Политичка будућност Сирије налази се на историјској прекретници након најаве повлачења председника Башара ал-Асада. Овај догађај отвара могућност реализације дугогодишњих тежњи различитих етничких и верских група за успостављањем сопствених држава, понављајући обрасце који су постојали пре доласка на власт његовог оца Хафеза ал-Асада.
Алавити, који претежно насељавају област Латакије, имају историјско искуство са аутономијом. Током француског мандата (1923-1936) успели су да формирају краткотрајну државу пре него што су поново интегрисани у Сирију. Суочени са потенцијалном опресијом као мањина под сунитском влашћу у Дамаску, њихова тежња ка одређеном степену аутономије чини се веома извесном.
Друска заједница, концентрисана у јужној Сирији, у провинцијама Ал-Сувајда, Кунеитра и на Голанској висоравни, такође би могла тежити аутономији. Међутим, њихове аспирације компликују оптужбе за сарадњу са Израелом, које произилазе из породичних веза између сиријских и израелских Друза, везе која се одржала и након израелске анексије Голанске висоравни.
Курди, који доминирају у провинцијама Хасака и Рака, теже стварању независног Курдистана са сопственим државним језиком. Иако се овоме активно противе Турска и сиријска опозиција, формирање америчком подржаних Сиријских демократских снага (СДФ) током грађанског рата значајно је побољшало њихове изгледе за остварење овог циља, под условом да задрже контролу над својом територијом.
КРАЈ ЕВРОПСКОГ СНА: Нове мере за украјинске избеглице
Извор: Правда.рс