- Оно што је сасвим сигурно је да је, политички посматрано, узрок рата у БиХ оно што се обично назива casus belli, а то је једна полимогена одлука Бошњака, односно тадашњих муслимана, и Хрвата да у Парламенту БиХ надгласају српске посланике и да организују референдум као да је реч о некој националној држави или демократској држави, а не једној дубоко подељеној држави, где између конститутивних народа влада огромно неповерење - рекао је Танасковић.
Он је истакао да је организовање референдума било проблематично и са уставног становишта, те да је такав начин исходовања независности на територији Југославије постао уобичајен.
- То је, по нашем убеђењу био прави разлог за рат, а не оно што се обично наводи у објашњењима која се дају и која имају статус политичке коректности у бошњачкој средини, односно тврдња да се ради о агресији Србије на БиХ. Тешко је замислити да су Срби у БиХ извршили агресију сами на себе. Не, на Србе су у БиХ агресију извршили представници других двају народа у парламенту који нису уважили њихово право да искажу свој интерес и да се постигне компромис, јер је постојао Савет за уставна питања који би требало да се активира у тренуцима када се међунационални проблеми не могу решити. Бошњаци и Хрвати су тада занемарили постојање Савета за међунационално договарање и извели су овај практично привидно демократски пуч у парламенту. То је био разлог који је учинио да ствари крену неповратно и да на крају проговори оружје - нагласио је Танасковић.
Танасковић је навео да је Комисија у Извештају истакла да је целокупан политички живот током деценија које је БиХ провела унутар Краљенине Срба, Хрвата и Словенаца и Југославије, прошао у различитим визијама три народа - Срби су желели заједничку државу, а Хрвати систематично испољавали одређени сепаратизам и жељу да њихов статус буде другачије решен.
Што се тиче муслиманске политике, која се највећим делом актуелизовала кроз југословенско-муслиманску организацију, каже Танасковић, она је успевала да игра на жици између српских и хрватских тежњи и прави компромисе који су им одговарали у датом тренутку.
- Стално су имали пред очима жељу и потребу да се на неки начин одржи оно што су сматрали територијалним интегритетом, заокруженошћу БиХ и онда су правили компромисе на свим странама, у зависности од односа снага, при чему су учесвовали и у владама у Београду јер су некада мислили да ће више добити на тај начин. Када се ситуација изменила више су се приклањали хрватским и словеначким сепаратискичким захтевима - рекао је он.
Неспојиве идеје о даљој будућности БиХ довеле су до прегласавања једног народа од стране друга два и неуставног референдума, а потом и до рата.
- С једне стране Хрвати су потпуно следили политику Загреба која је у то време била сепаратистичка, али будући да су они били малобројнији међу трима народима, нису представљали главни тег на тој ваги. Муслимани, који су релативно најбројнији, определили су се на крају, без обзира што то није био њихов реални национални интерес, да заједно са Хрватима крену у процес остваривања независности БиХ, на трагу овог разбијања Југославије и оних сугестија које је дала такозвана Бадинтерова комисија. Срби су, као што знамо, у великој већини били против тога да буду доведени у позицију да живе као мањина ван Југославије и сматрали су да, као што неки други имају пуно право да траже отцепљење од Југославије, односно стварање својих држава, исто тако имају право да траже да остану у држави која постоји - рекао је Танасковић.
Шта је најчудније око смрти Владимира Цвијана, сазнајте ОВДЕ.
Извор: РТРС
