Пише: Игор Ивановић
У време Џоа Бајдена, који нас је јавно чашћавао најгорим епитетима и жалио што није послата копнена војска да окупира Београд, ствари су биле јасне. Са Трампом бисмо могли, уз тапшање по рамену и комплименте, бити пријатељски замољени да прихватимо коначну окупацију.
Колико год да звучи нелогично – обзиром да су у Србији у великом проценту становништва прижељкивала победа Доналда Трампа на председничким изборима у САД – поставља се оправдано питање: да ли се овим догађајем убрзава и радикализује губитак суверенитета Републике Србије?! Односно, да ли смо по ко зна који пут у историји, опет наивно славили наше будуће поразе?!
Са претходном администрацијом САД било је некако лакше, јер је све било јасно од самог почетка њихове владавине. Зато, нико није имао дилеме да се ради о отвореним непријатељима српских интереса и свако је знао какву ће политику водити према нама.
У Белу кућу се уселио Џозеф Бајден, осведочени зликовац према српском народу (што није крио у његовим ватреним обраћањима у јавности током политичке каријере, када је захтевао много радикалније бомбардовање српских градова), чија администрација се састојала од многих србофоба, а на чију политику је велики утицај имао брачни пар који нам је у скоријој историји нанео много зла – Клинтонови.
У резиденцију амбасадора САД у Београду, у Ужичкој улици на Дедињу – које је за наше друштвене и државне прилике традиционална локација од огромног утицаја – уселио се други српски непријатељ Кристофер Хил, који је јавно подржавао „ОВК“ (на албанском „УЧК“), пред камерама са њиховим командантом Хашимом Тачијем.
Отворена србофобија
Две деценије касније, шарени ћилимчић на коме је изувених ципела седео са зликовцима који су отимали Србе да би им вадили органе, заменио је дугачким црвеним тепихом на коме је са лептир-машном и у свечаном оделу на Дан независности, чекао да поздрави појединачно свакога из дугачког, непрегледног реда у коме су стрпљиво чекали углавном Срби, и од којих су неки били даљи рођаци баш тих искасапљених српских жртава.
Амбасадор Хил никада није имао господске манире за време боравка у Београду, он није користио дипломатски језик и дипломатску праксу. Понашао се надмено и агресивно, понекад неоубичајено примитивно, попут губернатора у некој окупираној провинцији. Зато је било лакше одупрети се оваквој политици без обзира на њен радикализам, јер су њена директна и неувијена србофобија јачали у српском народу понос, инат и нагон самоодбране.
У таквом стању повишеног националног адреналина, и властима је било теже да се саглашавају са вољом америчких императора. Стекао се утисак да је створена таква атмосфера у Србији, у којој постоји уверење да чак и власт састављена од „Зелено-левог фронта“ и „Покрета слободних грађана“ који би испуњавали сваку вољу Колективног запада и још плус самовољно отишли корак даље у издаји српских инереса, не би задовољили крајње намере врха америчке империје. Животиња, човек, крда, заједнице или народи – најлакше се бране када су сатерани у ћошак и када више немају шта да изгубе.
Отворена србофобија Бајденове администрације није била једини разлог за активирање националног аларма. У пакету са овом агресивном и отвореном мржњом стигле су и вредности „врлог новог света“: идолатрија хомосексуализма, учење транс-џендеризма, идеологија воукизма, естетика хермафродизма и одмазда „културе кенселовања“.
Овај новокомпоновани наратив, укопан у западни медијски простор попут хаубица и визуелизован у студијима Холивуда, свакодневно је гранатирао традиционалне хришћанске, хуманистичке и породичне вредности српског света. У првој половини мандата Џозефа Бајдена букнула је светско-историјска епидемија ковида, где је убрзо постало јасно да се не ради о спонтаном природном циклусу, већ о лабораторијској индукцији.
Рат у Украјини је из мрачних и злокобних научних подрума изнео на површину, из уста Викторије Нуланд, некадашњег заменика државног секретара САД, мрачну истину о постојању низа тајних лабораторија у којима је пар десетина хиљада лекара-убица (термин Роберта Ф. Кенедија!) креирало вирусе за масовне смрти људи.
Недуго затим, није се могла сакрити чињеница о умешаности председниковог сина Хантера Бајдена у овим неделима. Другу половину мандата Џозефа Бајдена обележила је патолошка мржња према Русији на украјинском ратишту, коју је велика већина Срба разумела као матицу србофобије.
Сви црвени аларми су одавно упаљени у српском свету, на свим црвеним границама су формиране идентитетске барикаде, све црвене линије су нацртане изнад самог амбиса државног и националног опстанка. Зато је психолошки било лакше борити се против Бајденове администрације, јер више нисте имали никаквих заблуда или кочница: њихова огољена и агресивна политика по нечему је стилски подсећала на некадашњу нацистичку праксу.
Долазак Трампа
Усељењем Доналда Трампа у Белу кућу и његовим отвореним нападима на вредности „врлог новог света“ које је комесарски промовисала Бајденова администрација, као и најавама да ће се у јавност изнети многе мрачне тајне (убиство Џона Кенедија, оствро пожуде Џефрија Епстина и друго), као и отворити многи судски процеси (Фаучи и вакцинација), човечанству ће сасвим сигурно бити лакше бар када је реч о заштити традиционалних породичних и хришћанских вредности.
Има основа да верујемо како ће се успорити, а можда и прикочити, ова новокомпонована декаденција човека као бића. Али када се ради о геополитичким процесима попут рата у Украјини, јасно је да је „олако обећана брзина“ била само део Трампових предизборних обећања.
Више није на провери само Трампова воља да заустави укријински рат, нити одлука вазалних политичара из ЕУ, већ и многи други, знатно сложенији фактори. Сваки рат – сам по себи – има своје унутрашње законе и своју скривену логику, произашле из природе човека, из историје заједница и из културе сукобљених идентитета.
Зато, без обзира на јаку потенцијалну вољу да се рат оконча, још дуго ће над човечанством лебдети мрачна сенка судњег дана. Србија има разлога да, поред свих светско-историјских брига, брине још бар једну више од других: како да задржи постојеће (недовољне!) атрибуте суверенизма у Трамповој ери која долази?
Можда нам као идеалтипски пример може послужити „Вашингтонски споразум“, потписан пред крај мандата – тада изолованог и обезвлашћеног председника Трампа – који показује у кавим тоновима би се могао осликати пејзаж будуће америчко-српске идиле.
Ако се присетимо, овим споразумом се Србија обавезала на, благо речено, необичне ствари. Прво, овај споразум је отворио врата веома битној држави у међународном свету – Израелу, да призна независност Космета! Са друге стране, Србија се обавезала да премести своју амбасаду из Тел Авива у Јерусалим, чиме је директно забила прст у око многим исламским државама, које нису признале независност Космета!
На страну што је овим чланом споразума поништено неколико Резолуција Савета безбедности УН које говоре о статусу Јерусалима, а посебно је поништена Резолуција 478 којом се налаже свим државама да из Јерусалима повуку своје дипломатске мисије.
Вашингтонским споразумом је због америчког посредовања Србија прихватила да ради у корист „треће стране“ (америчке, наравно), забрањујући употребу „5Г“ опреме ”непоузданих произвођача (другим речима кинеског „Хуавеја“) и обавезујући се против руских интереса у контексту „диверзификације увоза енергената“.
Ово су само неки од плодова Вашингтонског споразума потписаног у Белој кући у присуству Доналда Трампа за време његовог првог мандата, а којим се по општој оцени Србија одрекла у једном делу права на вођење независне политике (др Зоран Чворовић), и којим је појачан импулс легитимитету Косова у међународним односима (др Горан Ђорђевић).
И све ово пред одлазећим, слабим и изолованим Трампом, али уз помоћ његовог шарма и магнетизма Беле куће! Шта можемо очекивати данас, када је председник Трамп на почетку мандата, када има снажну подршку Републиканске странке и бар половине естаблишмента, када је пун самопоуздања?! А његов лични шарм и моћни магнетизам Беле куће нису опали на за један педаљ.
Колонијална управа
У Србији, код свих владајућих елита, у континуитету постоји религија евро-атлантских интеграција. Тренутна власт, док изјављују да је „европски пут наш приоритет“, у исто време декларативно заговара и независну спољну политику, што је донекле шизофрен облик политичке праксе.
Немогуће је бити независан и суверен унутар ЕУ поретка, јер је један од много услова за пријем у ову заједницу и „усаглашена спољна политика“, односно спољна политика која се води из Брисела и где се чланице уговорно одричу овог дела сопственог суверенитета.
Дакле, да смо којим случајем равноправни члан ове „велике европске породице уређених држава“, ми бисмо данас морали да уведемо санкције Руској Федерацији, да обуставимо кинеске инвестиције или пројекат „Појас и пут“ у Србији; да престанемо да негирамо геноцид у Сребреници; да уведемо оштру цензуру у свим медијима у држави везано за дешавања у међународној политици (укључујући украјинско ратиште); да забранимо рад свим медијима у руском државном власништву (али не и западним државним медијима); да прихватимо патолошку мржњу према руском народу и култури која је званични наратив унутар ЕУ; да се сагласимо са неонацистичком агендом које долази из Балтичких држава и из Западне Украјине и слично.
И ако би тада на изборима само наговестио победу неки кандидат који није по вољи бриселском трону, као у случају победе Калина Ђорђескуа у првом кругу председничких избора у Румунији, одмах би на сраман начин била суспендована „демократска воља народа“.
Све је више примера унутар ЕУ да се фалсификовањем изборне воље преко судова или изборних комисија поништава идеја избора (случај Маје Санду на изборима у Молдавији где је она губила на изборима за председника републике, све док преко ноћи нису стигли гласови „поштених Албанаца“, како се говорило у ери Слободана Милошевића.
У случају Француске видимо да медији Марин ле Пен сваки пут када има већину у првом кругу избора провлаче кроз „топлог зеца“ и сатанизују, као и председника Макрона који не додељује мандат кандидатима већинских странака за премијера, иако има уставну обавезу да то чини.
У Немачкој покушавају да забране рад суверенистичким странкама и поред тога што уживају подршку бар трећине гласача; на претходним изборима у САД између Трампа и Бајдена, тадашњем председнику Трампу је било забрањено да се обрати у медијима и на друштвеним мрежама, док је Бајден преко ноћи волшебно добио путем поште неколико десетина милиона гласова „пристиглих из Рожаја“, како се говорило у ери Мила Ђукановића.
У Црној Гори су западни амбасадори забранили српским странкама да партиципирају у будућој влади, иако су биле део победничке коалиције; у Словачкој су покушали да убију премијера Фица због његовог противљења ратној политици НАТО алијансе, итд.
Нема потребе да даље набрајамо изборне процесе, медијску слику и судске забране по осталим државама Колективног запада да бисмо разумели како тамо нема више слободне воље гласача, већ постоје само државе потчињене диктатури НАТО алијансе.
Да ли можемо да замислимо шта би се догодило малољудној и посебно присмотреној Србији у случају да је чланица ЕУ и да су на изборима победиле проруске снаге?! Сетимо се како је Колективни запад прогласио победником избора у Белорусији прозападну кандидаткињу које је освојила осам одсто гласова, или како је признао за премијера у Венецуели Хуана Гваида, који је изабран на пољани од стране опозиционе скупштине.
Већ сагледавамо контуре будућег премијера у Србији по вољи Колективног запада: Павле Грбовић са бројем гласова знатно испод цензуса, или слично Дритану Абазовићу који је владао Црном Гором са премијерске функције у тренутку кад му је странка била једва изнад цензуса, или слично Гордани Чомић која је постала министар у напредњачкој влади са подршком на изборима испод један одсто
Бесмислено је даље несадржајно и импотентно понављање матрице о „европском путу“, посебно ако се има у виду чињеница да је Србија добродошла у „Брикс“, код свих земаља „Глобалног југа“, односно у „Трећем свету“: дакле, на страни светске већине.
Дијагноза Србије која посвећује некултурно велику пажњу успостављању тесних односа са Колективним западом – који је у исто време перманентно уцењује и притиска да се одриче својих државних и националних интереса – у медицинском речнику би се крстио као болест мазохизма, чак вероватно и као шизофренија.
Опасност за Србију
У поучном и инспиративном тексту Како ће Трамп Србима средити да уђу у НАТО, Слободан Рељић разматра опасност реализације оваквог сценарија, у коме нас више неће дивљачки вређати попут Џозефа Бајдена који нас је крстио најгорим епитетима и жалио што није послата војска да окупира Београд, већ ће нас уз тапшање по рамену и уз гомилу комплимената, пријатељски замолити да се одренкемо сопственог суверенитета и прихватимо коначну окупацију.
А онда ћемо уживати у плодовима такве окупације од стране „пријатеља“, само овога пута са илузијом самопоштовања и са привидом достојанства, похитаћемо да нормализујемо односе Републике Србије и Републике Косово, да тако не кочимо стабилност региона на његовом „историјском путу према европској породици“.
Слободан Рељић има оправдане страхове да би шарм председника Трампа опрао и последњи траг црвених линија у нашој политици суверенизма, а да би онда магнетизам Беле куће усисао Србију унутар „пројекта Украјина“, у коме се на нашим просторима инсталирају на власт политичари попут Зеленског који имају задатак да спремају своје државе за рат против Русије, док би западни народи остали изван зоне сукоба.
Рељић експлицитно пише: „Четврти Рајх понавља лекције Трећег Рајха. Године 1941, па после 1943, Милан Недић је одбио фирера, сад се очекује да Срби исправе ту грешку“. Пошто је управо саопштено да ће будући амбасадор Србије у САД бити Драган Шутановац, онда се потврђује пророчки набој Рељићевог текста.
Сада ће српски амбасадор у име Србије заступати НАТО интересе у Вашингтону, јер је он у много наврата поносно истицао да је завршио „престижни НАТО курс“. А савремени интереси НАТО алијансе су идентични некадашњим интересима Трећег Рајха на источном фронту: нека гину словенски народи у међусобном сукобу (по могућству и Германи), за рачун англо-атланских интереса.
У Србији ништа ново већ деценијама, опет нас предводе „жути“ курсисти. А у Грузији – пише Рељић – Колективни запад није био задовољан победником избора – странком „Грузијски сан“, која је добила подршку 54% одсто гласача. Због тога је покушао да прогласи победником избора групацију која је освојила 34 одсто гласова, јер Колективни запад „признаје само изборе у којима побеђују њихови сателити“.
Рељић као посебан облик националног достојанства и демонстрације политике суверенитета истиче одлуку грузијских власти о суспензији европског пута: „Зато ваља запамтити име Иракли Кобахидзе – председник грузијске владе који је на западне уцене одговорио једноставно и одлучно: пошто нас не признајете, ми силазимо са европског пута до 2028! Ћао! Ако тада победе неки `Европљани` договарајте се са њима“.
Очигледно је да су Грузији гласачима ствари јасне, када некоме поклоне поверење онда знају о којој опцији је реч. У Србији је вешто индукована конфузија, гласачи мисле да гласају за суверенистичку политику која само мимикријом призива „европски пут“, а онда добију „Рио Тинто“ за колонизатора и НАТО-курсисту за амбасадора!
Остаје нам само да гледамо према Истоку, у нади да ће тако изаћи неко наше „Сунце победе“. А до тада, у помрчини пре свитања, да учтиво одбијамо „данајске дарове“ које нам нуди Колективни запад.
Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација”. Овај ауторски чланак је изворно и ексклузивно објављен за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард (standard.rs)