Најновије

МЕДЕНИЦА: Ако негде и има краја–ту почиње Србија, ако је где крај Србији ту одмах је Русија

Тежак је сваки пут без смисла, заправо, све је тешко без смисла – даљина је проклетство, даљина је чежњиво ишчекивање…

Фото: Јутјуб

Пише: Михаило Меденица

Русија није даљина. Русија је све само није даљина. Толики су певали о њој, певала је о толикима, незаслужено им је певала, данас ћуте, данас се заклињу да никада нису певали о њој, но…

Певам и ја, нек ћуте сви који су јој певали, ја нећу…

Воз спава. Деветнаест вагона негде далеко у ноћи.

Деветнаест вагона тишине, далеко од Москве, још даље од Ростова, певам и ја, ону најлепшу: „Коњ“…

– Ово је твоје оружје, овим побеђуј, сине… – сетих се речи мати Тамаре на поласку. Благослова, великог благослова предивне старице, ако уопште има малих благослова…?

Да, моје оружје јесу распеће и псалтир, одувек и довека.

Ово распеће којим ме је даровала пред полазак из Москве, распеће на којем са прогледао, проходао, на којем сам се скућио у дому предака…

Ништа Србину и Русу без распећа- ништа распећу без Срба и Руса…

Толико ноћи, толико тишине, толико даљине, толико воза….

Боже, више и не памтим када смо Мића Зарковић, Наталија Тимофејевна и ја пошли из Москве?
Сати, десетине сати, сви сати овога света, па још који више…

Пут Ростова а потом за Крим, а са Крима у Донбас.

– Видећете бол, видећете патњу, видећете истину своје браће, сведочите, децо…- хоћемо предивна мати, због тога смо сво троје и пошли на на пут, тачније, због тога нас је пут позвао себи…

Да једном речју опишем предивну мати Тамару написао бих – Српкиња!

Да једном речју опишем наше старице написао бих – Рускиња, мати Тамара!

Иста је то стена, иста је то пена таласа…

Деветнаест вагона тишине, старо совјетско кљусе ни налик коњу из песме коју толико волим, али гази, дроби и ситни ноћ.

Да ли је и Дон овако тих?
Чека нас, јавила му је Морава да стижемо, тиха Морава – тихом Дону, тихе ноћи наше Србије тихим ноћима наше Русије…

– Видећете бол, видећете патњу, видећете истину… – све смо то, дивна мати, видели још пре рођења, прогледали и проходали на распећу.

Срби и Руси, ако неко зна да пева животу и кад живот из њега истиче, кад се отима и бежи ко псето пуштено с ланца, Срби и Руси…

Ретке су и далеке станице воза. Предалеке за нас пушаче.

Мислим на цигарету као на стару љубав.

Можда је и Мајаковскин мислио на њу исписујући све оне бунтовне стихове..?

Ко зна колико је оваквих ноћи провео по возовима, ко зна- можда је и њега нека кондуктерка гледала овако испод ока…

Олга, ако сам добро запамтио, страх и трепет вагона.

Као утвара у ноћи лута возом, као некакво проклетство, као кошмар који траје, траје, траје и траје…

Да зна колико ми недостаје цигарета, само да зна колико је то љубав, да зна колико је ноћи налик овој била уз мене, само она…

– Србија? Била сам тамо док је била Југославија. Ђорђе Марјановић…- једнако намрштена, ваљда по службеној дужности, али која реч и од Олге.

Није јој лако: ноћ, дан и још добар комад нове ноћи а сирота мора да гања овакве као ја, пробисвете који би на муфте да запале у тоалету, да јој утекну, али само да зна колико волим Русију, колико је сво троје волимо, колико се радујемо Донбасу, мада је још која ноћ остала до њега.

Најпре Ростов и тихи Дон.

Чека нас, мрзне у ове касне сате чекајући децу с Мораве, Колубаре, Ибра, Дрима…

Чека своје Србе, ја чекам ту следећу станицу да облацима дуванског дима раскашљем ноћ…

Деветнаест вагона дивне тишине, и „коњ“…

Клапара полако стари јунак, колико ли је оваквих ноћи и оваквих бесаника видео, водио, слушао, ћутао с њима..?

Рекох, радујемо се Донбасу, Доњецку, Луганску…

Не, не радујемо се, браћа гину, не радујемо се, није то та радост када нечем журиш с осмехом, но кад нечему идеш да га одмениш у болу, ако можеш, да сведочиш истину, да барем на кратко крвариш за брата…

Запад је страна света- исток је суштина, мисао, реч…

Исток је мати Тамара – Српкиња, свака Српкиња – мати Тамара.

Још много је до Доњецка.

Ко зна колико још вагона дивне тишине…?

Ноћи налик онима у којима је мој српски род страдао за оно веће од живота!

Ноћи налик онима у којима је мој руски род страдао за оно веће од живота!

Наше је да сведочимо о томе. Увек! По сваку цену!

Деветнаест вагона дивне тишине. Ноћ, предуга, без краја, или је то једноставно Русија – мало је возова и ноћи…

Ако негде и има краја – ту почиње Србија, ако је где крај Србији ту одмах је Русија…

Лаку ноћ, добра моја Олга, часи су да одморим од тебе, часи су да одмориш од оваквих као ја…

Звучи сулудо али једино што ми сад пада на памет јесу речи налик онима Гаврила Принципа: „Једна ће Олга лутати по возу, шетати вагоном, плашити пушаче“…

Живела Србија – живела Русија!

Извор: ИН4С

Бонус видео

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА