Остао је упамћен по својој физичкој грађи, вожњи скупих аутомобила, али и браку са фолк певачицом Горданом Божиновском. Његов живот насилно је прекинут у новембру 1999. године, када је у њега док је стајао на семафору и чекао зелено светло, испаљен рафал. Ни после 21 године злочин није расветљен, нити су идентификоване убице, односно налогодавац ликвидације.
У ноћи између 26. на 27. новембра 1999. Шијан је зауставио свој “мерцедес 600”, необичних и препознаткјивих регистрација БГ 600-000 на углу немањине и Улице Светозара Марковића. Пола сата после поноћи, с његове леве стране, зауставило се непознато возило из које је, према тадашњем писању медија, убица или чак више њих испалило 18 хитаца. Једни су тврдили да је пуцано из аутоматског пиштоља “шкорпион”, а други аутоматске пушке домаће производње М-70А са преклопним кундаком.
Злочинци су након тога побегли, а Шијан је издахнуо на лицу места. Његов “мерцедес” је наставио да се креће низбрдо преко трамвајских шина, а потм ударио у паркирано возило.
Вест о ликвидацији Зорана Шијана одјекнула је Београдом, а причу су пратила бројна нагађања ко би то могао да стоји иза ове ликвидације. У медијима је написано много теорија, спекулација, па чак и описа ликвидатора, али је све остало мртво слово на папиру. Неколико дана касније, на гробљу у Сурчину, од Зорана Шијана опростило се неколико хиљада људи – од мештана Сурчина, Шијанових пријатеља до бројних звучних имена српске естраде.
Све верзије о убиству Зорана Шијана
И 21 годину после овог убиства нагађања о мотивима за Шијанову ликвидацију не престају, али конкретног помака никад није било.
“Све је исто као и првог дана. Ништа се није померило с мртве тачке. Доста је времена прошло, много је људи који су можда знали нешто о томе, али ипак не верујем да ће смрт мог супруга икада бити расветљена”, рекла је за поједине београдске медије певачица Гордана Гоца Божиновска, која је додала и да је полиција никада није ни на било који начин обавестила о истрази убиства њеног супруга, као и докле се стигло.
Његов пријатељ Љубиша Буха Чуме, који је после означаван у медијима као вођа “сурчинског клана” био је уверен, како се наводно тада тврдило у медијима, да је Зорана Шијана заправо ликвидирао Зоран Ускоковић Сколе који је и сам убијен годину дана касније.
Међутим Сколетово име било је једно у низу имена које се доводило у везу са ликвидацијом Зорана Шијана.
У медијима у том периоду 1999 -2001 листа се с времена на време ширила, па се на суђењу за убиство полицијског генерала Бошка Бухе извесни сведок Слободан Ресимић оптужио је Николу Маљковића за убиство Зорана Шијана.Ту тврдњу сведок је изнео на основу информације да је на месту убиства Шијана “виђен аутомобил који је Макљовић тад возио”. Међутим, за ту тврдњу доказа није било.
Прича о томе ко је убио Зорана Шијана настављена је априла 2003. године, када је бивши командант ЈСО Милорад Улемек Легија у медијима оптужен да је наводно стајао иза ликвидације Шијана. Медији су ову теорију сковали из наводног сведочења бившег припадника “ЈСО” Ненада Илића, који је ухапшен у акцији “Сабља”, и који је то изјавио током саслушања у полицији. Тврдио је да је све то чуо од шефа Улемековог обезбеђења Ненада Шаре званог Шкене., али ни за ову теорију никада није било доказа.
Кад су се истрошила звучна и незвучна имена, онда су у теорију о томе ко би могао да убије Зорана Шијана уведени криминални кланови. Нагашђало се чак д аје Шијан жртва озлоглашене групе “Америка”, али ни за ту теорију никада није било доказа.
Милица Шијан, Зоранова мајка, која је преминула 18 година после његове смрти, за живота је одбацивала теорију да је њеног сина убио Легија, са којима је Зоран, према њеним речима, био у добрим односима. За смрт свог сина оптуживала је државу, односно бивши Ресор државне безбедности. Једно је чак споменула и један занимљив детаљ:
“Мог сина је убио неко много моћан. Вероватно је у његово убиство умешана и бивша Служба државне безбедности. Не могу да упрем прстом ни у кога, али знам само да се два-три месеца пре смрти посвађао с Марком Милошевићем и да га је тада ошамарио. Рекао ми је да је Марко Милошевић учинио нешто лоше, нехумано, и да му је он запретио. Питала сам га да ли зна да је ударио сина тадашњег председника државе, а не неког обичног човека, али ми је он рекао да је поступио исправно”, рекла је за живота медијима Милица током једне исповести.
Међутим, и ова теорија је остала само спекулација и један од серије верзија о ликвидацији Зорана Шијана.
Ко је био Зоран Шијан
Зоран Шијан рођен је 1964. године. У тренутку када је убијен имао је само 35 година. У почетку је градио успешну спортску каријеру, па је тако био и првак Европе у кик-боксу. Међутим, упркос успешној спортској каријери градио је и ону другу, па је полицијски досије био све дебљи и дебљи. Означавали су га као вођу “сурчинског клана” за које су се везивале крађе и препродаје луксузних аутомобила. У жижу јавности доспео је годину дана пре смрти када је више десетина оперативаца МУП-а уз пратњу 200 полицајаца 12. априла 1998. године упало у седиште “Сурчинаца” Котобању. Осим Шијана и Чумета, у овој акцији ухапшена су још нека звучна имена како су писали медији попут: Дејана Миленковића Багзија, Звонка Плећића Плеће, Љубомира Јовановића Стакленог, Перице и Слободана Јокића и Милана Наранџића Лимуна.
У тој акцији полиција је запленила 31 скупоцени аутомобил марке “мерцедес”, “БМВ”, “ферари”… и пронашла велику количину нелегалног оружја. У Шијановом стану нађени су револвер “смит и весон”, аутомат “узи”, малокалибарска пушка “хеклер и кох” са оптичким нишаном, карабин “црвена застава”, “магнум 357”, муниција…
Шијан је у притвору провео само месец дана, после чега је био пуштен на слободу, као и остали приведени.
Одмах по изласку Шијан се огласио у недељнику “Сведок” 12. маја 1998.
“Моји пријатељи из Сурчина, труде се, уосталом као и ја, да нешто створе, да себи и својима омогуће што бољи живот. Они имају фирме, обимне послове и партнере. Неки моји пријатељи раде са иностранством, где је, наравно, могућност зараде већа. Да ли то треба одмах, без аргумената, подвести под криминал?”
Због илегалног поседовања оружја осуђен је на затворску казну од годину дана, али је до правноснажности пресуде пуштен на слободу.
Средином 1996. године у пуцњави у хотелу “Путник” био је лакше рањен. Те исте године новинар Милован Бркић, садашњи власник недељника “Таблоид”, а тада заполсен у “Српској речи” тужио је Зорана Шијана и Љубишу Буху Чумета за наношење тешких телесних повреда. У приватној тужби, он је навео да су Шијан и Буха 17. октобра 1996. године, представљајући се лажно као припадници полиције, извели Бркића са радног места, приморали га да уђе у кола и одвезли га у Сурчин. Тамо су га у ауто-сервису, скинули голог и изложили линчу тукући га цревом за воду, бејзбол палицама, стављали му репетирани пиштољ у уста и претили му да ће га убити. Судски процес вукао се неколико година, да би Бркић на крају одустао.
Против Шијана је већ наредне 1997, вођен је и процес због кривичног дела угрожавања безбедности саобраћаја.
У несрећи априла 1997. године која се догодила на раскрсници улица Трговачке, Јабланичке и Ибарске магистрале, настрадао је Александар Јоксимовић (21). Шијан је на суду негирао своју кривицу тврдећи да је Јоксимовић својим возилом прошао на црвено светло.
Према непотврђеним информацијама, Шијан је раније био осуђен због разбојништва, али суд никада није потврдио пресуду која је после шест година застарела, а потом је и укинута.
Прочитајте ОВДЕ шта је заправо “Око соколово”.
Извор: nova. rs
