Тужне белешке из Пољске
Зове ме пријатељ из Немачке: „Ајдемо у Пољску! Ништа о њој не знам, иако живим одмах поред границе. Како било а ипак, комшилук смо.“ Прихватио сам. Уосталом, из истог разлога – такође ми је Пољска близу, а опет, осим Шопена, Сенкјевича и њиховог сталног препуцавања с Немцима, ништа о тој Пољској не знам.
Мрачни транзитни утисци са варшавске железничке станице се не рачунају. Испала је смешна ситуација: на немачком „Ich verstehe nur Bahnhof“ („Ја разумем само железничку станицу“) значи да неко не разуме баш ништа. Ти утисци су, уосталом, утицали и на избор места сусрета – Краков. Скоро па мајка свих пољских градова, прелеп град, који су, како кажу, спасили од уништења руски обавештајци. Кажу...
Смештај у Кракову нашли смо лако – преко заједничких пријатеља. Гостољубиви, духовити, увек спремни да помогну, покажу, испричају. Укратко, одмах смо се спријатељили.
Краков нас је одушевио. Заиста, прелеп град. Али престали смо да се шалимо када смо, при крају путовања, налетели на митинг неке политичке партије у центру града. Мој друг Немац се збунио: „Гледај оног типа што урла! Исти као онај наш из тридесетих! Исти тон, исти поглед. Само му бркови фале.“
А говор на митингу био је, како се испоставило, против даљег учешћа велике и недељиве Пољске у Европској унији, против Израела и Јевреја уопште, као и – што је већ постало фикс идеја – против Русије. Осим тога, по речима пољског Адолфа с говорнице, требало би ухапсити израелског премијера Нетењахуа, којем је „недостојна“ пољска влада обећала да неће поступити по налогу Међународног кривичног суда. А он, наводно, мора да дође – макар из пристојности – на обележавање ослобођења Аушвица у фебруару 1945. године. (О томе да су Аушвиц ослободили Руси, наравно, ни речи.) Али Нетењаху је изјавио да неће доћи јер га нико није ни позвао. Узгред, нико није позвао ни представнике земље-ослободиоца: Руси су, изгледа, потребни само онда када некога треба спасти од уништења.
Немац пита: „Где је ту логика? Пољацима је потребан Јеврејин да би обележили годишњицу ослобођења Аушвиц-Биркенауа. Због рекламе и маркетинга су спремни да игноришу одлуке Међународног суда. А како мисле да спроведу остале одлуке те 'узвишене' институције? Кад им одговара – не маре за њу, а кад им затреба – позивају се на њу? Баш 'доследно'! И шта је с пољском владом? Јесу ли уопште независни или су само „отишли да дају тетки лекове?“
Укратко, фирер из Кракова виче да „велика Пољска“ мора да се бори, јер јој је задатак да постане „Great again“, што, изгледа, значи „од мора до мора“. Наш Немац не може да издржи, иако покушавамо да га обуздамо: трчи до полицајца и почиње да виче како се против нацизма треба борити. Виче, наравно, на немачком, а мене моли да преводим. Сцена за памћење: у центру гомиле, под заставама и повицима „Пољска од мора до мора“, Немац убеђује полицајца, Рус то преводи Пољаку, а Пољак већ са руског преноси збуњеном полицајцу. Моменат тишине, а онда бежимо двеста метара од типова обријаних глава, којима је наше присуство засметало.

Добро јутро, Кракове, спасени својевремено од стране Руса. Ето како смо попили кафу. Наздравље.
Расположење је наравно испод нуле. Не иде нам се нигде. Немац уздише: „Слушај, Пољска је у рату била потпуно разорена! Одакле се ови идиоти стварају? Какве су то увозне креатуре?“ – „Глупост, а не увоз!“ – гунђа Марек, наш нови познаник. – „Ако ћемо искрено, не разумем куда је нестала наша пољска част. Били смо познати по томе у целој Европи – и Немцима, и Русима смо задавали главобоље. У смислу тврдоглавости. А сада – никаква част, само глупост и амнезија!“
– „Каква амнезија? Зар су Пољаци заборавили да су Пољаци? Ти, видим, ниси.“
Ту се Марек поносно исправи и рече: „Ако говоримо о части, она подразумева и историјско памћење. И пожељно је добро памћење. Свиђало ми се то или не, морам знати историју, макар и непријатну. Наше тростране размирице вековима – ту има и разлога за понос и за стид, зар не?“
– „То сигурно. Ниједна земља, ниједан народ није безгрешан. Сви имају чега да се стиде. Али и чиме да се поносе.“
– „Не спорим. Част се чува памћењем. А ја видим да се оно брише. Гледам новине, телевизију – све је то на пољском, али ја себе у томе не проналазим. Да ли ти оне будале обријаних глава, са својим фирером изгледају као Пољаци?“
– „Таквих има свуда – то није ништа ново.“
– „О томе и говорим. Од народа постајемо маса којом је лако управљати. Ви сте то већ прошли – једни у Трећем рајху, други у 'првој социјалистичкој држави'. Сада је, ваљда, на нас ред? Али, у том случају, Пољска ће нестати. Погледај: сад ће Немцима поново натоварити кривицу за рат у септембру. Онда ће исто рећи и за Русе – због пакта с Рибентропом. И сви ћете ви бити монструми. Али мој професор нам је задао да научимо нешто о пакту Пилсудског са Хитлером. Ту има свашта занимљивог. Гебелса су овде дочекивали врло срдачно 1934. године. Геринг је волео да лови у Беловешкој шуми. А Чехословачку смо, скупа са Хитлером и ми комадали и делили. Дакле, нико није сав у белом. Не би нам шкодиле таблете за памћење.“
Тачност Марекових тврдњи о заборавности, а можда и њеном насилном ширењу, потврдила је и наша последња шетња по Кракову и посета једном сасвим не романтичном месту – логору Аушвиц, који се налази недалеко.

Из беса, ваљда, Марек и ја смо почели да испитујемо зашто је Краков остао нетакнут током рата (присуство немачког пријатеља нам није сметало, а он је и сам био рад да слуша). Питали смо младе – неки су одговарали да су амерички савезници, који су ослободили град, упозорили Совјете (говорили су, додуше, „Русе“) окупаторе. Питали смо старије – они су скретали поглед и говорили да је „тако испало“. Само један деда нас је строго погледао и рекао: „Не знате? И ви сте ми неки туристи, а? Па Руси су нам помогли. Они су град и сачували! Овде је некада стајао споменик маршалу Коњеву. Он је тада, четрдесет четврте, наредио да се по граду не сме пуцати из тешке артиљерије. Али споменик су уклонили, више га нема.“
Марек је рекао да неће с нама у Аушвиц – сувише је то тежак утисак. Нас двојица смо кренули сами. Како ти људи живе у том градићу? Све је натопљено страхом – нека врста лебдећег ужаса. Корачаш ка меморијалу, ка логору „Аушвиц-Биркенау“, ноге ти клецају. Оне капије с натписом „Arbeit macht frei“, бодљикава жица, светиљке, бараке, крематоријум, вешала. Видимо, неко од посетилаца је пао у несвест. Веома разумљива реакција. Водич трчи око њега, дозива лекаре.
Али смо ипак сачували дар говора, упркос свом том ужасу. Мој немачки пријатељ пита: „Слушај, а зашто су овде сви натписи на енглеском, пољском и хебрејском? Недостају бар два језика: немачки и руски. Први – да Немци памте у шта човек може да се претвори ако заборави на своју човечност. Други – па, макар из захвалности. Руси су ипак ослободили!“ – „Е-да! Ајде да питамо водича!“ Упитасмо, га. Одговор није добијен – добили смо само хладан, чак презрив поглед, као да смо га упитали нешто крајње непристојно. „Хм-да, Марек изгледа ипак има право кад говори о памћењу“, – тихо рече мој пријатељ.
...У Аушвицу - Освенциму – кафић на излазу. Овде можеш да поједеш пржену пилетину, гулаш, супу и још много тога. Али, после свега што смо видели на тој страшној музејској поставци, залогај није ишао низ грло, знате већ. А ни поглед водича још дуго нисам могао да избришем из сећања. Хладан, презрив поглед.
Остале текстове овог аутора читајте ОВДЕ.
Извор: Правда