови „мудраци“ ништа не би могли да постигну да овде нема у ешалонима оних којима је вечера важнија од вере и да све то за нас неуке лепо „упакују“, „пласирају“ и измудрују. И све то на „нашим“ националним фреквенцијама, преко „наших“ политичара, „наших“ академика, „наших“ верских заједница, за „наше добро“. Док се ред знао, такви у нас нису ни постојали. Погледајте и послушајте их и све ће вам бити јасно. У оваквом свету, на ударним медијима, само њих и можете да видите.

„По делима њиховим познаћете их!“.

А семе зла које данас сеју треба видети, разобличити и уништити на време јер се око данас посејаног семена сутра могу неки наши потомци убијати. Латини су то одлично знали – Из најситињег семена ничу крупне ствари!

Сад када разумете овај њихов рецепт, знате о чему вам причам.

Разумете како су Срби разбијани по земљама, бановинама, републикама и покрајинама,... Плански и организовано. И онда, задојени измишљеним географијама и којекаквим наративима успешно гурани једни на друге. До коначног истребљења. 

Ово је била прича само о једном деди и једном унуку, а има тога онолико,...

Када сва та (не) дела будете претворили у чињенице а чињенице онда „обогатили“ лицима, именима и положајама уместо начелних и бесмислених флоскула типа „сви политичари су лопови“, добићете све. То „све“ вам се данас, тамо негде преко граница, сада  популарно зове „дубока држава“. 

Србима нису потребни митови и легенде. Срби имају и превише своје сурове истине, грозе и хероја који су све те ужасе изнели на својим раменима. Све од чега нам праве мит код нас се стварно догодило. Од Косова и пре Косова до Јасеновца и после Јасеновца. Могу Срби попунити стварним причама и догађајима историје свих народа који још увек живе. Србима не требају холивуд и фикције, код Срба је све стварно. Сваки ужас и свака победа или пораз. Све је стварно. Стварна је и љубав и опрост. Знају Срби да владари виралног умеју да уз добар маркетинг и од Деда Мраза направе историјску личност али овде, под шљивама, то није потребно. Хвала им. Србима није потребно да црвено бела корпорација из те њихове Атланте „дели“ србској деци поклоне за ту њихову „нову годину“, код Срба ће то ипак да чине родитељи. Или вам је намера да и то право народу узмете, да својој сопственој деци поклоне дарује? 
У светлу свих тих лажи и због коначне издаје које се ових дана спрема, мој омиљени песник који још од младости воли ревносно да пева, дошао је пре неки дан негде под камен свој рођени да брани Србе од Србије. Неко је у престоници правилно проценио да се преко тог камена ових дана чудна тишина ваља. А ту кад горштаци ћуте они навише говоре. Та се горштачка тишина из камена који човека рађа увек играла са сабљама и кубурама. Зна то одлично и песник који није ту често свраћао али добро, „ућинеће и ово“. Направише ту где су древни Срби и кућу за ту, Србску, намену. Песник је део генерације која је искрено веровала да ће Америка да „отвори кутију лажи“ и да разоткрије демоне а не да ће (опет) да на нас смрт пошаље. Песника се у граду Београду сећају по младалачким заблудама али и некако хронолошки, скоро па као по регистраторима, са и без папира, док је као младић писао песме и за бину и за иза бине, као врцавог и промућурног. Препоручен је, одмерен и одабран. Задатак му је додељен. Песник је завео несташну и усамљену супругу једног Веселог и учинио јој, што би рекао Мали Маре или мој друг што Штази воли, „плезир“. Задовољна дама и увек спремни песник различито су гледали на видео снимак који је том приликом тајно направљен од стране увек заинтересованих „другова“. Песникова верзија онога што је уследило је значајно занимљивија од свих верзија брачног пара. Када су му другови поменули да је све снимљено, са изверзираном „жељом“ да га ваљда забрину, песник им је у свом јединственом стилу рекао: „а, а, а јесте видели моју штафету!“. Даде тада тада песник друговима своју штафету, скоро па у 3Д, али љубав између другова и песника ипак је опстала до данас.

Поред свих ових анегдота, „њима“, аспидама, потребан је и мрак. Јер само у мраку они суде, баш као и Фарисеји. Сетите се само колико је закона и важних одлука у Србској Скупштини донето у мраку, чак и без намештених јавних расправа и изгласано ноћу, „после маратонских седница“ које нико није гледао. А колико су тек којекаквих гнусоба у наше име донели сви они разјединитељи што седе у улици што је по ујединитељу србских земаља, Стефану Немањи добила име? Зна ли ко то сада уопште? 

Мрак је, поред пуно тога световног и што је најбитније, духовна кетегорија. Баш као и видјело. У световном смислу, а и зарад тамне душе њихове, потребна им је легализација. Озакоњење. Потребно им је да одрже илузију да смо све то „сами изабрали“, да је то наша воља. Зато је за мужеложника, регента, Александра Карађорђевића, „очишћен“ политички простор од свих могућих опонената. Обреновићи су затрти а краљ Никола Петровић је обешчашћен измишљеном причом око капитулације. Тако је направљен „правни“ оквир да у годинама које су следиле непосредно након Великог рата, млади краљ добије законе који га чине „регуларним“ сувереном иако, ништа ту није било регуларно. Једноставно, није било никога ко би ово његово „право“ тада могао да оспори.  Те белосветске убице, иначе, све раде „по закону“. Преко издајничких Влада и политичара у нападнутим државама имплементирају њима угодне законе и онда почиње бесомучна експлоатација, уништавање и убијање. Све по закону. Тако је и данас. Свим тим „силнима“ који су нас убијали, бомбардовали, делили и затирали, сада треба „право“. Зато толико бесомучно инсистирање на „коначним решењима“ на „обострану корист“ и сва та вербална, огавна, садистичка гимнастика која треба да нам објасни да „само треба да потпишемо“ и све ће бити у реду. Жртва треба да својим коначним потписом верификује да су убице биле у праву што су нас убијале.

Зато у Србији не сме да буде икога који би тако нешто смео да потпише. Јер нису у праву, нити ће икада бити!

Свест о свему реченом даће нам простор да станемо на прву „степеницу“, неку врсту прве станице на путу ка разумевању свега тога и толико дивно другачијег а опет тако истог које је створено за нас. Они који срећемо у међувремену, од оних који мисле да су нешто измислили да би нас делили и да би над нама владали, онако како дељење и владање они виде, остаће заглављени у тим својим поделама и својим „владама“. У дивним временима која следе, када схватимо да дељење и владање „са стране“ није могуће, победићемо их самим својим недодирљивим постојањем. Јер, за оне који желе да нас познају, овде где смо сада, није циљ „победе“ да дођемо на њихово „место“ већ да на крају, обесмислимо и укинемо управо то „место“.

А ако си ти самозвани, стварно одлучио да тим путем „дељења и владања“ идеш, реци нам, колико смо коштали у тој твојој математици? Колико смо коштали када си нас продао? Колико ће то коштати тебе то је између тебе и праха, него питам те за нас. Кажу да те стижу фаустови снови. Видео сам те скоро како у ципелама од четири или пет просечних радничких месечних надница и у оделу и са краватом боје жеља твојих саветника драмиш сам са собом сатима а да при том не кажеш ама баш ништа. Видео сам те и јесенас како неприродно опуштеног лица, са длановима положеним на бутине и спојеним петама уз још мало па као Тут на трону исправљеним леђима, гледаш своје превише плаћене робове у згради иза Винченцових „коња враних“ и „поништаваш“ их у свом „миру“. Тачно је, ту, над њима, стварно „владаш“. Они су предали себе исто и истом као и ти, зато се тако добро слажете и разумете и у том разумевању међусобно гложете. Они су ти и ти си они. Међутим, запамти, напољу су људи. 

Али спојио је тај твој и њихов шестар своје краке. Простор, време, све у тачку вратило се. Избрисано је све, пронађено је све, поништено је све. Нема вас. Никада вас ни било није. Нема за вас басамака. Знање није изгубљено, одузето вам је и никада вам неће бити врачено. 

Јер, Маран ата,... 

Више текстова Бранка Вељковића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда

 

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА