Пише: Љубан Каран Чини се да је у предизборној кампањи нови амерички председник Доналд Трамп направио само једну грешку: најављивао је преиспитивање организације и улоге НАТО, посебно његовог финансирања. Уз помињање партнерског односа са Русијом, то је изазвало страх и зебњу не само у америчком генералском и дипломатском естаблишменту него и у европским чланицама Алијансе. Међу НАТО сателитима на Балкану произвело је неверицу и панику. Србима, који су страдали од те ратне машинерије, Трампова идеја се свидела, али, по свему судећи, од реализације неће бити ништа, бар не у догледно време. Отпори његовој радикалној политици толико су јаки да негде мора да попусти. На нашу жалост, биће то тамо где нам најмање одговара – у спољној политици.

Уствари, пронађен је обострано прихватљив компромис – да НАТО настави по старом, а да све изгледа као Трамп неке ствари мења. Тако је подпредседник САД Мајк Пенс изјавио на конференцији о безбедности у Минхену да ће САД бити непоколебљива у подршци НАТО: „Председник Доналд Трамп и амерички народ потпуно су предани нашој трансатлантској унији“. Ипак, истрајао је у томе да европски савезници морају повећати издвајања за одбрану до циљаних два одсто БДП.

Као знак добре воље, 28 земаља НАТО су се експресно договориле да ће заједнички купити авионе и подморнице. За почетак, Француска и Немачка купују транспортне авионе, а Немачка, Белгија и Норвешка и танкерске. За даље ће се видети.

Европске лидере и НАТО стратеге посебно весели Трампов заокрет од прокламоване политике према Русији – од најављиваног партнерства прелази се у нову још већу конфронтацију. Реторику о разоружању заменило је повећање војног буџета и најава јачања нуклеарних снага. Значи да опстанак НАТО више није у питању. Не само да нема намеру да демонтира неке старе офанзивне системе него у пракси реализује и нове – појачава војно присуство у Црном мору. Јенс Столтенберг у дипломатском маниру објашњава целом свету да ће ново распоређивање снага у близини Русије бити одбрамбено и да ни у ком случају неће водити ка сукобу нити јачању напетости.

Као да се ништа није променило, САД настављају распоређивање војника у земљама Источне Европе по плану који је одобрио Барак Обама. Обнавља се и стара реторика. Тако је амерички министар одбране Џејмс Матис изјавио да тренутно не види могућност војне сарадње са Русијом и оптужио је да се меша у изборе у демократским земљама. Држава која је подмукло или насилно срушила и променила најмање стотину влада у свету сад оптужује друге да то раде. Руски председник је, наравно, све схватио и поручио да се од 1989. године, када је на НАТО самиту у Варшави Русија означена као главна претња, ништа није променило и да је „ограничавање Русије“ остао главни циљ Алијансе. То значи да се Трамп оријентисао на унутрашње промене и обрачуне, а спољну политику, бар што се Европе тиче, за сада, уз мале корекције, наставља у континуитету. Можда ће ствари након сусрета Путин – Трамп изгледати другачије, али за сада је тако. Тиме су се распршила наша очекивања да ће се НАТО повући са Балкана и да ће се ствари посматрати објективније и праведније.

Како су НАТО сателити на Балкану реаговали

Када су схватили да од најављиване нове спољне политике САД нема ништа, НАТО сателити на Балкану добили су крила. Чини се да су, поново уједињени и нечијом моћном руком координисани, кренули да заврше „незавршене послове на Балкану“, о којима је својевремено говорила Хилари Клинтон. Главни синхронизовани удар усмерен је на Србију, где сваки сателит има своју улогу. Бошњаци свесно и намерно изазивају највећу кризу у БиХ још од Дејтонског споразума. Свима је јасно да Бакир Изетбеговић у акцији коју предузима није сам и да има моћну тајну подршку и заштиту. Наравно да су потпуним игнорисањем представника власти друга два народа и потпуним игнорисањем државних институција Бошњаци кренули у разбијање БиХ. Ако већ није могуће другачије, иде се на општи хаос, а онда ће неко моћан све то поново саставити како Бошњацима одговара и где ће само они да се питају. Знају они добро – неко им је обећао – да ће за дестабилизацију државе на крају опет бити криви Срби. Како? Већ ће се пронаћи модус да то буде тако. Зато је Изетбеговић, чим је изазвао кризу, понудио нормализацију стања и спремност да повуче први потез иако је добро знао да то није могуће. Сада је једино важно да за време обављања „незвршених послова“ над Србијом виси некаква оптужба за геноцид. Ништа мање важна и ништа мење опасна је улога коју су добили Албанци, не само они на Косову него и вођство Албаније. Они, по одобрењу и уз подршку НАТО, раде на стварању Велике Албаније, што није могуће без пуне дестабилизације Македоније и Србије. Одједном генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг постаје важна политичка личност на овом простору, што јасно говори да утицај Алијансе на Балкану јача уместо да слаби. Он отворено ради на стварању Војске Косова и отворено се меша у унутрашње ствари Македоније захтевом да председник Иванов повери мандат премијера проалбанском Зорану Заеву. Јасно је зашто то ради јер спровођење Тиранске платформе, према идеји албанског премијера Едија Раме, коју је Заев прихватио, води разбијању Македоније. Под страним утицајем Заев је прихватио још нешто, што нас се итекако тиче – да Македонија поднесе тужбу за геноцид против Србије, која је наводно у дугом периоду од балканских ратова извршила геноцид над Албанцима у Македонији. Некоме то може да изгледа смешно, али није. Као и код Бошњака, важна је тужба, пресуда је далеко и тренутно није битна. Ако поред Бошњака тужбу за геноцид поднесу и Македонци, а није тешко предвидети да би то могли учинити и Албанци, то је већ смишљена операција. Ако треба, некаквим захтевом за ревизију могу се прикључити и Хрвати и то су већ 3-4 истовремене тужбе, које би требало да побуде сумњу света да су Срби геноцидан народ, и то у дугом периоду новије историје. То опет значи да „међународна заједница“ има право и обавезу да тај народ стави под некакву међународну контролу како још неко не би страдао. Тиме се ствара и јак повод за неку врсту међународне војне интервенције, којом би Срби изгубили не само независност него и државу. Тужбе за геноцид нису ништа друго до припрема светске јавности за неку врсту агресије према Србији и Републици Српској. Албанци на Косову су након страха и зебње упали у еуфорију јер су на основу неких сигнала закључили да их подржава и нови амерички председик. Трамп је послао честитку косовском председнику Хашиму Тачију „поводом годишњице проглашења независности“. У медијима се појавила слика председника скупштине Косова Кадрија Весељија са америчким председником Трампом. Дакле, ни новом председнику САД не смета што би се Весељи ускоро могао наћи пред судом за ратне злочине. Можемо закључити да све то није важно и да то ништа не говори, али би био поузданији закључак да се америчка политика по питању Косова неће мењати. Српска Влада је до сада успешно амортизовала све провокације и ударе било да су долазили од Албанаца, било од Бошњака или Хрвата. Међутим, спрема се нешто за шта је немогуће наћи мирно решење, јер оно не постоји. Војска Косова је практично формирана и само следи наоружавање тешким наоружањем, које ће добити од НАТО, Турске и Албаније. Тада више ништа неће бити исто. Не ради се само о вишеструком повећању ватрене моћи у односу на косовске безбедносне снаге него и на повећање маневарских способности, које чине покрет и ватра оклопне борбене технике, евентуално и ваздушних снага. Тада север Косова за њих неће бити проблем, а Србија неће моћи да игнорише такву агресију и мораће стати у заштиту свог народа. Војску Косова подржаће они који су је и створили и имаћемо оружани сукоб који не желимо.

Сценарио који у Европи не виде као немогућ

Хрватска мерка Босну отвореније него икад од Другог светског рата. Западну Херцеговину одавно сматрају својом. Није случајно новоформирана хрватска влада у првој изјави навела да је Босна међу приоритетима њених активности. Прва Пленковићева посета била је управо БиХ. Бањалучки бискуп Фрањо Комарица одавно диже тензије причама о угрожености Хрвата у Босни. И он помиње геноцид. Цртају се нове карте и нове границе. Не траже Хрвати свој ентитет у БиХ да би добили само Западну Херцеговину, они хоће и Посавину, што значи да хоће делове Републике Српске. Све је то у складу са остваривањем давних циљева усташког покрета, коме актуелна хрватска власт несумњиво припада. А ми смо опет у свему томе помало наивни и због неких разлога подржавамо Хрвате кад траже свој ентитет у БиХ, као да не предвиђамо шта из тога следи. Нема сумње да ће Хрвати, као и раније, имати отворену подршку НАТО, и зато их не брине јавно саопштен став Србије да ће бранити Републику Српску. Хрватску више брине став Русије јер процењују да им само она може помрсити конце. Зато се хрватска председница на Међународној конференцији у Минхену залепила за Сергеја Лаврова, министра иностраних послова Русије. Наивно је помислити да је стварно у питању била рафинерија у Босанском Броду и загађење ваздуха. Лавров је прихватио јачање веза са Хрватском успркос познатом скандалу Андреја Пленковића да Украјини понуди „рецепт“ за решавање проблема са Русима у Донбасу. Експресно је након тога у Москву отишао и Давор Иво Стијер, министар иностраних послова Хрватске (чији је деда био усташки пуковник и близак сарадник Макса Лубурића). У процени односа Русије према Хрватској увек треба бити опрезан и знати да ту постоје неке тајне везе преко личности типа Стјепана Месића и других „црвених усташа“. Није ли Месић редован гост у свечаној ложи на војној паради у Москви. Нисмо ли уживо гледали како усташки покрет за своје виљеве успешно користи бивше комунистичке кадрове у Хрватској који су имали јаке везе са КГБ.

Какве закључке да извуче Србија?

Србија би требало да извуче јасан закључак из недавне седнице Савета безбедности УН о Косову, зато што он недвосмислено говори о предстојећим намерама. У питању је невероватна контрадикција. Шеф УНМИК за Косово Захир Танин дуго је говорио о опасном погоршању стања на Косову, о нарастању тензија и провокација до нивоа пред саму ескалацију сукоба. Говорио је и о кризи у преговорима који не дају никакве резултате и не воде смиривању стања нити успостављању нормалног живота и рада. Представници САД, Велике Британије и још неких важних земаља Запада као да све то нису чули, затражили су смањивање мисије УМНИК и по обиму и по обавезама.

Поред смањивања УНМИК, затражили су да се извештаји о стању на Косову не достављају за период од три месеца, него на пола године. По њима, све је у реду и поред актуелне власти на Косову УНМИК је такорећи непотребан. Зато су, на основу предлога косовског руководства, које је тражило потпуно укидање, предложили смањивање. Није тешко прозрети о чему се ради – послове УНМИК треба да преузме Војска Косова. Према њима, то би била мултиетничка војна формација која би гарантовала безбедност свима на Косову, па и Србима. Наравно да Србима не треба објашњавати шта то значи. Гашењем УНМИК потпуно би се елиминисао локални утјецај Русије на Косову, јер она је укључена само преко ове мисије и никако другачије. Оно што се мора имати у виду јесте да је овај пут у питању потпуно координисан напад на Србију на линији Хрватска – Хрвати у БиХ – Бошњаци – Албанци на Косову – Албанија – Македонија, где им се придружују унутрашње дестабилизирајуће снаге – Сулејман Угљанин са својом странком честитао је косовском руководству независност а Бошњачко национално вијеће подржало је Изетбеговићеву ревизију тужбе за геноцид против Србије. За очекивати је да се НАТО и Запад у целини умешају у изборе и реконструкцију владе у Србији, као што то тренутно чине у Македонији. Није искључено да Столтенберг и нама пошаље писмо ко треба да нас води. Јер две варијанте њима потпуно одговарају, а то је да код нас на чело државе или владе заседне неки српски Заев или да дође неко са прстом на обарачу спреман на оружани сукоб. За обе варијанте потпуно су спремни. Трећа им апсолутно не одговара, а то је да Србија настави мирољубиву политику као војно неутрална држава која има чврсте пријатељске односе са Русијом и Кином. За ту варијанту нису спремни и зато се, према њиховом схватању, у Србији нешто мора мењати. На Балкану сви причају о миру, а утисак је да само Србија искрено жели мир. Сви причају о Европи и брисању граница, а истовремено меркају туђе територије. Не би требало да нас завара отварање нових поглавља у преговорима о придруживању са ЕУ. Не би требало да нас успавају нове инвестиције из иностранства. Све је то одлично, све то доприноси развоју и просперитету, то се не сме зауставити или ограничавати, само би требало имати на уму да све то може бити варка у припреми великог непријатног изненађења за Србију и Републику Српску. Морамо се спремати за најгори сценарио зато што је могућ. Ипак, Србија више није сама и не би требало да се осети инфериорном у односу на неке суседе, ма колико се они удруживали и повезивали у нападима и провокацијама. Подршка Русије и Кине су јак фактор одвраћања, јер ни за кога више нећемо бити лак противник. Уосталом, сви слични закључци могу пасти у воду након сусрета Путин – Трамп, до кога ће сигурно пре или касније доћи. Тек након њиховог сусрета ствари на Балкану ће бити мого јасније и тада ћемо знати да ли ће нам коначно дозволити да идемо путем независности, мира и просперитета, којим смо кренули, и да ли ће коначно престати да нам на том путу постављају препреке. Извор: Нови Стандард