Сер Richard Knighton није таблоидни пророк катастрофе, већ први војни човек Уједињеног Краљевства инжењер, планер и архитекта модерне британске војне спремности. Када такав човек говори о „Government War Book” , он не најављује сензацију, већ промену државне филозофије. Книгхтон је презиме које потиче из саме витешке функције, из службе, дужности и обавезе. Тај идентитет је грађен у пракси и одговорности. У томе се крије и кључ разумевања савремене британске војне елите у континуитету службе. Книгхтон има традицију тишу, али чвршћу, изграђену не кроз речи, већ кроз деценије дисциплине, система и верности држави. Британска штампа је последњих дана пренела реченицу која је на први поглед звучала као још један драматичан медијски наслов начелник британске војске, Air Chief Marshal Sir Richard Knighton, говорио је о ажурираној верзији онога што је назвао „Government’s war book“, нагласивши да ће то од људи тражити да „размишљају другачије“ о отпорности. Али у тој реченици нема нимало таблоидне маште. Напротив. То је можда једна од најважнијих порука које је британска држава упутила свом друштву у последњих неколико година, време удобне постхладноратовске илузије је завршено, а држава се враћа језику припреме, издржљивости и системске мобилизације. Да бисмо разумели тежину те поруке, најпре морамо знати ко је човек који ју је изговорио. Сeр Richard Knighton није телевизијски генерал, није човек спектакуларних фронтовских легенди, нити официр чији се ауторитет заснива на романтици пилотске славе. Званична британска и НАТО биографија показују нешто друго, он је човек система, инжењер по образовању, одрастао у Derbyshireu, школован у локалној државној школи, а затим на Clare Collegeu у Кембриџу, где је студирао инжењерство, у Краљевско ваздухопловство ушао је још 1988. као универзитетски кадет. Његова каријера обухвата рад на Нимрод, Торнадо и Харриер платформама, командовање у РАФ Witteringy, затим кључне позиције у Министарству одбране везане за војне капацитете, финансије, планирање и модернизацију, да би 2023. постао начелник РАФ-а, а од септембра 2025. и Cheife of the Defence Staff, односно професионални шеф свих британских оружаних снага. То значи да пред нама није човек који свет гледа из кокпита, већ из радионице, командног центра, буџетске табеле и дугорочне стратегије. Његова посебна важност лежи и у чињеници да је 2023. постао први непилот који је икада предводио РАФ, службу коју су деценијама обликовали људи са класичним летачким профилом. Foreces News је тада нагласио да је његово именовање значило да РАФ први пут од оснивања 1918. води неко ко није пилот, док су други британски извори указивали да је Knigh ton у систему одбране познат пре свега као човек „capibility“, финансија и реформе. Управо зато је важно разумети да када такав човек говори о рату, он не мисли само на фронт, него на индустрију, болнице, логистику, енергетику, комуникације и државну издржљивост. У јавно доступним биографијама његов значај је јасан британска држава га представља као пример меритократског успона човека до самог врха оружаних снага. И то је важан део приче. Книгхтонова „фамилијарна важност“ јесте у томе што персонификује савремени британски војни естаблишмент технократски, државно дисциплинован, институционално формиран и усмерен на капацитет, а не на мит. Постоје секундарни извори који наводе да је ожењен Caitilin и да има две ћерке, али оно што је заиста битно јесте да и званичне и полузваничне биографије нагласак стављају на његову стручност и дугогодишњи рад у апарату одбране. Зашто је, онда, баш он изабран да у јавност изнесе овако осетљиву поруку? Зато што британска држава хоће да покаже да ово није политичка паника, него институционална процена. Sky News је 10. априла објавио да Британија припрема нову верзију великог плана који би читаву нацију од војске и полиције до болница и индустрије спремио за прелазак у ратни режим. Сам Knighton је нагласио да тај ажурирани „Government War Book“ тражи да људи „размишљају другачије“ о отпорности, и то „у модерном контексту, са модерним друштвом и модерном инфраструктуром“. Неколико месеци раније, у јануару 2026, исти тај Книгхтон је признао да Британија још нема комплетан национални план одбране у случају рата и да се такав план тек мора довршити. Дакле, његова садашња изјава није пука опаска, већ наставак већ започетог процеса, држава која је признала да нема целовит план сада покушава да га изгради. Шта је уопште „Government War Book“? Историјски гледано, то није једна књига у популарном смислу, већ тајни државни оквир за прелазак земље из мирнодопског у ратни режим. Национални архиви Уједињеног Краљевства наводе да је тај ратни план био састављен у више делова за период пре предострожности, саму фазу предострожности и рат и да је дефинисао мере владе у кризним условима. Савремени британски парламентарни извори описују нову стратегију као „wхоле-оф-социетy“ приступ држава више не посматра одбрану као посао само војске, већ као задатак у који улазе индустрија, универзитети, компаније, инфраструктура и сам народ. House of Lords Library је у марту 2026. сажела ту промену веома јасно циљ је национална безбедност и домаћа отпорност кроз читаво друштво, уз нови „социал цонтрацт“ између државе и грађана. Ту се долази до суштине. Британија више не говори само о томе како да победи у рату, она говори о томе како да преживи дужи период системског притиска. У стратешком прегледу одбране из 2025. британска влада је већ формулисала „landmark shift“ велики заокрет ка wарфигхтинг реадинесс, односно спремности за ратовање, уз политику „НАТО first“. То није симболичка измена језика. То је признање да је епоха у којој је Европа могла да троши мање на одбрану, а више на удобност, социјалну стабилност и идеолошке пројекте, дошла до краја. И зато Книгхтонова реченица да људи морају да „размишљају другачије“ значи нешто врло конкретно, друштво више не сме да живи као да су мир и снабдевање вечна природна стања. Британски парламентарни и владини документи додатно показују да се ова логика не зауставља на војним штабовима. Премијер Стармер је још у фебруару 2025. говорио о „whole society effort“ који ће ући у животе, индустрије и домове британског народа, а House of Lords Library потом је објаснила да тај приступ подразумева јачање цивилне приправности, координацију министарстава у великим сукобима и усклађивање војних и цивилних мера. Другим речима, британска држава се враћа старој истини коју су многи у Европи желели да забораве, модерни рат не погађа само касарну, него и луку, рафинерију, каблове, електромрежу, болницу, интернет-мрежу, банкарски ток и психолошку издржљивост становништва. Управо зато Книгхтон није безначајан. Он је важан јер представља тип војног лидера који је потребан у времену хибридних и индустријских сукоба, не само командант оружја, већ и управник националног капацитета. Његова каријера пролази кроз технику, логистику, финансије, цапабилитy планнинг, људство и модернизацију. То је профил човека који зна да је пораз много пре првог пуцња могућ у фабрици муниције, у кашњењу инвестиционог плана, у лошој резервној компоненти, у слабом друштвеном моралу или у недостатку координације државе. Зато су и његове јавне поруке често лишене романтике, али испуњене упозорењем, ако се систем не припреми, онда чак ни раст потрошње на одбрану неће аутоматски значити стварну спремност. Sky News је, рецимо, уз ову најновију причу подсетио да Британија касни и са кључним инвестиционим планом за оружане снаге, што индустрију држи у неизвесности. За Србију је овде лекција двострука. Прво, морамо престати да одбрану посматрамо као трошак, а државну отпорност као нешто што се подразумева. Британија, нуклеарна сила, стална чланица Савета безбедности УН, једна од водећих војних сила Европе, јавно признаје да нема довољно комплетан национални план и да га сада убрзано гради. Ако таква држава осећа да је изгубила време, колико је тек опасније када мале и средње државе, попут Србије, одлажу озбиљно промишљање сопствене унутрашње и спољне отпорности? Друго, Србија не треба да копира британску геополитику, али мора да усвоји британску државну дисциплину. Ми не морамо да прихватимо НАТО-first logiky да бисмо схватили значај државног планирања. Србији је потребан сопствени „war book“ у ширем смислу речи, не тајни папир ради бирократске форме, већ међуресорни, реалан и редовно ажуриран план који одговара на питања снабдевања храном, енергијом, лековима, телекомуникацијама, резервним деловима, сајбер-безбедношћу, железничким и речним правцима, цивилном заштитом, логистиком и домаћом индустријом у ванредним условима. Британци се сада враћају томе јер су схватили да друштво које нема сценарио кризе у стварности нема ни државну стратегију. Треће, морамо да обновимо идеју да је народ део националне одбране, али не кроз панику и реторику празног јуначења, већ кроз систем. Британија у својим новим документима говори о „новом националном разговору“ са друштвом, о подизању свести о претњама и о ширењу учешћа читавог друштва у отпорности. Србија има историјско памћење рата, санкција, бомбардовања и несташица, али често нема институционално претварање тог памћења у озбиљну политику. Код нас се реч „резерва“ често схвата као остатак старог света, у стварности, без резерви у муницији, енергентима, лековима, храни, мостовима, инжењерији и кадровима нема озбиљне државе. Четврто, Србија мора поново да успостави везу између војске, универзитета, науке и индустрије. Британски wхоле-оф-социетy концепт јасно укључује индустрију, универзитете и бизнис. То не значи милитаризацију свега, већ признање да се технолошка, информациона и индустријска база не може одвајати од безбедности. Србија ту има шансу, да подстакне домаћу наменску производњу, машинску индустрију, софтверске и сајбер капацитете, беспилотне системе, ремонтне капацитете, мостоградњу, инжењерију и дуално образовање које има стварну сврху, а не маркетиншки сјај. Јер у XXИ веку држава није суверена само ако има територију, суверена је ако уме да одржи живот система под ударом. Пето, Србија мора да прекине са најопаснијим обликом самообмане, уверењем да има времена. Книгхтонова порука је управо супротна. Британска држава је деценијама убирала такозвану „мировну дивиденду“ после пада СССР-а, како је он сам рекао, усмеравајући новац у друге приоритете, да би данас признала да је тиме остала изложена. Србија нема луксуз да у безбедносном смислу понови ту грешку у малом. Наш проблем није само у томе да ли ћемо имати нова средства и нове платформе, већ да ли ћемо имати време, процедуре, људе, организацију и политичку вољу да их употребимо као део једне целине. Државе не пропадају само зато што су слабе, него и зато што касне. Шесто, морамо да научимо важну ствар из самог Книгхтоновог профила. Британија је на чело РАФ-а, а потом и целих оружаних снага, довела човека цапабилитy и планнинг профила. То не значи да је одбацила борбено искуство, већ да је схватила да модерни конфликт тражи и друкчији тип врха, инжењера, координатора, системског реформатора. Србија ће увек ценити команданта са оперативним ауторитетом, и то је природно, али би било погубно да потценимо значај људи који знају финансије, логистику, набавке, одржавање, резерве, индустријску мрежу и стратешко планирање. Будућност неће добијати само најхрабрији, него најорганизованији. Седмо, Србија мора да развије културу отпорности, а не културу повремене узбуне. Отпорност није само питање војске, то је питање локалне самоуправе, комуналних система, цивилне заштите, резервних складишта, дигиталних копија података, енергетске диверзификације и јавне дисциплине. Британски документи говоре о „цонтинуитy ин натионал лифе ин а црисис“, односно о континуитету националног живота у кризи. То је можда најважнија синтагма од свих. Суверенитет се не мери само заставом и химном, већ способношћу да држава настави да функционише и онда када је под притиском. И најзад, постоји и дубља, цивилизацијска поука. Европа се, вољно или невољно, враћа старој истини да се слобода не одржава сама од себе. Британија данас поново открива да право, тржиште, демократија и свакодневни комфор имају смисла само ако иза њих стоји држава која уме да планира, брани, снабдева и издржи. Србија би била неразумна ако би у том тренутку наставила да се понаша као да су одбрана, индустрија, резерве и национална дисциплина анахрони појмови. Напротив, баш сада, када велики поново мисле у категоријама дугог сукоба, мањи морају бити још озбиљнији. Зато реченицу Сир Рицхарда Книгхтона не треба читати као британску вест, већ као европски симптом. Када први војник Британије, човек који није производ ратне романтике него државне машинерије, каже да је време да људи размишљају другачије, онда то значи да се држава већ променила пре него што је народ то до краја схватио. А за Србију је право питање једноставно, хоћемо ли и ми чекати да нас стварност натера на озбиљност, или ћемо коначно на време схватити да се државе чувају унапред планом, капацитетом, дисциплином и вољом?
Извор: Правда
