Пише: Јован Н. Томић (“О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку” / Књижара Геце Кона)

Предговор

У писму објављеном у париском "Темпс" од 3. јануара ове године, Г. др Гргур М. Јакшић згодно је представио неприродно простирање Арбанаса изван граница праве Арбаније: по Новопазарском Санџаку, по Косову Пољу, по Старој Србији и по Маћедонији.

То простирање Арбанаса изван граница праве Арбаније представљено је као пустоносна река, која це излива из свога корита зато што нема кога да је регулише; међутим време је дошло да це тако пустоносна врати у своје корито и претвори у мирну и плодоносну. Да је врате у корито, дужност је забринутих Великих Сила, које решавају питање о границама Арбаније, и оне ће учинити то, ако Арбанији поставе праве њене међе; а да од пустоносне реке створи мирну и плодоносну, дужност ће бити онога коме буде поверена управа над "аутономном" Арбанијом.

Г. Јакшић је "пожелео" тај успех најистакнутијем претенденту на арбанашки престо, самозваном Арбанасу, принцу Фуаду, старином из Кавале а родом из Јегипта, који је у многим својим говорима пред новинарима у Гранд Хотелу у Риму показао мало жеље да це арбанашка пустоносна река сведе у њено право корито. Међутим, поред забринутих Великих Сила на том регулисању арбанашке пустоносне реке имају понајвише радити оне балканске државе, које ће це граничити са "аутономном" Арбанијом, чија је будућност да буде прва аустријска колонија, помоћу које ће Велика Сила Аустрија једном ступити у ред осталих држава са колонијама, само с том разликом што друге јевропске државе стварају колоније у другим деловима света, а Аустрија је тражи у Јевропи и на истом полуострву, на коме она већ има својих земаља.

Досадашњи пустоносни карактер арбанашке реке и тежња Аустрије за "аутономном" Арбанијом са жељом да од ње створи своју колонију стоје у вези и објашњавају це. Јеп, што су це тако малобројни Арбанаси тако јако раширили остављајући за собом пустош, у извесној мери заслуга је и те Аустрије. Арбанашка пустоносна река постала је брза и необично пустоносна нарочито у последње доба свога живота, кад је ова Велика Сила изгубивши своје поседе у Западној Јевропи и сваку наду да их поврати, потражила за то компензација на Југу.

Уопште пустоносна арбанашка река није напуштала своје корито нити га је често мењала због природне јој брзине њена тока, а још мање је излазила из свога корита и на далеко плавила због велике количине воде. Она је то чинила зато што су јој нарочито отварани проломи тамо где це желело нанети што више пустоши. Та пустоносна река нити це тако јако изливала нити је тако далеко пустошила све док та њена особина није постала потребна ономе који је њом руковао за своје политичке сврхе. Она је Турцима била потребна да помоћу ње одрже своју власт над народом који је тражио слободе; а Аустрији да њеним коритом што лакше продре у средиште Балкана. Последњи и најновији период из живота ове пустоносне реке пружа највише доказа за то. За то време несавесне руке, које су знале само давити а не изводити на светлост, отварале су јој све новије и новије проломе. Пустоносна арбанашка река, дерала је кроз те проломе и све даље је плавила, и границе тог њена плављења у последње време имале су послужити за границе поодавно спремане Велике Арбаније.

Ширење Арбанаса изван граница праве Арбаније није тако давнашњег порекла. У доба њена самосталног државног живота и све док је сачињавала једну покрајину у држави народа на вишем ступњу него што су Арбанаси, њене су границе биле врло скромне. Те це границе арбанашкој нацији не мењају ни за прва два века турског господарства, за све време напредовања и снажења турске државе. Тек од времена кад Турцима потчињени хришћански народи, и у првом реду Срби, покушавају да дођу до слободе, Арбанаси као насеље почињу прелазити стару међу. Њих, и то нарочито Арбанасе мухамеданце, Турци употребљавају као елеменат за угушивање покрета за слободу и за ширење мухамеданства.

Ова истина мало је позната, или по готову непозната. Ми овом приликом хоћемо да је истакнемо, јер помоћу ње не само што це решава читав један низ питања из Историје српског народа, не само што правог значаја добијају многа питања и догађаји, којима це није поклањало довољно пажње и сматрани су од малог значаја, и не само што други, увек сматрани као значајни, добијају нове светлости — него може послужити још и за решење неких питања, која су це родила са последњим балканским ратом. Али између многих питања, која це јављају у вези са том истином о почетку јачег ширења Арбанаса изван граница праве Арбаније, има их неколика, која нас нарочито интересују. То су: улога Арбанаса у турском царству пре покрета хришћанских народа против турске власти и после тога; њихова улога при насилном ширењу мухамеданства у српском народу; како је дошло до арбанашења ранијих чисто српских крајева на граници праве Арбаније; и у каквој вези стоје мухамеданизирање и арнаућење српскога живља на том простору, као и даље од њега.

Та су нас питања интересовала као човека који це бави проучавањем прошлости и српског и суседних му народа. За њихово проучавање ми смо употребили податке првога реда и факте од несумњиве вредности, као при претресању којег било другог историјског питања. Проучавање њихово, међутим, довело нас је до неких сасвим нових резултата и погледа не само о нимало познатим него и о најистакнутијим питањима из прошлости српског народа из такозваног турског периода и до уверења да и у тако мало познатом и догађајима тако сиромашном периоду има јачег континуитета великих идеја него што це досад судило.

Али, да нам це не би могло пребацити што разматрајући горња питања узимамо у вид поглавито однос Арбанаса према Србима и према томе доносимо суд о карактеру, држању и раду првих, ми ћемо овде донети и кратку историју најстаријег арбанашког насеља у Санџаку, које није било мухамеданско него хришћанско. Та кратка историја арбанашког насеља у Санџаку биће само допуна осталоме и из ње ће це још јасније видети да су Арбанаси мухамеданци били без националне свести, прости извршиоци жеља турске владе и најбољи помагачи у мухамеданизирању Турцима потчињених хришћана.

Извор: Пројекат Растко / “О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку” – Јован Н. Томић / Књижара Геце Кона