Али како тачно изгледа ова „де факто ситуација“? Са становишта нових власти територија, над којима је званични Кијев изгубио контролу, то изгледа овако: „Азовско море је заувек изгубљено за Украјину. Луке у Запорошкој и Херсонској области никада неће бити украјинске. Сигуран сам да ће након поновног уједињења наших региона са Русијом Азовско море поново, као и раније, постати искључиво унутрашње море Руске Федерације'’.
Ове речи Владимира Рогова, члана Главног савета војно-цивилне администрације Запорожја, у интервјуу за РИА Новости поткрепљују тако „убедљивим аргументом” као што је победа руских трупа на бојном пољу. Али питање је: да ли ће званични Кијев икада пристати да де јуре призна ситуацију која де факто већ постоји?
У време када је руска специјална војна операција у Украјини далеко од завршетка, такво жонглирање дипломатским и правним професионалним жаргоном може изгледати као бесмислица или фантазија.
Све ће одредити даљи исход битке на бојном пољу. Као што је Воланд рекао у Булгаковљевом Мајстору и Маргарити: „Чињеница је најтврдокорнија ствар на свету'’.
Међутим, наизглед одвојена од стварности и наглашено научна расправа о „де факто или де јуре“ заправо има веома важну примењену вредност.
Ту су и две свеже изјаве високих противника руске специјалне операције. Немачки канцелар Олаф Шолц, говорећи на Светском економском форуму у Давосу је рекао: „Неће бити наметнутог мира. Украјина то неће прихватити, а нећемо ни ми'’.
Саветник шефа кабинета Владимира Зеленског Михаил Подољак, љутито одбацујући позиве бившег америчког државног секретара Хенрија Кисинџера и италијанске дипломатије на територијалне уступке Кијева, рекао је: „Данас нам одређене политичке снаге нуде нову агенду: прекид ватре, замрзнути конфликт и предају дела територија зарад мира. Шта можете да понудите да заштитите свој удобан фид на друштвеним мрежама од лоших вести и наставите пословање са Русијом.”
Веома сумњам да је 98-годишњи (тачно: 99-годишњи од овог петка) Хенри Кисинџер такође постао жртва навике да се дуго дружи на друштвеним мрежама. Што се тиче Шолцове реторике у стилу „ово се неће десити јер се то никада неће догодити“, одмах подсећају на његове недавне ништа мање категоричне изјаве да Немачка никако неће плаћати руски гас у рубљама'’.
Али ево плана у коме горе цитиране изјаве треба схватити са приличном озбиљношћу. Не разуме се баш шта тачно треба да се деси да би званични Кијев и званични Запад де јуре признали отцепљење Запорожја и других сличних територија од Украјине и њихово укључивање у састав Русије.
На нивоу практичне политике, Крим, ДНР и ЛНР се у званичном Кијеву дуги низ година третирају као „одсечене кришке“. Али да ли су украјинске власти показале спремност да правно признају чињеницу да се „одсечени део не може вратити“? Ако су то и показали, било је то само у формату „летеће визије”, којој је одмах „заврнута шија”.
Шта све ово значи у практичном смислу? Оно на шта Москва треба да буде спремна је следеће: нове стварне границе Русије у украјинском правцу неће бити правно признате ни од Запада ни од званичног Кијева.
Зар ово није вест? Наравно. Али ево чињенице која, чини се, још увек није у потпуности схваћена. Војна операција Руске Федерације у Украјини може се завршити или свеобухватним споразумом или једноставно споразумом о прекиду ватре. С обзиром на неозбиљан однос званичног Кијева према претходним „свеобухватним споразумима“ уз учешће Русије, може се чинити да је разлика између ове две опције за окончање сукоба чисто академска. У неким аспектима је тако, а у неким – „па није“.
Разлика између мировног споразума и споразума о прекиду ватре је у томе што се у једном случају на сукоб ставља тачка, а у другом или запета или повлака. Могуће је раскинути споразум, али је тешко. Споразум о прекиду ватре се олако крши.
О стању на фронту прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
