Пише: Џевад Галијашевић

Жеља за унутрашњим преуређењем земље и сузбијање Дејтона, те виђење и интерпретација свих прошлих ратова а посебно, посљедњег, рата деведесетих, а посебно Сребреница, остаће непремостива препрека сваком озбиљном дијалогу, који би тежио помирењу. Бошњачки императиви у виду митологизације страдања и „славног војевања“, у основи је супротстављен захтјеву да се бошњачки свијет и живот у њему, уклопе у свјет шире заједнице, преко сарадње са комшијама. 

У Сарајеву његују и приказују искривљену слику пуну уљепшавања себе и дијаболизирања других; не прихватају другачији поглед а преиспитивање, виде као оцрњивање.  Такво изневјеравање усвојене слике стварности босанским муслиманима смета, они га од својих стручњака, књижевника, историчара, социолога, политиколога, очекују у јасној, крутој форми.  Шта више: Бошњаци то не очекују. само од своји: сви  морају, подржавати ту фатаморгану блиске прошлости. Да су и други народи страдали, да имају своје страхове и муке, то је задње што Бошњаци прихватају и разумију. Нужност денацификације, не постоји од јуче: правци и принципи националне логике, коју је Алија Изетбеговић раширио Босном као вирус, укоријењени су у односу према чињеницама везаним за муслиманско усташтво Другог свјетског рата и тадашње вјерске политике: Хусејна Ђозе, Алије Наметка, Мустафе Бусулаџића, Мухамеда Панџе. Њихова имена данас сјаје новим нацистичким сјајем у Сарајеву и у томе нова градоначелница Бењамина Карић (коју од миља зову „Пишуља“) не види никакав проблем, као ни њени партијски саборци, социјалдемократи. Јер шта би био национал-социјализам без социјализма, у његовом босанском, вјерском формату. 

Као и некада, док је декларисани „стари Хрват“ Алија Наметак, тумачећи улогу беговског потомка и српског идентитета, Скендера Куленовића, и његово најпознатије дјело, поему Стојанка мајка Кнежопоијка, на исти начин: »Послије рата сам читао његову Стојанку. Врисак је био велик, али.што сам је који пут више читао, све ми је била- мање пјесма, а више пропаганда“, мрмљат ће Наметак. Није  знао објаснити каква пропаганда и чега? Занемарио је да та Поема настаје 1942 на ослобођеном територију, у једној ноћи, као органска и непосредна реакција пјесника на ратна збивања којих је сам био свједок. Алија Наметак, као зачетник овог порицања не може изговорити сурову истину: да држава у чијем је културном животу судјеловао, НДХ, је убила, у само једној њемачко-усташкој офанзиви, 30.000 српских цивила на Козари а у логору Јасеновац, више од пола милиона. Али, као и многи други послије, био је увјерен да да о томе не треба писати. Или, ако се већ мора писати, да то треба да раде Срби, а не неко ко носи муслиманско име? Због свог усташког пасјалука, одмах након рата, 1945. године Алија Наметак је осуђен на затворску казну у трајању од 15 година, зато што је учествовао у власти и сарајевском књижевном и културном животу за вријеме НДХ (одлежао девет, од 8.04.1945. до 06.05.1954.).     По изласку из затвора радио је као сарадник Института за проучавање фолклора у Сарајеву, па био библиотекар у Музичкој академији до одласка у пензију 1973. године. Овакво расуђивање, нити је одбачено ни пензионисано а поготово никад није било усамљено па су слични приговори, одјекнули још гласније - мало касније, након рата 1992-1995, када  необуздана хистерија прати логику,  уссвајања статуса народа жртве, чије страдање даје снагу   свакој бесмислици, која им свакодневно пада на памет и оправдава сваку нискост која се изговора у Сарајеву.

Напросто је заживјела у Босни, та имбецилна замисао да се историјски догађаји морају константно, доказивати политичким рефератима, кафанским пјесмама, стручним анализама, књижевним и умјетничким дјелима. И увјек.

Када је суботу, 16. маја 2020.године, у Сарајеву  одржан наводни антифашистички скуп којим су грађани Сарајева изразили свој протест због одржавања такозване „Блајбуршке мисе“, могло се помислити да је нацистичка кап давно прелила чашу и да постоје снаге довољно одлучне и идеолошки свјесне, да се побуне против актуелне, врло агресивне нацификације друштва.

Тада је неколико хиљада Сарајлија одало почаст својим суграђанима, антифашистима, које су у ноћи између 27. и 28. марта 1945. погане, муслиманске усташе, објесиле на Мариндвору. Протестанти су након окупљања, у поворци кренули ка Вјечној ватри, споменику ослободиоцима Сарајева у Другом свјетском рату.

Ово је био један од највећих протестних, и при томе, антифашистичких скупова у Сарајеву од 1995. године до данас. Али, оде та субота а дође понедељак, само два дана касније, када ће, заступница СДА у Скупштини Кантона Сарајево Самра Хајдаревић – Ћосовић јавно  затражити да се „на основу слика идентификују и казне све особе“ које су се окупиле на том антифашистичком скупу, јер шта ако дође до погоршања епидемиолошке ситуације?

У овој иницијативи кажњавања антифашиста сумирано је „анти-епидемиолошко“ дјеловање свих регионалних, па и сарајевских властодржаца протеклих 25 (и више) година. Међутим, ова иницијатива, ма колико актуелизована помињањем тада, актуелне „корона пандемије“, није изненађујућа, јер је, управо она, као таква, означила, још снажнији наставак процеса који је преименовања сарајевских улица и школа. Чињеница је да данас. само расте број улица и тргова у главном граду које носе називе антисемита, фашистичких идеолога, сарадника фашистичких и нацистичких окупатора, усташких чиновника, пуковника… Упркос бројним захтјевима и иницијативама да се спорни називи улица промијене, то се још није десило.

Улица Мустафе Бусулаџића

Јеан од њх; Мустафа Бусулаџић, квази интелектуалац, узор Алији Изетбеговићу и „Младим муслиманима“ у Другом свјетском рату и након њега, познат је као неко ко је подржавао нацистичке ставове и прогон сарајевских Јевреја. Коначно је, у духу лика, тадашњег и данашњег Сарајева, он је добио дјелић некадашње улице Фуада Миџића – народног хероја из Другог свјетског рата који је, након што је преживио логор Јасеновац, погинуо у посљедњим данима ослобађања Сарајева, од усташа и нациста. Фуад Миџић данас нема своју улицу у Сарајеву, а улица на Бреки, данас, носи имена Асима Ферхатовића и пет младомуслимана – Бусулаџића, Есада Карађозовића, Фикрета Плоче, Рушида Пргуде и Асафа Сердаревића. Иначе, Бусулаџић је често описиван као једна од најзначајнијих интелектуалних фигура свог времена, што је потпуно бесмислено или макар упитно, али је тачно, да је у Другом свјетском рату био, отворено и јавно, на страни усташког режима и нацистичке Њемачке. Познат је према својим антисемитским ставовима.

Тако је, између осталог, Бусулаџић написао:
- Код нас су се људи борили против Жидова и њихових шпекулација, против њихових превара и израбљивања. Њих је нестало из чаршије, али је у чаршији остао жидовски дух шпекулације, подваљивања, набијања цијена и лихварења у толикој мјери да поквареност становитих трговаца, без обзира на вјеру, засјењује рад несталих Жидова.

Антикомунист, антисемит, неко ко је подржавао усташке и нацистичке ставова, те прогон сарајевских Јевреја, сарадник окупатора, сарадник контроверзног палестинског муфтије Ел Хуссеинија, наставник у школи имама "СС" дивизије, запосленик на Радију Рим у вријеме Мусолинијеве владавине (гдје је радио у дијелу програма који се емитовао на хрватском језику, доприносећи пропагирању фашистичке идеологије) – био би  кратак али прецизан опис Мустафе Бусулаџића.

Због наведеног је након рата осуђен на смртну казну.

Наставиће се…

Предходне делове фељтона прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда