Роки Марћано је 27. априла 1956. године отишао са ринга. Непобеђен. Идаље је на пиједесталу највећих спортских достигнућа.
Шампион тешке категорије је боксовао 49 мечева и исто толико победио, а више од 80% било је нокаутом.
Конкуренција је страшна: Лари Холмс, Сони Листон, Мухамед Али, Џо Луис, Џо Фрејзер, Џорџ Формен, Флојд Патерсон, Ивандер Холифилд, Мајк Тајсон, али Роки је број 1.
Истина, Флојд Мејведер јуниор у велтер категорији забалежио је исто 49 победа и нема пораз, али није као Роки.
Младић из Броктона је далеко више од боксерског шампиона у најтежој категорији. Пример је да треба имати сан, веровати у њега и никад не одустати. Почетак приче је класичан. Сиромашно детињство у Масачусецу. Социјални миље препознатљив: син италијанских емиграната, отац (Пјерино) радник у фабрици ципела. Бројна лутања, пад на ивицу закона, али, после свега, директ за класичан нокаут животним проблемима и искушењима.
Рођен је као велика беба 5,450 кг. Имао је годину и по кад је добио јаку упалу плућа. Многи су били скептични како ће се то одразити на његово одрастање. Много времена касније амерички експерти изнели су мишљење да је, заправо, то био почетак велике каријере. Терапија коју је узимао па рехабилитација имали су позитиван ефекат. Сваким даном у сваком погледу, некад слабуњави дечак, израстао је у снажног младића.
Роки је имао је изражен такмичарски дух. Желео је да се докаже као играч бејзбола и америчког фудбала, школу је напустио у десетом разреду. Од родитеља није добијао џепарац па се латио крампа и лопате. За надницу копао је канале, па и радио као столарски помоћник. Возачки испит положио је тек из трећег покушаја. Опробао се и као камионџија.
– Нисам могао да останем у фабрици или за воланом. Ваздух ме је привлачио.
Излазак на боксерску сцену догодио се ратне 1943. године кад је мобилисан, па упућен у Велику Британију где је био ангажован у великој савезничкој операцији “Битка за Нормандију”. Волео је да се бори на војничким турнирима. Племенита вештина се уселила у Рокијеву главу и руке. По повратку из Европе, преко Пацифика, учествовао је на неколико полупрофесионалних турнира по њујоршким доковима, а онда одлучио за повратак у родни Броктон са две жеље – да заради и покори свет!
Многи нису веровали да ће успети да се покрене. Пушио је две паклице дневно, пио и лумповао. На пријемном у локални бокс клуб доживео је фијаско. Вичан уличним тучама ударио је противника ногом у препоне и зарадио дисквалификацију. Ипак, 1947. баца цигаре, оставља чашу и силази међу бокс вреће. Са другом из детињства Алијем Каломбом почео је озбиљно да тренира. Резултати су брзо долазили, гонг је куцао све брже.
Прича о наследнику “Црног Бобардера”, Џоа Луиса, брзо је напустила меридијане Америке и постала занимљива за цео свет. Рокијев мото био је “Убиј тело, глава ће сама пасти” и ривали су падали, снопље се слагало поред његових ногу.
На стадиону у Филаделфији, 23. септембра 1952. године, Роки је дотакао врх. Тринаеста рунда, један аперкат у десну страну лица Џоа Волкота, који пада на колена, па још један снажан ударац у главу несрећног ривала, који је неколико минута поред успаничених лекара без свести лежао на поду. Марћано је шампион.
Четири године суверени владар ринга. Сваког ривала је победио, а само шесторица су успела да избегну нокаут.
Какав је боксер био Роки? Булдожер! У каријери је доживео само један нокдаун. Није био џин који ће габаритом уплашити ривала (најчешће је у ринга улазио са 86 килограма), није имао громове у рукама, није ни плесао као лептир, ни по техници није био велемајстор, али имао је нешто што ће временом постати његов заштитни знак. Срце. Говорио је “истрпи и крени напред”. Знао је да ударце прима у серији, ипак, није се предавао и на крају би нокаутирао протвника који се, како су еуфорично писале новине, дуго затим са облогама по лицу и телу кајао што га је изазвао или насео на причу менаџера о лакој заради.
Роки је у првих 14 борби ривалима бројао до пет, ниједан није дочекао шесту рунду. Било је и експрес-нокаута: деветорица ривала нису чула гонг на крају прве рунде. Касније су долазили отпорнији противници, али ниједан није имао шансу да га скине са трона. Кад је 27. априла 1956. напустио ринг, иза њега је остао импресиван биланс: Победа 49, нерешених 0, пораза 0!
– Роки је био најтврђи, најјачи и најкомплетнији човек који је икад носио боксерске рукавице. У његовом речнику страх није постојао, а бол није имала никакво значење- записао је новинар Ред Смит, добитник Пулицерове награде.
Роки Мараћно погинуо је паду “Цесне” 31. августа 1969. године, дан пре 46. рођендана. Његова смрт потресла је и великог Мухамеда Алија:
– Роки је тако велик и популаран, а у ниједном тренутку није показао таштину.
Увек је био чврсто на земљи. Сви смо га волели.
Исто је било са светом. Сви су волели Рокија Марћана. Његове победе су порука да ништа у животу није недостижно. Из канала се види са звездама!
Животни пут Рокија Марћана у неким мотивима инспирисао је Силвестера Сталонеа за филм „Роки“, снимљен 1976. године за милион, са зарадом вишом од 200 милиона долара.
Она је шампионка, најсекси ММА спорта, радила као модел, сада у гаћицама бије у рингу. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Курир
