Пише: Жељко Фајфрић
Сматра се да се име Босна по први пут јавило у једном спису Константина Порфирогенита (средина X века) и то на оном месту где о у опису Србије наводи: "У крштеној Србији јесу ови насељени градови: Дестиником, Цернаувски, Мегиретус, Дресник, Салинес, а у крају Босни Катера и Десник". У то доба Босна се није сматрала државом већ само делом Рашке којом је тада владао кнез Часлав. О Босни су и иначе веома сиромашни подаци и до средине X века о њој се не зна било шта поузданије. Назире се тек да је њоме управљао бан, а ова титула има вероватно аварско порекло. "Понекад је владао целом Босном само један владар, а понекад је власт била подељена на много владара од којих је свако владао за себе" (Мавро Орбин).
Након Часлављеве смрти, почеле су смутње у Рашкој, што је Босна искористила и осамосталила се. Но, то није дуго трајало, тек до 968. године када хрватски краљ Михаило Крешимир I удари на Босну и заузме целу земљу. Босански бан је побегао у Угарску, а Босна је постала саставни део хрватске државе. Ни хрватска власт није дуго трајала, већ је ускоро смењује Византија. Након смрти византијског цара Василија (1025.) нагло опада моћ царства што користе Босна, Дукља и Рашка и осамостаљују се. У времену између 1082-1085. године дукљански краљ Бодин успева да све те три државе стави под своју контролу. У Босни је поставио за бана неког Стефана, док је у Рашку поставио Вукана.
Ни ово јединство није дуго трајало, тек до Бодинове смрти (1102. године). То је било последњи пут да је Босна била у саставу Рашке државе и од тада она води свој самостални живот који ће бити често у сукобу са оним који се водио у Рашкој. Исте те године када је умро Бодин (1102.), пала је и Хрватска под Угарску власт. Недуго потом узели су Угари и Босну, а краљ Бела II је на сабору у Острогону (1139.) своме млађем сину Ладиславу (тада малолетном) доделио Босну. Из неког тешко објашњивог разлога Угари Босну тада називају Рамом, а угарски краљ носи назив "краљ Угарске, Далмације, Хрватске и Раме". Нејасан је разлог томе, будући да је Рама била тек део Босне, а сасвим је извесно да су Угари држали целу Босну под својом влашћу.
Босном су и до тада управљали банови, а тако је било и за време угарске владавине. Ко су они били остаје тајна, а први о којем се нешто више зна јесте бан Борић. За цело време своје владавине био је верни угарски вазал и у оквиру угарске војске ратовао је против Византије под Браничевом. Неку истакнуту улогу у овом рату није одиграо па ни по томе није остао упамћен. Након те краткотрајне ратне авантуре бан Борић се умешао у династичке борбе у Угарској, али на слабијој страни што га је довело у сукоб са угарским краљем. Резултат те несмотрености било је његово смењивање. Одмах потом Босна је пала опет под Византију (1166.) и под њеном влашћу била све до смрти цара Манојла I Комнена (1180.).
Остаје отворено питање да ли је одмах након пада Босне под Византију (1166.) банску част заузео Кулин бан. Ако је тако, односно ако је Византија била та која га је поставила на банску част, он је био без сумње њен штићеник. Ово је само могућност пошто није сигурно у које је време Кулин стварно дошао на власт, тако да није без основе мислити да је на власт дошао касније будући да се по први пут спомиње тек од 1180. године. У то време у Рашкој већ дуже време влада велики жупан Стефан Немања који је био покоран Византији не из убеђења, већ из нужде. Међутим, одмах након смрти византијског цара Манојла I, удружени Рашани, Угари и Босанци одлуче да искористе тренутне смутње око новога цара и проваљују на византијску територију. То је иначе било једино ратно дејство Кулин бана јер је он избегавао војне сукобе, ослањајући се углавном на оно што може да се постигне политиком. Смрт цара Манојла донела је Босни ослобођење од Византије, међутим не за дуго јер одмах потом поново долази под Угарску власт. Сада је Кулин бан вазал угарског краља Беле III.
Кулин бан је остао у доброј успомени код народа, а што није чудно будући да се радило о веома спретном политичару који је умео да буде са свима у добрим односима. "У његово време било је (кажу) у изобиљу свега блага божјега, тако да и данас обичан пук, кад има великог обиља, обично каже: Вратила су се времена Кулина бана" (Мавро Орбин). Са породицом великог жупана Стефана Немање се чак и ородио будући да се Кулинова сестра удала за Немањиног брата Мирослава. Док је у Босни, захваљујући Кулину, владао мир у Рашкој се почињале смутње. Током 1196. године са престола у Рашкој се повукао Стефан Немања, а током 1200. године је и умро. Стефан Немања је оставио Рашку на владање млађем сину Стефану, али то старији син Вукан није никако могао да претрпи будући да је он био старији и да је по дотадашњим правилима Рашка требала припасти њему. Потајна нетрпељивост је ускоро прерасла у крвави грађански рат, а Вукан је кренуо на брата Стефана. "После престављења светога старца, дизаше се на све начине наносећи непријатељство и зло брату својему Стефану самодршцу, и узимајући у помоћ многе иноплемене народе,.."(Теодосије).
Док се све то дешавало у Рашкој, Кулин бан је имао проблема са богумилском јереси. Та је верска секта узела толиког маха у Босни да се папа једно време размишљао да покрене крсташки рат и да богумиле истреби. Могуће да та јерес не би имала толику снагу да јој владари Босне нису пружали сасвим отворену подршку, а то никако није могло остати папи непознато. "Дознали смо да је недавно сплитски надбискуп протерао из Сплита и Трогира већи број патарена, а да је племенити муж Кулин бан босански дао оним грешницима не само сигурно склониште, него и јавну помоћ и изложио њиховој злоћи своју земљу и себе самога, па их је частио као католике, чак и више него католике, називајући их хришћанима", пише папа угарском краљу Емерику. Уз то му наређује да се обрати Кулину и да овај из Босне протера богумиле, а у супротном, ако Кулин не послуша, да покрене војску на Босну. Кулин је до краја успео да овај проблем реши на себи својствен начин. Током 1203. године папска комисија је извршила увид у ситуацију и на неки начин Кулин је успео да се оправда, што је за тренутак скинуло опасност од Босне. Недуго потом Кулин је и умро.
Кулина је наследио неки Стефан за кога постоје само магловите претпоставке да је Кулинов син. Од самога почетка Стефан је имао добре односе са угарским двором и тамо је често боравио. У Босни није био много омиљен будући да је прогонио богумиле, што говори да се на власти одржавао искључиво захваљујући угарској помоћи. У време његово бановања у Рашкој се много тога десило. Најпре је Вукан успео да свргне са жупанског престола свога брата Стефана, али само за кратко. Веома брзо, успео је Стефан (Првовенчани) да се поврати на престо и да се 1217. године окруни краљевском круном. Док се све то дешавало, у Босни су богумили толико ојачали да је папа одлучио да овај пут стварно покрене крсташки рат и да ту јерес коначно искорени. У том оквиру покренуо је веома живу дипломатску активност. За све то време о бану Стефану нема нигде никаквих помена, а папа га нигде нити хвали нити куди. По свему судећи био је горљиви католик, али у Босни се његова реч није много слушала. То је довело до тога да буде у Босни омрзнут и да негде око 1332. године (или две до три године касније) буде свргнут са власти. Повукао се у Усору код свога сина, кнеза Сибислава, где је, најкасније до 1336. године, умро.
Бана Стефана наследио је (по свему судећи насилно) бан Матеј Нинослав. Њега су на банску част уздигли богумили, што је помало чудно будући да је у прво време бан Нинослав (док још није постао бан) био противник богумила, верни угарски вазал и горљиви католик. Папа му пише љубазна писма и обраћа му се са "Грлећи те искреном љубави, твоју особу и твоју земљу Босну примамо под заштиту св. Петра и нашу са свим имањима, које сада праведно држиш, и утврђујемо те заштитом овога писма те строго забрањујемо, да се било ко усуди да те узнемирава, док останеш у католичкој вери... итд." Тада почиње да се спомиње и Нинославов рођак Пријезда који се наводно поново из јереси вратио у католичку веру. Како се Пријезди није много веровало то је морао да Доминиканцима остави свога сина као залогу своје искрене намере да остане у католичкој вери. Будући да се Пријезда истицао прогонима богумила то је изгледало да је постао искрени католик, па је папа наредио Доминиканцима да му врате сина. У том моменту он још увек није личност већег формата, али ће каснија историја да га упозна као вероватног родоначелника породице Котроманић.
Бан Нинослав је био једно време верни угарски вазал, али на угарском двору га нису озбиљно схватали сматрајући га тек неким од угарских државних службеника. Таква понижавајућа улога је доживела свој врхунац када је угарски краљ Андрија, као да не постоји бан Нинослав, поклонио Босну херцегу Коломану (1234.). Тиме је доведена самосталност Босне у питање, али и власт бана Нинослава. Истовремено, то је охрабрило и кнеза Сибислава (сина умрлог бана Стефана) да почне да наваљује на оне делове Босне којима је владао Нинослав, покушавајући тиме да узме за себе банску част. Да се ствар још више заплете побринула се црква која се непрестано носила са богумилима, али уз веома слабе резултате. Желећи да некако сломи ту јерес папа је свргнуо дотадашњег босанског бискупа (богумила по свему судећи), а на његово место је именовао припадника Доминиканског реда, немца Јохана. У Босни је букнуло отворено незадовољство јер нико није хтео немца за бискупа. То је било сасвим довољно да и папа Гргур IX изгуби стрпљење и да нареди да 1234. године започне крсташки рат. Како је папа сматрао бана Нинослава за главног кривца свих ових догађаја, јер се бан није довољно трудио да искорени јерес, а да би му још више напакостио, потврди даровницу угарског краља Андрије по којој Босна припада херцегу Коломану (1235.). Рат је трајао скоро пет година и крсташи су ускоро преплавили Босну. У самоме почетку Босанци су се успешно бранили, а да је рат био исцрпљујући види се из тога што је новом бискупу Јохану било свега доста у толикој мери да је тражио од папе да га разреши нове дужности. Папа га је покушао убедити пишући му: "Ако те тешкоће ратне притишћу, љубав према Богу, према твојој души и повереној ти цркви траже од тебе, да до смрти не бежиш од твоје тешке службе. Стога те саветујемо, да одустанеш од молбе за оставку и не оставиш управу твоје цркве, него да на јеретике и остале противнике католичке вере мушки и јаком руком удариш". Изгледало је као да је цела Босна против папе. Од босанских великаша једино је Усорски кнез Сибислав био уз крсташе и због тога га папа назива љиљаном међу трњем. У сваком случају кнез Сибислав није против бана Нинослава ратовао због верског уверења (пошто је и тада, а и касније Нинослав био католик, а никада богумил) већ искључиво због тога што је желео за себе банску част.
Бан Нинослав је пружао од самога почетка отпор, али пред бројнијим крсташима није се могао одржати па се склонио негде у близини Дубровника где се са једног дела територије и даље бранио. У то време (1240.) имао је контаката са Дубровником и са њима је склапао уговоре, што може да значи да је још увек био довољно моћан да би га Дубровник уважавао. Упоран отпор му се исплатио када да су током 1241. године Татари провалили у Угарску и на реци Шај страшно потукли Угарску војску. Између осталих ту је погинуо и босански душман, херцег Коломан. Како је угарски краљ Бела IV бежао испред Татара, Коломан је био мртав, то је бан Нинослав искористио повољну прилику и повратио целокупну Босну. То му није било довољно па се почео страшно светити свима онима који су у протеклом рату пружали угарима помоћ. Мислећи да ни то није довољно пакости према угарском краљу Бели IV, бан Нинослав се умешао и у сукоб Сплита и Трогира, а на страни Сплита који се побунио против краља Беле IV. Овај рат је, углавном захваљујући Нинослављевој војсци, завршен успешно за Сплит, али угарски краљ Бела IV је све то сматрао велеиздајом. Стога је 1244. године покренуо две армије, једну на Сплит, а другу на Нинослава. Колико је ратних дејстава било, не зна се, али остаје чињеница да су и Сплит и бан Нинослав одмах клонули те склопили мир са Угарском.
И поред свега богумилство се никако није могло искоренити из Босне, што је навело угарског краља Белу IV и калочког надбискупа да поново затраже од папе Иноћентија IV дозволу за покретање новог крсташког рата. Овај пут ситуација је било озбиљна као никада до тада. То је осетио и бан Нинослав па се стога писмима почео директно обраћати папи убеђујући га да је и даље ревни католик и да никада није био богумил. По свему судећи то је била и истина, а што су папи потврдиле и комисије које је слао у Босну. "Како смо дознали, није племенити господин Нинослав, бан босански, одступио од праве вере, него живи као католик и опслужује хришћанске прописе, иако је некада у невољи добио помоћ и наклоност јеретика против својих непријатеља. Пошто смо по неким веродостојним писмима, иако старим, добили похвалне потврде о чистоћи његове вере, наређујемо ти, да добро упамтиш, да се надасве мора имати пред очима и постићи спас душе, да не устанеш против споменутог бана и његове земље, посебно сада ...", пише папа калочком надбискупу (1248.). Тиме је за Босну скинута опасност од новог угарског похода.
Све то могло би се условно назвати победом бана Нинослава будући да више није узнемираван. Остатак свога живота он је провео бавећи се углавном унутрашњим стварима у Босни. Са суседном Рашком никада није био у добрим односима, а што се посебно види из уговора које је склапао у два наврата са Дубровником (1240. и 1249.). У њима се он обавезује да ће помоћи Дубровник "ако се разратите с краљем рашким, да вас не дам ни ваш добитек,..". У време склапања ових уговора у Рашкој је владао краљ Стефан Владислав I (уговор из 1240.) и краљ Стефан Урош I (уговор из 1249.). Недуго након склапања овога другог уговора (1249.) умро је и бан Нинослав.
Извор: Растко.рс / “Котроманићи” – др Жељко Фајфрић
