Најновије

EMИЛ ВЛАЈКИ: Кратак осврт на почетке палестинско јеврејских сукоба

"Савјет безбједности УН сутра ће се окупити да разговара о тренутној ситуацији у Појасу Газе", рекао је у недјељу руској агенцији неименовани извор и навео да је иницијатива да се ситуацију у Појасу Газе стави на дневни ред ванредног засједања дошла од Уједињених Арапских Емирата (УАЕ), Кине, Француске, Ирске и Норвешке.

У недјељу у 23.30 по локалном времену ступио је на снагу прекид ватре између Израела и Исламског џихада, али су само осам минута после 23.30 ракете полетјеле ка Израелу, јавили су израелски медији.

Палестинско министарство здравља саопштило је синоћ да је број људи који су погинули у нападима, које је Израел од 5. августа изводио на Појас Газе, повећан на 41, јавља Анадолија.

Пише: Емил Влајки

Све почиње у Палестини 1947. године која је тада била под британским протекторатом. Наставља се на истој територији гдје се стално одвијају ратови и примирја између два народа којима непрекидно „асистирају“ мале, средње и велике силе читавог свијета. Завршава се трагично по све оне који су се истински борили за мир на овим просторима.

Рећи нешто о томе је изузетно тешко јер се садашња збивања не могу разумјети без познавања претходне миленијумске комплексне и бурне хисторије тог подручја. Ако нетко ипак покуша да се бави том проблематиком, тек тада не успијева ишта схватити. Наилази на многобројне теорије које често немају реалне основе у материјалним доказима, писменим и археолошким. Али, увијек вриједи покушати.

Прије него што почнемо, напоменимо, да се у модерно вријеме 'Палестина' односила на британски мандатни протекторат (1922-1948.). Иако је он оригинално покривао територије данашњег Израела, Палестинске самоуправе и Јордана, убрзо је подијељен на Палестину и (Транс)Јордан. Од тада се и политички појам Палестина увријежио само за подручје западно од ријеке Јордан које обухваћа свега 20% територија некадашње Палестине.

Јевреји су могли бити гарант прогреса Блиског истока

С обзиром, да је четрдесетих година прошлог стољећа Палестина била неразвијена, феудална земља, насељавање Јевреја у Палестину из централне и источне Европе, посебно за вријеме и након пада нацизма, чији је просјек образовања био висок, могло је резултирати само напретком овог подручја. Мало је фалило да се то и деси. Уједињене нације су подијелиле Палестину на два дијела: државу Израел и Палестинску државу, Израел је том подјелом добио нешто више од 15 000 километара квадратних. од чега је половица отпадала на пустињу Негев. У тој држави, број Јевреја и Арапа је био изједначен!

Видјевши демографску експанзију арапског становништва, јеврејска мајоризација би се тешко остварила; питање је, да ли би такав Израел уопће и опстао. Поред Израела би била и држава палестинских Арапа, а наоколо остале арапске земље. И што да се прича. Јевреји би, с обзиром на речено, могли једино играти позитивну цивилизацијску, а не и освајачку улогу.

Наравно, увијек се може рећи, а то се и десило: „Што нас брига за образоване Јевреје и за геноцид којег су претрпјели од нациста; они једноставно немају право да се насељавају на туђој земљи.“

Палестина је увијек била административан, а не националан териториј

С друге стране:
-На том простору под више стољетном није било никакве државе нити ичега сличног томе;
-Становништво је претежно било арапско, али је тамо увијек било око 10% Јевреја;
-Насељавање таквих простора, након Балфурове декларације која је омогућила Јеврејима из читавог свијете да се тамо насељавају, је виђено у модерној повијести (Аустралија, Америка);
-Тамошње становништво, у оно вријеме, је себе сматрало Арапима, а не Палестинцима;
-Чак су и званичници неких арапских држава (Саудијске Арабије, Јордана, Сирије) негирале постојање Палестине;
-Свијет је деценијама говорио о палестинским избјеглицама, а не о палестинском народу; 
-Јевреји, с обзиром да је то некад била њихова земља, прије него су отјерани од Римљана има 2000 година, сматрали су да посједују неко хисторијско право да ту буду; наравно, под увјетом да то не иде на штету палестинских Арапа;
-Из посљедњег слиједи врло важно питање: Колико треба да прође времена да би се један народ, који је био истјеран из своје домовине, имао право вратити у своју земљу; или, колико времена треба да прође, а да (не)изгуби то право?

Арапске војне интервенције су увијек биле на њихову штету

Има ту још врло важних примједби и питања. Али да не дужимо. Поновимо. Да су Арапи у оно доба били разумниј, они би прихватили ондашњи, територијално ограничен, Израел одређен Уједињеним нацијама који је тада био, с обзиром на величину и на број становника, апсолутно нешкодљив за своје окружење; сви би у том часу бенефицирали, Јевреји и Арапи!

Међутим, на дан проглашења државе Израел, пет арапских земаља је тамо упало са војском и намјером да ту УН творевину униште. И скоро су успјеле у томе! Али нису могле успјети! Јевреји, они који су побјегли из нацистичких дијелова Европе као и они који су преживјели концентрационе логоре, нису имали више куда да оду, борили су се очајнички и уживали су симпатије и помоћ читавог свијета!

С друге стране, разједињене арапске армије су се бориле за земљу која није била њихова, нису биле ничим мотивиране, а арапски становници Палестине су их занимали као „лањски снијег“. Једино су ови посљедњи ти који су се, у првом реду, требали борити, али су због тадашњег непостојања палестинског идентитета и због неорганизираности, чак ни не пружајући значајнији отпор, постали избјеглице и као такви били третирани од стране читавог свијета, дуги низ деценија.

Резултат ове арапске глупости: Израел је повећао свој териториј за 40% у односу на иницијално рјешење Уједињених нација, укључујући и западни Јерузалем!

1967. године, опет иста ствар! Арапске државе, мислећи да су коначно постале јаче од Израела, испровоцирале су рат тврдећи мјесецима како ће овог пута сигурно „бацити Јевреје у море“ (сиц)! Резултат: Израел осваја источни Јерузалем, западну обалу Јордана и већи дио стратешки важне Голанске висоравни у Сирији, територије које ни до данас није вратио.

И 1948. и 1967. године, арапске земље су се, благо речено, понијеле крајње необично, не у корист Палестинаца, него против њих; као да их је ЦИА плаћала. Палестинска накба (катастрофа) није толико садржана у прогону већине тадашњег арапског становништва (око седамсто тисућа након рата 1948. године, колико у срамној улози коју су арапске земље одиграле (и играју) у тој несрећи.

Посебно је ту предњачио Абдулах Ибн Хусеин који се издајнички понио према палестинским Арапима преговарајући са Јеврејима (Голдом Меир), уз подршку Енглеза, тијеком рата 1948. године, и од највећег дијела палестинске земље направио краљевину Јордан. Ради свега тога, у терористичком нападу, био је убијен мјесеца јула 1951. године. 

Остале текстове Емила Влјакија читајте ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА