У 2019. се цена злата за унцу одједном стрмоглавила испод 1.500 долара, а толико је вредело и готово читаве 2018. Али од онда је почео раст и изгледа као да му нема краја: само од овог јуна па до новог рекорда му је цена порасла за готово петину вредности, пише Дојче веле.

Стара је логика: ако прете невоље, злато ће увек имати вредност. Злато никад неће бити безвредно, али вредност злата је повезана са читавим низом чинилаца. Први је наравно потражња - и према њој би заправо цена требало да пада. Јер далеко највећи купци злата су на Истоку: као илустрација и према последњем, прошлогодишњем извештају организације World Gold Council су 2017. Кинези купили 637,3 тона злата, а Индијци 544,6 тона. Тек након њих долази потражња Сједињених Америчких Држава где се купило 144,7 тона злата, али поређења ради, у Уједињеним Арапским Емиратима је то било 52,1 тона, Ирану 44,9 тона, по четрдесетак тона је отишло у Јужну Кореју, Хонг Конг, Турску, Индонезију...

Али баш на тим тржиштима Истока је са овом кризом у пандемији потражња значајно пала. Нити то треба да чуди: готово половина од око 4.500 тона злата које долази на тржиште сваке године одлази у производњу накита. А такав накит се много више продаје на Истоку, на Западу се злато пре види као облик улагања тако да се купују полуге, златници или вредности везане за злато. А у овим кризним временима очито није доба за куповину богатог златног накита чак ни за свадбу. Тако је овога пута баш Запад тај који је пожурио да купи злато.

Немци желе злато

Како јављају из World Gold Council-а, највећи пораст потражње се види управо у Немачкој: у само првој половици ове године су Немци купили 83,5 тона злата, двоструко више него у истом раздобљу прошле године. То има читав низ разлога: први је свакако жеља да се капитал "смести на сигурно". С обзиром на узнемиреност на берзама и неизвесност која влада у многим компанијама, деонице чак и некад сигурних фирми су постале ризик који ће тешко дати неку дивиденду, пише ДВ.

Не само то: Немци су већ традиционално "играчи на сигурно", али исто тако се још добро памти криза у двадесетим годинама прошлог века и влада управо панични страх од (хипер)инфлације. А ту су милијарде евра који се спремају као мере за подстицање коњунктуре након ове пандемије - дакле, закључују многи, новац који ће доћи у оптицај и без створене нове вредности. Може ли то проћи без инфлације?

Може се тумачити овако или онако, али они којима је касица-прасица добро попуњена у сваком случају желе бити сигурни. А њих нема мало: према подацима из 2017. најимућнијих 10% Немаца су располагали нето-капиталом у просеку од 639.000 евра. Наравно, постоје и друга традиционална "уточишта" за новац у кризним временима, на пример некретнине. Али цене квалитетних некретнина у Немачкој су већ дуго толико високе да је и ту превише ризично очекивати још већи раст вредности. Јер ту треба онда бити неко ко ће ту некретнину и купити да би се та вредност опет претворила у евре и центе.

Хоће ли бити још вредније?

Зато - злато. А има још разлога који ову племениту руду чине занимљивом за Немце: прво, при физичкој куповини злата и шпекулацијом на пораст његове вредности се ту онда не мора плаћати порез који се рачуна на добит од шпекулација. А друго, цена злата - као и многе друге робе којом се тргује на светским берзама - се рачуна у доларима. А поверење у америчку валуту тренутно није велико, тако да је Немцима злато и на тај начин атрактивно већ и због тога што сам долар није алтернативан за "спас" дела капитала.

Хоће ли због свега тога рекорд цене злата остати на "само" 1.981 долар по унци? Ханс-Гунтер Ритер из фирме Хераеус која се бави трговином племенитим металима није сигуран: поготово ако се неизвесност у економији настави - и ако се настави ова психологија чопора у куповини, злато би лако могло и пробити границу од 2.000 долара по унци. Али злато је ипак традиционално и шпекулативни објект тако да је ту тешко бити поуздан пророк, пише ДВ.

Јер уобичајене логике понуде и потражње код злата - заправо нема. С једне стране је тешко замисливо да ће се игде наћи неко ново богато налазиште те руде, али велика количина злата које долази на тржиште "остаје" у трезорима: једва 7,5% злата се потроши у индустрији, посебно у електроници и ретко се исплати то злато опет рециклирати. Све остало се "врти" и даље, а сваке године га има све више: око половине одлази у индустрију накита, петнаестак посто купују средишње банке као залог својој валути и остатак од 30% је предмет шпекулација.

Због свега тога, која вредност унце ће бити сутра је немогуће рећи. Али ако вам је деда оставио коју златну полугу у наследство, у сваком случају се не морате жалити…

Aсад се обратио својим трупама, његове речи можете прочитати ОВДЕ.

Извор: Дојче веле