Може звучати као готово протоколарна вест, али у овом случају није. Активна фаза руско-сиријске офанзиве на северозападу Сирије већ је месецима у хибернацији, стога сваки напад овакве врсте, а нарочито овакве магнитуде, недвосмислено са испаљеним ракетама испаљује и одређене политичке поруке.
Био је то велики и силовит ваздушни напад који је милитанте ухватио неспремне. Имајући у виду контуре договора Путин-Ердоган (с почетка ове године) око судбине Идлиба, милитанти су очекивали да ће бити на време обавештени ако овако шта следи, бар који минут раније да стигну и склоне се...
Да припадају некој од најжешћих група као што су Исламска Држава (ИД) или Ал-Каида у Сирији (која је до сада променила већ бројна имена, али не и модус операнди) на тако нешто не би могли да рачунају, али ово нису били ни ИД ни Ал-Каида, ово је била база групе под називом Фајлак ал-Шам. Зашто је то битно? Зато што је реч о једној од највећих група која блиско сарађује са Турском. Другим речима, Фајлак ал-Шамје "под турским крилом" (не чуди ни податак да им је нападнута база удаљена свега неколико километара од турске границе).
Више од 80 мртвих и још пуно већи број рањених на један неочекивани понедељак саставни је део једне приче која је пуно већа и од Идлиба и од рата у Сирији. У суштини ово је директна политичка порука Владимира Путина турском председнику Реџепу Ердогану.
Је ли реч о изазивању, провокацији? Чак и није. Реч је о "ударању са стране" као када искривљени комад гвожђа настојите да исправите. На тај начин и Путин настоји да доведе Ердогана натраг у "раван" у тренутку док овај показује неке наполеонске склоности и амбиције. Наиме, када погледамо где се Турска све уплиће у овом тренутку - Сирија, Кипар, Грчка, Нагорно-Карабах... све су то зоне директног руског интереса. Јасно, могли бисмо ствар сагледати и из турске геополитичке позиције те констатовати како се руски интерес налази свуда око ње, а она сада агресивним потезима жели да пробије тај "обруч".
Али то није "обруч" који се око Турске стеже и то Турска зна. То је "обруч" који Ердоган жели да одбаци и око себе рашири како би турско подручје деловања било веће и утицајније.
Руско-турска присилна "сарадња", ако је још увек можемо тако назвати, можда је и најфасцинантнија појава на геополитичкој сцени последњих неколико деценија. Имамо две силе које иза себе имају јако дугу историју обрачуна и које улажу велики напор како би међусобне тачке сарадње претварале у свој интерес, иако се ти интереси кад се „подвуче линија“ сударају на свим странама. Наравно да та сарадња није дугорочна, последњих месеци видели смо којом се брзином могу пољуљати и пуно чвршћа савезништва, рецимо оно између Москве и Минска (иако се у међувремену Лукашенко "вратио" у руски загрљај имајући у виду нове ситуације). Сада смо у фази где је Русија свесна да Турска гура напред по свим странама света и само је питање дана, или километра, када ће ући предубоко у критичну зону руског утицаја, ако не и у саму Русију.
Русија се још увек држи неких старих начела ослањања на себе уместо да на ноге подиже разне посреднике. Могло би се рећи да је то делимично и совјетско наслеђе (на пример војна инвазија Афганистана, док се друга страна фокусирала на јачање посредника као што су Талибани), али пре ће бити спознаја да ни немају неких великих опција када је реч о потенцијалним посредницима.
Турска са друге стране интензивно ради на посредницима који ће затим спроводити њихову агенду изван граница. То и јесте један од разлога зашто се Ердоган последњих година из релативно секуларно-бирократског политичара променио у скоро па верског вођу који жели да се представи као заштитник Ислама на глобалној сцени. Његови актуелни окршаји с француским председником такође су део те агенде - и то успешне.
Ердоган се налази таман на оној линији између инсинуираног радикализма и претеране отуђености од појединих заливских верских ауторитета. Другим речима, идеалан је узор и лидер за нови талас конзервативних муслимана, нарочито младих у Европи, али и шире. Притом мора да остави дојам о моћној Турској, па чак и освајачкој Турској у коју ће сви гледати као нови пример успона моћи.
И сав тај успон иде преко руске сфере интереса. Русија пак, пошто дефинитивно није у позицији да ратује са Турском, која је још увек чланица НАТО савеза, мора са Ердоганом да одржава "повуци-потегни" однос дајући му одређене уступке, али и опомињући га када овај постане презахтеван.
У овом тренутку највећи конфликт на ширем простору Мале Азије је онај који се води око спорне регије Нагорно-Карабах где се сукобљавају Азербејџан и Јерменија. До недавно ово је био простор где је Русија релативно мирно сарађивала с обе земље - јер долазе из исте бивше совјетске „породице“. Али онда избија жестоки оружани сукоб који, како се чини, ескалира из дана у дан. Имајући у виду да се регија Нагорно-Карабах налази под контролом Јеррмена још од 90-их, није тешко закључити ко је већи иницијатор овог сукоба, иако се обе стране међусобно оптужују за нападе. Већи иницијатор је Азербејџан, наравно, али не и главни - главни иницијатор овог сукоба је Турска која својим утицајем (и великом подршком) преко Азербејџана жели да ослаби Јерменију.
Јерменске власти ићи ће толико далеко да ће рећи како Турска заправо жели да настави геноцид који су започели пре сто година. За сад то ипак не изгледа тако, али страх Јермена свакако није неоправдан. Од ове две пост-совјетске државе руски утицај ипак је већи у Јеррменији, делимично и због верских разлога, баш као што је и турски у Азербејџану.
Од почетка тог сукоба спекулише се о најопаснијем сценарију, могућности да се конфликт претвори у отворени рат између Русије и Турске. Русија пак настоји да максимално избегне такав исход те је то и један од разлога зашто одбијају да директно изаберу страну. Уместо тога посегли су за дипломатијом у Јеревану и Бакуу не би ли зауставили сукоб. У два покушаја нису успели да одрже прекид ватре. Затим је покушао и САД (Трампу би то добро дошло у виду спољнополитичких бодова пред изборе), али и то се распало и пре него што је почело.
Путин сад има нову идеју - да покрене преговоре о окончању сукоба, али у ширем формату, тако да уместо Русије, САД-а и Француске сада учествују и друге европске земље, али и Турска. Наравно, питање је како наговорити Турску да пристане на било шта мировно у сукобу који очигледно желе да заврше на само један начин - азерским преузимањем Нагорно-Карабаха (чиме би Ердоган постао још већа "звезда" и херој у муслиманском свету).
Готово свима је до сада већ јасно да агресивни актери попут Ердогана не реагују на дипломатске притиске - ових дана он је чак и САД-у запретио да Турској не уведу санкције "ако их већ припремају" (због набавке руског С-400 система, што је само по себи још једна чудна тачка руско-турске сарадње која излази из оквира свих правила). Крећући од те поставке Русија у понедељак изводи силовит напад на про-турске милитанте и убија их на десетине. Не би чудило да су се ти исти милитанти већ припремали за ратовање на брдовитом терену јер их одавде у знатном броју шаљу управо на Нагорно-Карабах - ако је тако онда би Путинова порука била још и снажнија.
Је ли Ердоган поруку примио? Видећемо. Ако се у неко догледно време појави за преговарачким столом по питању сукоба између Јерменије и Азербејџана, поруку је примио и схватио. Ако не буде тако, Русија ће морати да пошаље и веће пакете.
Лукашенко одржао лекцију Американцима! Више о томе ОВДЕ.
Извор: advance.hr
