Најновије

БОГ, ЧОВЕК И СМРТ: О једној причи Миладина Ћосовића

Фото: Јутјуб

Зашто ова тема

Пише: Владимир Димитријевић

На „Спутњику“ ових дана пише:“Само у фебруару умрло је чак 28,8 одсто људи више него у истом периоду прошле године. Све негативнији природни прираштај у Србији није вест, јер расте већ више од 30 година. Први разлог је смањење броја рођених и неповољна старосна структура, Србија постаје земља старих. Иако се држава последњих година хвата у коштац са овим проблемом, има
и посебно Министарство за бригу о породици и демографији, трендови се споро мењају. Да је тај процес тешко и успорити показују најновији подаци Републичког завода за статистику, у прва три месеца ове године број рођене деце порастао је за 3,5, а број умрлих је већи за 6,6 одсто.“

Смрт, и без званично објављеног рата, хода Србијом. По пророштву Владике Николаја:“Тесна гробља, а мало гробара“. Зато је овај текст о смрти. Али не на демографски начин.

На сајту „Правде“ од мене се очекују политички или „мистикополитички“ коментари. Тако ми се чини. Али, још више ми се чини да у овом ковитлацу треба да, више но икад, мислимо о Богу и души. Јер, душа нам је вечна. Зато сам решио да читаоцима представим једну причу горњомилановачког лекара у пензији, есејисте и приповедача, Миладина Ћосовића. О смрти је реч. Али не на статистички, него на књижевни начин.

Толстој као претеча

Једно од кључних књижевних питања о смрти поставио је Толстој. Иван Иљич, јунак Толстојеве новеле „Смрт Ивана Иљича“, живи сасвим испразним животом и на врхунцу малограђанског самозадовољства, све док не схвати да умире. Одједном, око њега се све мења зато што се све руши. Он схвата да није добро живео, али и да га његови ближњи, почев од жене, уопште не воле, иако на први поглед не изгледа тако. Пред лицем смрти, Иљич трага за смислом живота, удубљујући се у своје ништавило, али гледајући у понору и сопствено спасење – повратак Богу Који је Отац. Сасвим на том трагу је и прича Миладина Ћосовића о смрти Марка Машановића.

И у њој, као у свакој озбиљној причи о нашој ограничености и о граничним стањима у којима се нађемо, увек, и у свему, прати нас смрт. Кад се родимо, почнемо да умиремо; кад лежемо и кад устајемо, она је ту; шта год да учинимо, проверава нас; куд год пођемо, прати нас. Тако запажа и Ћосовић, који у запису „Старост и њени репови“ бележи:“И интелект ми је све подложнији успонима и падовима: каткад ме покреће нешто из резерви виталности, па се нађем у сусретности са собом и светом, а некад ме смлави безвољност; све прекрије сивило, око себе видим само ружан народ који тумара обезнањен; уз то нагриза ме мрзовоља, а са њом у пару иде агресивност: због малих неспоразума са било ким у мени крену нијеми одјеци свађе, ружних речи, а кад пресахне унутрашње громилање, осећам се јадно. У себи, око себе - свуда наседне бесмисао, мучан осећај пролазности; који као паклени усуд увлачи у себе све овоземаљско и као рђа разједа и уништава.“ Јер кључно питање за нас је – има ли овај живот било какав смисао.

О граничној ситуацији

Прича „Смрт Марка Машановића“ је о човеку који се нашао на ивици живота и смрти и прелази са оне стране са пуном свешћу о томе шта је проживео и како треба да напусти живот. Захваљујући разговору са својим пријатељем лекаром, он почиње да се враћа ка самом себи, да у својим, како би Момчило Натасијевић рекао, „проклијалим траговима“ налази све оно што није било живо и људско, и жели да се очисти, умије, препороди, на очи да прогледа; оне очи, за које је Дучић говорио да гледају на оба света. Потресно је његово схватање да је био груб према породици, да није довољно пажње обраћао на жену и децу. И Марко је спреман да се пред њима покаје, исповеди, да моли за опроштај.

Ћосовићева прича сасвим је реалистична; у њој човека обузима све што самртника обузети може – од осећања беса због судбине, преко немоћи и очајања, до свести да је у Богу велико видело, и да се, чак и у последњи час, може исправити све што је било недостојно – покајањем као преумљењем, као обновом срца и ума. Воли ближњег свога као самог себе не значи да ближњег волимо као што волимо себе, него да га волимо јер је он наше истинско ја. Марко Машановић то схвата, као што схвата и значај свог предсмртног стваралаштва, у које уткива ликове Христа и апостола.

Како изгледају потоњи дани

Ево како Ћосовић описује поједине фазе борбе човекове са смрћу, тим потоњим непријатељем. Пре свега, јавља се страх – јер, смрт је противприродна зато што је она одвајање душе од тела:“Страх је остао неподмитљив, изручивао му у уобразиљу све што му предстојало, сав ужас, све слике измучености, сав бол који ће тијело трпјети. Схватио је да му је потребна помоћ.“

У таквој ситуацији, његов пријатељ, лекар, га саветује:“Свакога тешка болест стрефи изнебуха, први посјетиоци су страх и очајање - узбуна зазвони у сваком дијелу тијела. А разум покушава да се отме, нађе макар какав излаз из пакленог круга, али снага за то одмах не притиче. Како да ти, Марко, добро сагледаш своју позицију? Погледај око себе; сјети се колико је младих, дјеце смртно болесно, смјести себе у општечовјечански удес: сви људи су смртни, већина умире с мукама, многи насилно. Кад свјесност испуниш таквом сликом свијета, то ће ти помоћи да се храбрије суочиш са блиском смрћу. Ти си твојих шездесетак година лијепо проживио, имаш одану жену, сина и двије ћерке, унучад и сви те поштују и воле, остављаш, дакле, за собом бројну и збринуту породицу. Сада си на прекретници која од тебе захтијева преумљење/…/Знам да ти религиозност није јача страна, али савјетујем ти да се молиш Богу, Христу Спасу, пресветој Богородици да ти помогну. У безизлазу, у муци, у клонућу молитва окрепљује, олакшава бреме које носимо. Смртан човјек једино утјеху може наћи у Богу. Размишљај о Исусу Христу: у његовој личности згуснута је вјечна човјекова прича о смислу и бесмислу, живота, о страдању, о смрти и значењу смрти.“

Христос је, каже Нови Завет, Логос човека и света. А Логос значи Смисао.

Разни су лекари

Сам доктор, који је био на ивици смрти, упознаје Машановића са саопственим искуством у трагању за смислом:“Питаш у чему сам, кад ми је било најтеже, имао најпоузданији ослонац? У породици: сви су проживљавали моју драму, жељели да побиједим болест да још будем са њима. Најдрагоцјенију подршку пружио ми је трогодишњи унук, спонтано, дјетиње наивно: његови загрљаји, прича, привијање уз мене не само да су ме окрепљивали, разведравали, него су ми откривали и праве поводе да се борим са болешћу и истрајем.“

Ћосовић, и сам лекар, кроз своје јунаке указује на велику бездушност извесних лекара које суочење са људима оболелим од канцера уопште не даје плод састрадања и разумевања: „Сјутрадан, у сриједу, син га је колима одвезао у Београд, у Институт за плућне болести. Документацију му је прегледао старији доцент, заказао преглед за десет дана. ,,Али, побунио се Марко, „мени је моја докторка рекла да рак у овој фази брзо напредује, сваки дан је драгоцен. „Нема места, дођите кад вам је речено, чуо је одсјечан одговор. Доцент га није питао ни како је, какве тегобе има.

Са неком скоро пакосном насладом додао је: ,,О здрављу сте требали мислити док сте пушили./…/На одјељењу Марко је критичким оком посматрао љекаре и сестре: према болесницима су професионално уздржани, лица су им одбојна. Сви љекари - специјалисти, специјализанти с поштовањем иду за професором, помно прате сваку његову ријеч, кратко му реферишу о болеснику кога сви једва да и погледају. Промувају се по соби, нема благонаклоног погледа, нема осмјеха, нема сједања на кревет, а питање: ,,Како сте? - ако се чује, онај коме је упућено доживљава као привилегију.“

О том односу лекара према пацијентима оболелим од рака Ћосовић је писао веома уверљиво.

Погледај у себе

Ипак, јунак његове приче не критикује само друге, него, пре свега и изнад свега, почиње да полако увиђа своје грешке, јадајући се свом пријатељу на недостатак осећања према најближима:“Плачем, докторе, плачем, неки дан сам у радионици ридао над ручним радовима.Живио сам закопчан, штуро се дружио и пријатељевао. Такав ми је био и отац, сада жалим што са породицом нисам био блискији, мало сам им љубав даривао, морао сам бити дарежљивији у исказивању осећања.“

А онда себе, пред Богом и собом, кори даље и дубље:“Моја Брана. Понећу је такву у души, њој ништа не треба ни додати ни одузети, изродила ми је добру децу, кћеркама је пренела своје животне назоре - удале су се одмах пошто су завршиле средњу школу, син је растао под мојим утицајем, као мали био је брбљив, а одрастањем постао је ћутљив, самосвојан, савјестан. Однос међу нама остао је патријархалан, поштујемо се, али без исказивања јачих емоција. Јуче ме посетио, поздравио без руковања, стајао пет минута, укрућен као пањ, питао како сам, храбрио речима. А желио сам да ме узме за руку, јер то је оно што је мени потребно пружена рука умирује, додир топло налијеже на тијело и растрзану душу. Брана ми стално тражи руку, телом хоће да стиша мој бол, улије охрабрење, да ми на знање да нисам сам, да је она увек са мном.“ Колико људи је данас лишено породичне утехе!

Шта човек пропусти

Касније је кадар да и својој супрузи призна промашаје у животу:“Док ме није сколила ова опака болест, сада ми се тако чини, животарио сам, живот је протицао у једноличном сивилу - и школовање и посао и женидба са тобом (било је по оној народној: видели се, узели се), долазак деце, ти си о њима бринула ја сам само посматрао како расту, тако и са унучићима. Свеједно да ли се радило о индолентности, инерцији навике - тек сада видим да је лоше и једно друго.

Живот ми је пролазио без снажних и дубоких и осећајних одјека, без бриге и страхова, без суза радосница и жалосница... Ти ћеш, Брано, рећи да је то био леп живот, онакав какав сви желе, и да се чудиш што њиме нисам задовољан. Да, сада сам незадовољан, скоро гњеван - то није био живот прожет смислом којег човјек носи рођењем, постојањем у овом бескрајном космичком простору, нијесам задовољан зато што ми срце никад од радости и жеље није реметило ритам и снажним систолама узбуркавало крв као малопре кад сам гледао унука. Радовање, љубав, пријатељевање - сва сам та снажна осјећања суспрезао, нијесам своју животност потпаљивао ватром што жеже, био сам живи створ што једе, пије, хода, ради више а мало мисли. Мислим да Бог плаче због тога што људи не умију да се више радују и воле.“ А не умемо, заиста не умемо.

Смрт као очовечење

Као негда Гилгамеша, краља Урука, јунака најстаријег епа на свету, тако и Марка Машановића близина смрти очовечује. Док лежи у болници, главни јунак Ћосовићеве приче помаже сељаку Станку, старцу кога су најближи довели у болницу да тамо умре, да лакше оде са овога света – држи његову руку у својој, надајући се да ће он, Марко, умрети у својој кући, док га супруга држи за руку. 

Истовремено, он подсећа лекаре из болнице у којој лежи:“Ви, доктори, свакодневно се са смрћу сусрећете, а ипак од ње зазирете - толико да избегавате да посматрате лице умирућег. Окрећете главу. Зашто? У тренуцима док гледамо како нам неко драг умире у памети нам се згусне много животних питања, недоумица, искушења, а сва су тешка и болна. А насупрот, ја бар тако мислим, а наслутио сам то гледајући старину док је испуштао душу, да је смрт благословена, избављујућа. Потрудите се, докторе, да болеснике у самртном часу испратите умирујућим речима, држећи за руку, јер тада, тек тада ћете схватити право значење смрти.“ И још:“Да скратим: умирање у болницама је банализовано, мучан је терет здравственим радницима, а треба и за њих и за породицу да буде светао чин, што је смрт извјеснија однос свих треба да је према умирућем блискији.“

То је истински вапај медицинским радницима.

Најтеже је питање смисла

Пред смрт, човек се највише пита о смислу живота. Тако и Марко Машановић:“Боже, зашто ми се ова памет заврза за теме на које нико никада није нашао одговоре, нити ће их наћи. Шта то блиска смрт у мени покреће. Да средим душу или да је збуњену предам Богу? Боже, можда је боље да ти душу предам збуњену и пуну питања, него очишћену и блажену. Да ли моја психа смештањем себе у
општељудски удес тражи утеху, или то произилази из њеног склопа, архетипске скровитости која се буди суочавањем са смрћу? Шта је Богу милије: задовољство којим ми је живот углавном био испуњен или садашња драма? Шта ће Богу моје страдање, мој страх, бол, гушење, моје патње? Не верујем да је Бог из себичности створио човека предодређеног за страдање - да би из своје неподношљиве позиције морао искати склониште у његовој милости. Не верујем и да тражи да га човек из страха воли, јер онда не би био слободан. Непозната је Ствараочева воља. И боље што је непозната, јер кад би је знали, људи би је одмах злоупотребили.“

Авај, такви смо – мали и плитки. Нисмо саздани тако, али смо такви постали.

Нисмо Божја деца него малограђани

Библијско учење о човеку је узвишено. Човек је највише Божије створење. Ипак, он углавном живи ниско, вуче се по тлу, не гледа у небо, него у свој трбух и полне органе, у изворе телесних уживања ( и Машановића, чак и у предсмртним борењима, хвата потреба за чулним задовољством):„Бог је створио човека да живи у негостољубивој природи и са мноштвом контроверзи у себи, створио га је смртног, страшљивог и дао му је слободу да сам одлучује како ће живети - да се приклони Свевишњем, проводи живот у жртвовању и страдању или да живи неодговорно трчећи за задовољствима притом се не сустежући ни од чињења зла за своју корист. Шта човјек такав какав је може паметно одлучити? Свесност слабости и немоћи упућује га да се приволи Богу, али тијело, биолошке потребе, нагони траже задовољење. Мали човек, што је очекивано, приклања се лукавству - иде средњим путем (такав сам и ја био), верује у Бога, молитвама каткад стишава нечисту савест али и крадуцка задовољства. Животари. Кад му је Бог дао слободу да ли да га воли, зар га тиме није охрабрио да и има право да се на њега љути.

Често се људи љуте на Бога (кад рано и тешко оболе, кад им умре неко драг, због постојања насилности и похлепности, због мноштва зала и неправди у свету, а највише због угњетавања малих народа од великих и резонују: ако Бог све то дозвољава, онда и њихово поткрадање ситних задовољстава и није неки грех. Проблем је у човековој природи: увек ситна поткрадања воде ка већим, а тада већ губи осјећај саосјећања са другим.“ Трагедија је у томе што човек од Божјег сина себе учинио малограђанином.

Умирање младих

Ћосовић бира речи и кад пише о умирању младих људи, упућујући поглед својих читалаца ка Вишњем:“То је тежак усуд неких младих особа кад умиру природном или насилном смрћу, за њима и људи и горе лелечу. Овај свијет младима припада, а кад им судбине и додели прерану смрт њима је највише потребна помоћ у предсмртним стањима.

Искусни психотерапеути, свештеници, поготово породице могу им помоћи - да душевни бол, огорчење, разочарење, љутњу, мржњу, жал за животом, за његовим лепотама, свега тога је пуна њихова психа, промишљањем уравнотеже и схвате да су у кратком животу остварили и нешто трајно вредно - а то је љубав њихових родитеља коју су рођењем и живљењем разбуктали, то је њихова игра, сузе, јер сви садржаји њиховог живота имају лепоту пред лицем Божјим, коначно да и прерано умирање има некакво значење у Великом рачуноводству, а у оностраности њихова блажена душа биће на Божјим стазама.“ И то, данас и овде, ваља имати на уму.

Улазак у храм

Искреност и покајање пред лицем смрти – то је Машановићев пут. Истина пред лицем смрти мора ићи до дубина бића – иначе није истина. Машановић је за то спреман, као и за исповест пред свештеником: „Сјутрадан по договору свештеник Софроније чекао га је у храму.

Свештеник млад, али већ гојазан, не може да одоли ићу и пићу по парохији. Црква стара, рушена, крпљена. Док је разгледа сјетио се Розановљеве слике мале руске цркве: „А црква стара, стар и црквењак, није баш неки, све је фелерично, слабашно. А само је у њој топло. „У цркви је топло онима који улазе са срцем: и у њој траже уточиште”, помислио је Марко. Док сам био млад улазио сам у цркву са мислима које су остајале напољу, наос је зујао неком тајанственом празнином, глас свештеника и појца једнолични, научено изговарају механички, шачица верника и са њима ја ћутимо, напамет не знамо ниједну реченицу из литургије. Комунистичка идеологија испрала је из народа најбоље знање и најплеменитије осећање. За себе их не кривим, својевољно и ношен наметаном атеистичком климом остао сам духовно празан. Боже, опрости ми, знао сам шта радим, али нисам паметно радио. Нисам своје мисли и свој рад преиспитивао пред Тобом, нису ми били прожети Духом Светим, нисам, нисам..., много нисам, а мало јесам. Све ћу овом добром оцу Софронију рећи што памтим, а мислим да је било ван Твога пута. Машановић се растаје од супруге, сина и снаје речима накнадно стечене христијанизоване животне мудрости. Те речи су благе, али одлучне, домаћинске. То су речи које су Срби негда изговарали кад су се спремали да оду са овога света.

Прибрајање прецима

Али, сама срж одласка јунака Ћосовићеве приче је у његовој вољи за стваралаштвом, у резбарењу Тајне вечере, чији је модел угледао у метохијском срцу свих Срба – храму Богородице Љевишке у Призрену. Док ради на овом делу, Машановић се сећа и предака: „Док је гледао већ урађене детаље и додавао нове, све слике пратило је оживљено сјећање на дјетињство и бројну породицу, на бабу Луцију, дједа Божу (страдао је негдје на Проклетијама 1915. године), његова три брата (погинули су на Кајмакчалану, родитеље Сава и Луцију, сестре Бранку, Зорку, Душанку и Марију и старијега брата Душана.“

Јер, опет библијским речником говорећи, смрт је прибрајање прецима. Уткивајући се у резбарију, Марко Машановић доживљава да се на њему испуни порука Рилкеове песме:“Сопствену смрт, о Боже, сваком дај,/мрење што ниче из оног живота,/где му се љубав збивала и сјај,/и смисао, и беда и страхота.“ Само тако смрт неће бити бесмисао и ништавило.

Извор: Правда

Бонус видео

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА