Пише: Бошко Јакшић
Дуже од три месеца Србија је чекала да председник републике именује мандатара, а прва фаза периода испуњеног вештачки ствараном неизвесношћу завршена је мање-више очекивано: пошто се доказала у лојалности, Ана Брнабић наставиће да руководи владом.
Друга фаза – одабир коалиционих партнера и личности које ће се наћи у новом кабинету – формално није завршена, али је од старта јасно да Александар Вучић велике и мале рокаде одуговлачи зарад двоструког дисциплиновања: чланова сопствене странке и коалиционих партнера. Притом је потпуно сигуран да ће мандатарка беспоговорно одрадити формални остатак посла око састава владе.
„Било ми је потребно да направите концепт и како ће да изгледа ваша влада у наредном периоду и разговарао сам са свима”, изјавио је председник, чији се уплив у састав новог кабинета завршава оног тренутка кад одабере мандатара. Тако је барем у уставној теорији.
Уз све моћи које је прикупио, Вучић је мандатар из сенке. Премијерка ће, као и до сада, следити упутства свог партијског старешине. Њој је Вучић доделио, а она усхићено прихватила мимикрију поделе власти.
Нова српска влада је Вучићева влада. Од Вучића, за Вучића.
Тако је то у држави којој, сем председника, нису потребни ни парламент, ни мандатар, ни влада, ни министри... Чему и медији, који су се зарад гледаности и тиража узалудно бавили спекулацијама, док су сва сазнања само у једној глави?
Када је – у „обичном радном дану”, какав је 5. октобар – саопштио да је код мандатарке инсистирао да „размисли” о увођењу два нова министарства и о његовој „жељи” и замолби да, „ако је могуће”, у влади буде барем близу половине жена, да ли је ико у Србији помислио да око тога има неке неизвесности? Нема ту шта Брнабићева да размишља. Добила је задатак запакован у „жељу”. Обезбеђен је континуитет послушности. Зна се ко је задужен да мисли.
Премијерка је и до сада следила свог „шефа” на начин који многима делује као додворавање, иако је Вучић то покушао да демантује речима да је положај доделио „жени која свој мандат није схватила као период додворавања свима и свакоме”. Тачно. Није свима и свакоме. Само њему.
Зато Ана Брнабић сада нема потребе да „размисли” о проширењу кабинета. Наравно да ћемо добити министарство за људска права, равноправност полова и друштвени дијалог и министарство за бригу о породици, деци и демографији. И наравно да ће у новој влади бити доста жена. О председниковим жељама се не расправља. Свето писмо.
Уверен сам да Вучић већ зна ко ће у коју министарску фотељу. Најавио је „значајне промене” и несумњиво је добро оснажити конкурентност и увести нека нова, млађа лица. Оно што не обећава реформе, јесте то што ће сви они следити стару политику, пошто институционалним процесом, узурпирајући уставна овлашћења, управља искључиво председник државе.
Вучић мора да се ових дана забављао. Формирање владе дође му као слагалица. Овога ћу овде, ову ћу тамо. Кандидате је мењао брзином којом се мењају пасворди највећих корпорација или лозинке ракетних батерија. Можда је само Ана Брнабић знала да остаје, али морала је да се држи омерте коју је шеф захтевао, иако је самопоуздањем у јавним наступима наговештавала да ће сачувати високу службу.
Потенцијални коалициони партнери и даље се држе на леду, баш као и министарски кандидати. Председников манир је да за једно место постоје барем три кандидата. Па нека се у тишини моле свевишњем СНС-а. Хладан зној и кошмарни снови смењују се са сладострашћем коју би могла да понуди министарска фотеља. Управо оно што је Вучић желео.
На унутрашњем плану председник не мора много да брине о опозицији која се удружује да би се раздруживала, па је влада коју је саставио понајвише одраз његових преокупација да како-тако сачува балансе неопходне да не би сагорео око Косова.
Пошто је у Вашингтону купио последњу залиху зрна косовског пешчаника, плаћену ценом коју ћемо тек видети, председник је у прекомпоновању кабинета морао да води рачуна о балансу који је нарушио потписивањем споразума у Белој кући. На фону спољне политике ствари се компликују.
Неопходно је показати да је нова влада „пет френдли” – пријатељски расположена према Немцима, Русима, Кинезима, Турцима, Емираћанима. Што није лако, имајући у виду сужен простор који је Вучић самом себи оставио.
Како год, Вучић утврђује контролу извршне власти на исти начин на који је правосуђе довео у ситуацију да га пита шта треба да ради у сваком иоле осетљивијем случају. Све је то пропраћено апсолутном контролом парламента – што не само да укида окрепљујућу динамику политичког живота, већ омогућава јачање ауторитарне власти, маргинализацију владавине права и институција државе, слабљење медијских и других слобода.
Тако је режим почео да се суочава с критикама са адреса које су му важне за решавање косовског питања. Европска унија, која се годинама, заслепљена Косовом, оглушивала о поступке режима, почела је да проналази замерке свом „омиљеном аутократи”, коме се парламент без опозиције враћа као бумеранг.
Међу приоритетима нове владе нема места за та размишљања. Економија, улагање у одбрамбене способности војске и улагање у здравство. Да ли ће ново министарство за људска права, равноправност полова и друштвени дијалог заиста успоставити истински дијалог с опозицијом – под условом да опозиција пронађе конструктивну платформу свог деловања која ће као приоритет поставити реформу зарђалог система, а не појединачне случајеве разних афера које су производ таквог система? Шта ће бити с медијским и другим слободама?
Континуитет владавине је обезбеђен. Лични печат власти је оснажен. Нема ту много неизвесности.
Коју функцију Додик нуди Вучићу, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Политика
