Пише: Петр Давидов
-Дата изјава је једноставно позориште апсурда у коме естонски политичари играју улоге, покушавајући, вероватно, да изазову симпатије код власника ове установе. Борба против Руске Цркве и руске културе постала је нека врста менталног наркотика са којим покушавају да нахране естонског бирача како би, он, заборавио на реалне проблеме.
Ја ћу, са моје стране, додати: као што моје другове у Естонији, а, такође, и мене већ неколико година прогоне и кажњавају свемогућим казнама (мени је потпуно забрањен улазак у ову републику), само зато што смо православни и што имамо дрскости да сарађујемо са православним издањима у Русији. Слобода говора у јако вољеној Европској унији! И, уопште слобода. С једне стране је смешно, а с друге стране се присећате жалосних сцена из догађаја.
Црква, генерално, смета у животу, па је пожељно, благо речено, неутралисати је (читај-убити): баш такве оптужбе су одликовале, у прошлом веку, бољшевички режим у Русији, а затим и у Југославији када се вршио крвави прогон над „контрареволуционарним завереницима“ и над „антисовјетској ћелији црквењака“. „Народ је за мир, Црква је за рат“ и тд. Заменити појмове, оно што је црно назвати белим, и напред у победу, данас, јединог исправног учења. Све је познато до самог бола. Чудно је само што Естонија, по речима њених политичара, тежи да се ослободи од комунистичког наслеђа, па несебично, ако не и самоубилачки, исто то усваја. А, истовремено, ослобађа се од хришћанског наслеђа. У Естонији нема споменика Лењину, али Лењинове методе живе и цветају. Где је ту логика? Нема логике: деменције има, а логика је нула.
Како се за такве неутрализаторе завршава покушај убијања Цркве? Нама је то познато, научили смо то у протеклих два миленијума: безбожници полуде, њихова имена се или заборављају или постају синоними за лудило, безчашће, срамоту, а Црква се изнова рађа из пепела, сећајући се речи свога Основатеља: “...сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла је неће надвладати“ (Мт.16:18). Овде се види, обична, хришћанска стварност. Односно, обично чудо, без икакве деменције.
Остале текстове овог аутора можете прочитати ОВДЕ.
Извор: Правда/Превод: Драган Николић
