О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ? 

Пред српским читаоцима је књига  митрополита Тихона ( Шевкунова ) „Пропаст Империје: руска лекција ( ИК Катена Мунди, 2025, превела Марина Тодић ). Овај познати епископ, писац, по дипломи режисер ( кажу – близак Путину ), аутор књиге „Несвети, а свети“, позабавио се разлозима због којих је пропала „трула, царска Русија“, и настојао да покаже како је комунистичка пропаганда у лажном светлу приказала оно што се пре Фебруара и Октобра 1917. заиста дешавало у Трећем Риму, како су Русију звали њених хришћански учитељи.

По бруто домаћем производу, индустријском расту, демографским показатељима, аграрној реформи и јавном здравству, Русија је до 1913. године била међу водећим земљама света. Митрополит Тихон наглашава да је Русија, упркос светском рату, имала стабилан систем снабдевања, ниску стопу самоубистава, развијену мрежу болница и школа, као и да је ниво писмености међу младима у неким губернијама достигао преко 90% до 1920. године, што је био резултат царске политике, а не Лењинове револуције.

СОВЈЕТСКИ САВЕЗ НАСТАВЉА ТАМО ГДЕ ЈЕ ЦАРСКА РУСИЈА СТАЛА

Митрополит Тихон наводи високе зараде радника у елитним фабрикама, добре услове становања, као и заборављене или потиснуте чињенице из биографија каснијих совјетских вођа, попут Хрушчова и Косигина, који су и сами признали да су у младости, у доба „мрачног самодржавља“, живели боље него у Совјетском Савезу тридесетих година 20. века. 

Културни и научни развој, од истраживања Нобелових лауреата, до развоја домаће авијације, железнице, трамваја и метроа, утемељен је у царском периоду. Већина инфраструктурних и технолошких достигнућа Совјетског Савеза представљају само наставак планова који су били припремљени пре 1917. године.

ФАБРИКЕ  РАДНИЦИМА: СВЕДОЧИ ХРУШЧОВ 

Основна теза совјетске историографије била је да су радници у царско доба су живели очајно, на ивици глади. Зато је дошло ослобођење уз Лењинову паролу:“Фабрике радницима!“ 

Да би проследио трагове чињеница, аутор „Пропасти империје“ обратио се, између осталогм и сећањима комунистичких вођа. 

У мемоарима који су издати после распада Совјетског Савеза, Никита Хрушчов је записао: „У крају у Донбасу где сам радио (као бравар у руднику Јузовки – м. Т.) пре револуције смо живели боље, чак и много боље. На пример, ја сам 1913. године материјално био имућнији него 1932. године кад сам радио као други секретар Московског комитета партије.“

Ево шта је још сведочио Хрушчов ( а митрополит Тихон га наводи, управо као „сведока – сарадника“ ):„Оженио сам се 1914. године, кад сам имао двадесетак година. Пошто сам имао добру струку (бравар) одмах сам могао да изнајмим стан. Имао је дневну собу, кухињу, спаваћу собу и трпезарију. Прошло је много година од Револуције и боли ме кад помислим да сам ја, радник, у капитализму живео много боље него што живе радници за време совјетске власти. Као бравар у Донбасу сам пре револуције зарађивао 40-45 рубљи месечно. Фунта црног хлеба (400 грама) је коштала 2 копејке, а белог 5 копејки векна. Фунта сланине се продавала за 22 копејке. Јаје је било копејка по комаду. Добре чизме су коштале 6, највише 7 рубаља. А после револуције је плата смањена, и то у великој мери; а цене су много порасле.“
Ко би то рекао? Хрушчов је рекао. 

ФАБРИКЕ РАДНИЦИМА: ГОВОР БРОЈКИ

Шевкунов каже да су у првој години после револуције радници живели: у предузетничким становима (односно, у становима које су им давали послодавци, најчешће бесплатно) – 23,8%;у сопственој кући или у кући своје породице – 30,4%;у бесплатним становима – 7,5%;у изнајмљеним становима – 28,3%.
У Русији су се 1901. године појавили синдикати, а цар Николај Други је 1906. године одобрио „привремена правила о синдикалним удружењима“. Године 1912. уведено је обавезно осигурање радника за случај болести и повреде на раду. Ово се десило пре него у Енглеској и САД. До 1913. године радничке бараке у Русији су постале ствар прошлости. Бараке за колективни смештај ће поново нићи у совјетским градовима и радничким насељима после „славне револуције“.

ЗЕМЉА СЕЉАЦИМА?

А сељаци су, каже комунистичка историографија, живели још очајније од радника. Зато „Земља сељацима!“ Познати руски економиста, професор Александар Чајанов (који није био присталица монархије, него је активно учествовао у Фебруарској револуцији), анализирајући оно што се сазнало на сверуском пољопривредном попису 1916, утврдио је да скоро 90% ораница у европском делу Русије припада сељацима. А с друге стране Урала, односно у целом азијском делу Русије у власништву сељака се налазило 100% ораница! 

Цар Николај Други је у току спровођења Столипинове аграрне реформе 1906. године за потребе пресељених сељака предао плодну земљу на Алтају, која је до тада припадала крунским поседима. Просек величине сеоског домаћинства у европском делу Русије је износио 4,4 хектара и био је већи од имања западноевропских сељака. Сељаци с друге стране Урала су имали још више земље. У Француској је овај показатељ износио 2 хектара, у Немачкој  1,8 хектара, а у Италији 1,1 хектар.
Царска Русија је, што се тиче фамозног БДП-а, била на трећем месту у свету, иза САД и Немачке, али испред Велике Британије, Француске и Аустро – Угарске. 

ПУНОМ ПАРОМ НАПРЕД

Никад се, као уочи револуције 1917, Русија није кретала таквом огромном брзином напред. Чувени премијер Столипин је једном европском новонару рекао да Русији треба две деценије мирног развоја, и њу више нико неће моћи да препозна. ( Одговор је био револуционарно убиство Столипина у Кијеву 1912. године ). Транссибирска железница изграђена је сопственим средствима, без рубље иностраних кредита. Када је рат почео, упркос тешкоћама, у привредном смислу Русија је боље стајала од свих сукобљених страна. И управо то је требало зауставити. Јер, да је Трећи Рим победио скупа са Лондоном и Паризом, Цариград би се, по савезничком договору, нашао у Русији, и Енглеска више никад не би контролисала мореузе. 
Русија је 1917. била на домаку победе. И онда се све срушило. Зашто?

РУСКИ КАПИТАЛИСТИ ФИНАНСИРАЈУ БОЉШЕВИКЕ 

Велики кнез Александар Михајлович из дома Романова оставио је своје успомене, у којима говори о стању Русије уочи револуције. Он примећује да је земља убрзано кренула у развој капитализма, потпуно неспремна за тако нешто. Само 1913. у Москви је 40 000 људи живело од берзе!

Тријумвират новобогаташа (Јарошчински, Батолин, Путилов) освајао је Русију – и сви су им се клањали: од министара финансија до револуционара. Сибирска банка је финансирала Максима Горког и он је у Петрограду издавао дневне новине „Нови свет” бољшевичког правца, као и месечник „Анали”. У обе публикације сарађивао је Лењин. Обе су позивале на рушење државе. У кући богаташа Парамонова нађени су непобитни докази да је он финансирао ширење револуционарне литературе у Русији. Суђено му је, и осуђен је на две године робије, али је дао велики прилог за изградњу споменика о тристагодишњици дома Романова и пуштен је из затвора. Чувени Сава Морозов финансирао је Лењинову „Искру” која је раднике Морозовљевих фабрика позивала на штрајк. Овај несрећник је говорио да је „довољно богат да себи дозволи луксуз финансирања својих непријатеља”. Морозов се убио пре почетка Првог светског рата, а Лењинови следбеници су касније сву његову имовину конфисковали.

УСПАВАНИ РУСКИ ДИПОМАТА

Европа је, уочи Првог светског рата, изгледала сасвим успавана, па је то успављивало и руске дипломате. Руски амбасадор у Паризу Извољски питао је кнеза Александра зашто, после ултиматума Аустро-Угарске Србији, жури у Русију: „Зашто ваше Царско Височанство тако жури да се врати у Санкт Петербург? Сад је тамо мртва сезона... Рат? Неће бити никаквог рата. То су само гласине, које повремено узнемиравају Европу. Аустрија ће себи допустити још понеку претњу. Петербург ће се узнемирити. Вилхелм ће изговорити борбену беседу. И после две седмице све ће се то заборавити”. Извољски је тридесет година био дипломата, и ништа није видео, као ни већина других. Европљани нису желели рат – а рат се ипак десио. Велики кнез Александар пише: „Вилхелм је беседио са балкона замка у Берлину. Николај Други је, врло сличним речима, говорио маси која је клечала крај Зимског дворца. Обојица су се молили Свевишњем да казни заговорнике рата. Сви су били у праву. Нико није признавао кривицу. Ниси могао да нађеш ниједног нормалног човека у земљама између Бискајског залива и Великог океана. Кад сам се враћао у Русију, постао сам сведок самоубиства целог континента”.

ПОРАЗ УОЧИ ПОБЕДЕ 

Кнез Александар затекао је цара Николаја озбиљног и одлучног. Рат је био објављен. Том приликом, цар Николај је свом рођаку признао да је „могао да избегне рат, само да је решио да окрене леђа Француској и Србији, али он то није хтео. Колико год био кобан француско-руски савез, Русија је желела да испуни преузете обавезе”.
Године 1916. на фронту је, после победа Брусилова, стање било боље но икад; али, у позадини је кувало, и револуционари су се спремали да царевини забију нож у леђа. Велики кнез Сергеј рекао је свом брату Александру да Немци, осећајући близину пораза, неће презати ни од чега, а пре свега ће гледати да у позадини Руса изазову револуцију.

Александар Романов је покушавао да увери цара и царицу да је револуција близу, али у томе није успевао. Царица није могла да верује да ће народ окренути леђа свом вољеном Баћушки.

Међутим, кад се цар Николај Други одрекао престола у корист свог брата, кнез Александар није могао да верује: „Ники је вероватно изгубио разум. Од када се то Самодржац све Русије може одрећи од Бога му дате власти због метежа у престоници изазваног недостатком хлеба?” Када су се срели, цар му је показао телеграме својих генерала, који су тражили његову абдикацију. Глас му је задрхтао кад је дошао до телеграма свог блиског рођака, великог кнеза Николаја Николајевича, који је такође захтевао абдикацију.

СЛОМ РУСКЕ АРМИЈЕ 

Прво наређење Привремене владе било је сасвим „демократско”: војска треба да бира себи официре и престаје указивање почасти официрима од стране војника. Велики кнез Сергеј тим поводом каже: „То је крај руске армије! Сам Хинденбург не би морао ништа томе да дода. Виборшки гарнизон већ је поклао своје официре. Остали ће пожурити да их у томе следе”.

Цар се обратио свом штабу молећи их да и даље служе Отаџбини. Стари генерали су плакали. Даје се заклетва Привременој влади. Кнез Александар каже: „Не знам како се осећају остали, али лично не схватам како се заклињати на верност групи интриганата који тек што су погазили дату заклетву (цару, нап. В. Д.) Свештеник изговара речи које не желим да чујем. Први пут за триста четири године постојања монархије на молебану се не помиње име царево”.
Ускоро ће на власт доћи Лењин, чије име ће изазивати страх и трепет. 

„СПОРТИСТИ РЕВОЛУЦИЈЕ“

Велики кнез Александар говори о потпуној трулежи високих кругова руског друштва. Људи попут Бориса Савинкова покретали су револуцију. Савинков је био земљопоседник, човек из високог друштва, песник, приповедач, „Казанова” и – „спортиста револуције” (тако су га звали!) Он је говорио: „Револуција и контрареволуција ми не значе ништа! Ја хоћу акцију!” А за то време, Савинкову, који је из Француске руководио убиствима царских чиновника, плаћани су хонорари за романе објављиване у Русији! Велики кнез Александар пише: „Министар унутрашњих послова није ни сањао да добра половина руских револуционара, међу којима су били и Савинков, Троцки, Чернов и други има могућност да настави свој терористички посао захваљујући хонорарима које примају од руских издавача!”
Баш тако, читаоче. 

КО ЈЕ СРУШИО ВЕЛИКУ ДРЖАВУ?

Велики кнез Александар с горчином закључује: „Престо Романова није пао под притиском претеча Совјета или младих бомбаша, него носилаца племићких презимена и дворских звања, банкара, издавача, професора и других друштвених делатника, који су живели од широкогрудости царевине. Цар би успео да изађе у сусрет потребама радника и сељака; полиција би се обрачунала с терористима. Али било је сасвим узалудно покушати да се угоди многобројним претендентима на министарска места, револуционарима из редова дворјана, опозиционим бирократама, васпитаним на руским универзитетима”.
Који чита, да разуме. 

ПАД ВИЗАНТИЈЕ, НЕНАУЧЕНА ЛЕКЦИЈА 

Митрополит Тихон својевремено је режирао изврстан документарни филм „Пропаст империје: византијска лекција“. У њему се, између осталог, могу чути и оваква упозорења Историје, Учитељице живота, из којих видимо зашто је Други Рим пао под власт Турака 1453. године:“Криза државне идеологије је довела до тоталног песимизма. У друштву су завладали духовно-морална деградација, безверје, заношење астрологијом и најбесмисленија сујеверја. Алкохолизам је постао прави бич за мушко становништво. Појавило се нездраво занимање за давно заборављене мистерије старих Грка. Занета неопаганством, интелигенција је свесно и цинично у народу разарала основе хришћанске вере. Започели су процеси депопулације и кризе породице. Од 150 нама познатих византијских интелектуалаца на размеђу XIV и XV века само су њих 25 створили породицу.“

То је само мали део онога до чега је Византију довела одлука елите да жртвује највише идеале зарад практичне користи. Рушила се душа: у великом народу који је свету дао грандиозне узоре полета духа, сада су свугде завладали само цинизам и раздор. Руски поклоник је почетком XIV века писао: „Грци – то су они код којих нема љубави“.

А без љубави човештво је ишчезло. 

ПРОПАЛА СРЕЋА РОМЕЈА

Најбољи умови Византије тужно су посматрали постепену смрт империје, али њихов глас више нико није слушао. Истакнути државник Теодор Метохит, не видећи никакво средство спаса за Византију, оплакивао је некадашњу величину „Ромеја“ и њихову „пропалу срећу“. Оплакивао је империју „мрцварену болестима, што лако настрада од сваког насртаја суседа и представља беспомоћну жртву судбине и разних случајности.(...) „О јадни Ромеји! – пророчки је писао из своје испоснице монах Генадије Схоларије  после потписивања Фирентинске уније са римским папом и 14 година пре пада Константинопоља. – Зашто сте скренули с правог пута: удаљили се од уздања у Бога и почели се уздати у снагу Франака? Заједно с градом у коме ће ускоро све бити срушено, одустали сте и од богобојажљивости своје! Милостив ми буди, Господе! Сведочим пред лицем Божјим да нисам за то крив. Тргните се, несрећни грађани, замислите се, шта то чините?! Заједно са ропством које ће вас ускоро задесити, одрекли сте се и отачког предања и почели да исповедате безбожност. Јао вама кад вам дође суд Божји!“

И суд је заиста дошао. 

Што се збило са Другим Римом 1453, десило се са Трећим Римом, царством руским, 1917. године. 

ТРУЉЕЊЕ ЦАРСКЕ РУСИЈЕ

Једна од кључних ствари на коју су ударили била је православна вера. Владини званичници нису предузели неопходне мере да се супротставе информативном рату покренутом против Русије и њеног духовног темеља. Циљ тог рата је био да се под маском прогресивних слогана освоје душе лаковерних људи. Да би се поткопали темељи државног и црквеног живота, покренута је најмоћнија пропаганда тог времена. Истовремено, један, и то значајан, део виших кругова друштва био је и сам под снажним утицајем либералних и антидржавних осећања, док је други показивао криминалну неодговорност.

РЕЧИ СВЕТОГ ЈОВАНА КРОНШТАТСКОГ

Свети Јован Кронштатски је упозоравао: „Морал свих класа руског народа сада је изузетно ослабио... Свакодневни живот је засмрдео на свакојаке грехове – отпадништво, непознавање Бога, богохуљење, посебно у ученом слоју, постали су као да су бесни, разврат је постао свакодневни обичај, штампа и књижевност су прожети саблазнима... Како су људи постали ситни, деградирали, покварили се, изгубили потпуно хришћански дух, и постали незнабошци, а понекад и много гори од пагана, по свом животињском начину живота. Необуздана штампа, посебно илегална, довела је нашу интелигенцију, а донекле и обичан народ, до овог стања морала...“ 
Свети Јован је најављивао крваву жетву у Русији. Умро је 1908. Жетва је почела девет година касније.  

СТАЊЕ У ЦРКВИ 

Процена стања друштва коју је изнео новомученик митрополит Серафим (Чичагов) у писму из 1910. године, када је у друштву постојала еуфорија у вези са успоном економије, када су се, на први поглед, револуционрни терористи смирили, а земља се опоравила од Руско-јапанског рата, пророчки наговештава катастрофалан ток даљег тока руске историје. Јер, стање у Цркви је лоше, а Црква је темељ. Свети Серафим је писао свом пријатељу: „Сваког дана пред очима видим слику пропадања нашег свештенства. Нема наде да ће се уразумити и схватити своју ситуацију! Свуда пијанство, разврат, парнице, изнуде, друштванце и хобији! Последњи искрени верници дрхте због покварености или неосетљивости свештенства, а још мало, секташтво ће преузети превласт... Нема никога ко би могао коначно да схвати на каквој се ивици уништења налази Црква и да понуди прави увид у оно што се дешава“.
И ово треба и читати и разумети. 

БОЖИЈА КАЗНА

Један од првих новомученика, епископ Јефрем Кузњецов ( убијен 1918. године), неколико месеци пре погубљења одржао је беседу на Помесном сабору Руске Цркве, и рекао:„Шта представљају садашњи догађаји у очима верника? То је Божја казна! Сетите се шта се последњих година дешавало у животу државе, Цркве, друштва... Нема сумње да су за ово криве читаве класе људи у јавној, државној и црквеној служби. Гордост, уображеност, неверовање, порицање, глупа жеља да се искорени, згази, уништи све свето, борба против Бога, поткопавање власти, порок у свој својој огољености - то је атмосфера у којој се одвијао страшни живот наше Отаџбине“.
И онда је дошла смрт. 

ШТА ПОРУЧУЈЕ МИТРОПОЛИТ ТИХОН

Основна теза митрополита Тихона је крајње једноставна: рушење Руског царства није дошло као последица сиромаштва, тираније или масовне беде, како је то идеолошки уграђено у совјетску и постсовјетску историографију, већ је у питању исход унутрашњег расула, моралне дезоријентације елите и системског подривања институција. Митрополит Тихон Фебруарску револуцију ( тзв. „буржоаску“, која је била увод у бољшевички Октобар) представља  као својеврсно „самоуништење елите“, која је престала да буде истинска елита, спремна на жртву, и постала паразитско – нихилистичка скупина која је мислила да је преврат који долази некакво позориште. А онда су, како рече јуродиви философ Василије Розанов, ти исти паметњаковићи отишли у гардеробу по бунде и капуте, и видели да их је неко украо.  
Митрополит Тихон сматра да се трагедија царске Русије не може објаснити само спољним факторима, попут немачких агената, енглеске дипломатије или међународних завереника, бољшевика, есера, анархиста, већ да је главни узрок био морални и духовни слом самих Руса. У том духу цитира Клаузевица који је рекао да се Русија се може победити само сопственом слабошћу.

Иако је Цар Мученик Николај Други Романов био успешан, Богу и народу посвећан, владар, на њега је само зло дигло руку: рушење монархије било је не само политичка него и метафизичка преступност. То је поука и за данас: народ који не познаје сопствену историју осуђен је да понови исте грешке, које постају тешке заблуде, и воде у пропаст.

Књигу Тихонову треба да читају, веома помно, не само Руси, него и Срби. 

Извор: Правда