Најновије

БУДУЋНОСТ СВЕТЕ ЗЕМЉЕ И КРАЈ СВЕТА: Две руске анализе

Јерусалим (Фото: Pixabay)

Оно што се дешава у Светој Земљи уткано је у прошлост у исти мах колико и у будућност. Два текста пред читаоцима, Сергеја Путилова и Игора Друза, јасно говоре и о прошлости и о будућности: иза сваке савремене трагедије крију се дубоки ожиљци историје. Светлана Васовић Мекина о томе пише, у свом тексту о коначном решењу палестинског питања ( www.pecat.co.rs/2024/02/konacno-resenje-palestinskog-pitanja/):“Ти уочи одлуке Међународног суда правде у Хагу којом је Израелу одређено да предузме „привремене мере“ у циљу спречавања геноцида над Палестинцима, израелски министар спољних послова одлучио је да на састанку са министрима спољних послова држава чланица Европске уније шокира саговорнике. Министар Израел Кац је тако колегама из ЕУ представио план за пресељење Палестинаца на вештачко острво које би било смештено у Средоземљу, са „погледом на Газу“. Ова идеја је додатно поткрепила оптужбе адвоката Јужне Африке који су пре тога већ упозорили на изјаве високих политичара Израела као доказ „геноцидних намера“ власти Тел Авива. Поред тврдњи да су Палестинци „људске животиње“ и да их треба „све истребити“, водећи израелски политичари нису се устезали ни од помињања библијских прича и „Амалека“, хушкајући на уништење палестинског народа. Не треба заборавити ни ништа мање суманути предлог према коме на Газу треба бацити атомску бомбу. Организације које се баве бригом за људска права, правни стручњаци и званичници УН осудили су позиве на помор Палестинаца, оценивши да се ради о нацртима за етничко чишћење Газе. Заједнички именилац свих тих спорних идеја је да се ради о израелској верзији „коначног решења“ за палестинско питање. У циљу смањења броја становника Газе, израелски званичници разрађују начине како Палестинце на силу иселити у погранични појас Египта, на Синајско полуострво, или прогнати на вештачко острво у Медитерану… Било је идеја и да се Палестинци депортују у Конго, а да се појас Газе трајно окупира новим, незаконитим јеврејским насеобинама. Сви ти планови су тако радикални и шокантни да су их одбациле чак и Сједињене Америчке Државе, главни савезник Израела, иако Америка сталним испорукама војног материјала влади Бенјамина Нетанијахуа већ месецима омогућава убијање Палестинаца. Нема сумње да је најбруталнија од свих израелских претњи она којом је израелски министар за наслеђе Амихај Елијаху пре неколико дана тражио, поново, да се „рат у Појасу Газе оконча атомском бомбом“. У интервјуу је истакао да „чак и у Хагу“ знају какав му је став, мислећи на Међународни суд правде (МСП). Елијаху је и у новембру изнео предлог да Израел на Појас Газе баци атомску бомбу. Јужноафрички правни тим је и Елијахуове изјаве укључио у образложење тужбе против Израела на највишем суду УН.“

Зашто се све то дешава? 

Путилов и Друз иду у саму суштину. 

СЕРГЕЈ ПУТИЛОВ

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋ  МИР У ЈЕРУСАЛИМУ: Између историје и савремености 

Поглед са Маслинског брда

Са Елеонске горе се отвара прекрасна панорама Јерусалима – светог града за представнике трију светских религија: хришћанства, јудаизма и ислама. Већ приликом првог разгледања престонице човек се диви незамисливој смеси епоха, култура и стилова. С леве стране су камене рушевине из доба првог и другог храма. Десно одатле виде се две сиве куполе храма Васкрсења из крсташке епохе. Све то је опасано зупчастим тврђавским зидом са црним пушкарницама, направљеним од моћних кречњачких блокова. За то су се већ постарали Турци Османлије који су владали Палестином добрих 400 година. Равни кровови синагога налазе се у суседству с куполама цркава и џамијама витким као чемпреси. У маси стамбених четврти, уоквирена дрвећем „свештеног врта“ (Харам аш–Шариф) на Брду храма се уздиже огромна златна купола. Она почива на плавом осмоугаонику чији се емајл прелива. То је Омарова џамија, или Купола стене – највеличанственији споменик Јерусалима и Блиског Истока. Раније је ту стајао ништа мање величанствени Соломонов храм у којем су проповедали старозаветни пророци, наговештавајући долазак у свет Сина Божијег. Стари град–тврђава уздиже се над Јосафатовом долином покривеном маслинама и старим надгробним споменицима – местом Страшног суда.

Град који мења боју

Попут камелеона, Јерусалим уме да мења своју боју. Дању је он обичан – мрк са сивим, а увече, на заласку сунца, одједном постаје опално–ружичаст. Ствар је у томе што је главни грађевински материјал овде одвајкада био месни камен који се вади у околини града – такозвани јерусалимски камен. То је ретка подврста кречњака. Приликом обраде на додир и по спољашњем изгледу постаје сличан сиру, а када га користе у виду грађевинског материјала, куће направљене од јерусалимског камена под зрацима залазећег сунца добијају невероватну ружичасту нијансу. Ево и у данашње фебруарско вече град који се распростро на брдима под прозирним небом, гори у огњу као одраз Небеског Јерусалима.

Овај ће се једном спустити са сунчане висине на земљу! И видех свети град, Јерусалим нови, где силази с неба од Бога, припремљен као невеста украшена мужу својему... И беше грађа зида његовог јаспис, а град злато чисто, слично стаклу чистом... И дванаест врата дванаест бисера, свака врата бејаху од једнога бисера (Отк. 21, 2, 18, 21) – пише аутор Апокалипсе.

Зазидана врата

Иначе, у време Христово Јерусалим је, како извештава Јосиф Флавије, имао управо дванаест врата. Данас је, истина, од њих остало само седам. При томе су највећа од њих, она која излазе на Елеонску гору – Златна врата – зазидана. Кроз њих је некада на магарцу и у пратњи усхићене гомиле у град ушао Христос. И кроз њих ће, према јудејском предању, доћи Месија у последња времена. Да не би овамо пропустили „јеврејског пророка“ Турци Османлије, који су сматрали јудејце и хришћане „неверницима“, зазидали су врата камењем. Чак и у таквој појединости припадност града истовремено трима религиозним световима ударила је печат на његов изглед. Такво је оно, многолико духовно срце човечанства. Али може се рећи да је Јерусалим и прави „пупак света“. Ако не верујете, отидите у знаменити храм Васкрсења – тамо је постављена скулптура која приказује овај део тела.

Сада је немирно у овој престоници света коју Јевреји називају Јерушалаим („место мира“), а Арапи Ел Кудс, то јест, „свети град“.У старом граду за време празновања Дана града међу Јеврејима и муслиманима сваке године избија спор коме припада Брдо храма. Није решено ни питање статуса самог града. И Јевреји и Палестинци хоће да од њега начине своју престоницу и спремни су да се ради дога међусобно туку до потпуног истребљења. Уједињене Нације пак инсистирају на томе да се Јерусалиму да интернационални статус: град мора бити отворен за све. 10. децембра 1949. године Генерална скупштина ОУН донела је резолуцију према којој су цео Јерусалим и његова околина морали да буду предати под међународну управу. Као одговор на ово израелска влада је званично прогласила Јерусалим престоницом државе и донела одлуку о премештању Кнесета (парламента) и владиних установа из Тел Авива у Јерусалим. Трансјорданија је такође одбацила резолуцију ОУН. То је био узрок неколико арапско–израелских ратова. Већина држава, укључујући и Русију, такође не признају Јерусалим као једину престоницу Израела и зато држе своје мисије у приморском Тел Авиву. Управо се у Јерусалиму, а не на Западној обали реке Јордан или у Гази, решава главно питање – бити или не бити миру у Светој земљи.

Од када град постоји? 

Библија каже да је пре много столећа, много пре оснивања Јерусалима, на место будућег града по заповести Божијој дошао са својим сином Исаком Аврам да би принео жртву. Овде је око 1000. године пре Рођења Христовог цар Давид основао своју престоницу. Иако је с помпом била обележена трихиљадегодишњица израелске престонице, која је доведена у везу с временом Давидовог оснивања, у стварности Јерусалим је, како тврде археолози, далеко старији, најмање хиљаду година. Ово звучи веома блиско истини: јер, по предању, у тим крајевима се после изгнања из раја населио још Адам, први човек. После смрти цара Давида његови поседи су били подељени на Израиљско и Јудејско царство. А, као што је познато, „дом који се раздели сам у себи, срушиће се“. И заиста: ускоро је вавилонски цар Навуходоносор освојио Јерусалим, разорио први храм и одвео Јевреје у ропство. Али већ након пола века овамо је дошао владар Кир који је био велики пријатељ Јевреја и дозволио им да делимично обнове главну јудејску светињу. Касније су по библијским брдима марширале фаланге непобедивог Александра Македонског. У првом веку пре наше ере њих су замениле римске кохорте.

Од Ирода до хришћанских царева 

У време цара Ирода који је због свог рада, суровости и лукавства био прозван Великим, иако је у ствари зависио од воље Рима, Света земља је достигла велики процват. На рушевинама првог храма био је подигнут други, чије су се рушевине сачувале до данас. Саграђене су тврђаве и дворци у Јерихону, Масаду и другим местима. У време Иродове владавине родио се Христос. Јевреји су видели у њему само Месију који ће ослободити њихову отаџбину од омрзнутих Римљана. Када се пак те наде нису оствариле, Исус је био предат на распеће, а непокорно племе се дигло на оружје. Године 66. избио је устанак. Њега су Римљани угушили с великом суровошћу, што је имало за последицу рушење другог храма, рушење које је предсказао Исус. Јерусалим је на неколико векова постао забита провинција.

После катастрофе град је био запуштен све док у време владавине цара Константина (306–337) хришћанство није постало званична религија Римске империје. Поклонењем у Јерусалим Константинове мајке Јелене – усрдне хришћанке која је касније проглашена светом – у граду почињу да се подижу многобројни храмови и светиње, врше се археолошка ископавања.

Време цара Константина

Када посматра одоздо навише са дна цистерне издубљене у кречњаку, куда је заједно са осталим ђубретом после распећа Господњег био бачен Његов крст, човек схвата колико то није био нимало једноставан посао у време када је света Јелена трагала за светињама. Заправо, до тренутка ископавања на Голготи (простор данашњег храма Васкрсења) прошло је већ око три стотине година! До тада је већина предмета повезаних са Христом била бачена и почивала је под дебелим слојем земље. Пре свега је било откопано брдо Голгота, затим пећина светог гроба Господњег. Недалеко од њих пронађена су три крста – Часни Крст Спаситељев, а такође и крстови разбојника који су распети с Њим. Христов Крст су одредили тако што су ставили на њега мртвог човека и овај је одмах оживео. Део пронађеног Крста био је остављен у Светом граду, а остало животворно дрво је било послато цару Константину Великом.

На месту проналажења светиња брзо су била подигнута три величанствена храма која се по лепоти ни са чим не могу упоредити. Главна грађевина је била храм Васкрсења подигнут на месту светог Гроба Господњег. Нарочитом се лепотом одликовала Кувуклија (Гробница) која се налазила унутар храма, сва од белог мермера, украшена са дванаест стубова са сребрним капителима. Нажалост, ништа се од овога није сачувало до данас – сувише често је током протеклих векова главни храм хришћана постајао арена ратних дејстава, које су га понекад разарале до темеља. Па ипак, захваљујући томе што се у антици географске карте нису цртале као данас – у виду симбола и бројки које су разумљиве само посвећенима – већ са кућама, тврђавским кулама, дворцима, можемо да стекнемо одређену представу о тој далекој епохи.

Јустинијанова епоха 

Мозаик из доба цара Јустинијана (6. век) пронађен приликом ископавања византијске цркве у граду Медва у Јордану, пружа нам слику византијског Јерусалима. Може се видети да се иза Северних врата налазио полукружни трг са стубом у средишту (отуд је потекао данашњи арапски назив врата Баб ал–Амуд – „Врата стуба“). Две праве улице с покривеним колонадама, улице које су се удаљавале од трга, водиле су према јужном делу града. На једну од тих улица гледале су фасаде двају главних храмова Јерусалима: цркве Гроба Господњег и огромне цркве Свете Марије коју је саградио велики православни цар Јустинијан. Осим тога, на карти су приказани и други храмови и манастири, патријархов дворац, форум, куле и капије. Храмовни трг, где се сада уздиже златна купола Омарове џамије, приказана је тада само у облику празног простора с малом црквом у десном доњем углу.

Када се зупчастим тврђавским зидинама Јерусалима приближила војска нових освајача – Арапа, велики део Свете земље се већ налазио под њиховом контролом. Није се могло рачунати на победу Византије, ослабљене борбом против унутрашњих јереси и недавним ратом против Персије. Године 638, после двогодишње опсаде, патријарх Софроније је предао Јерусалим халифу Омару ибн ал–Хатабу. Тако се завршило прво раздобље хришћанског Јерусалима. На основу низа сведочанстава, Омар се попео на Храмовну гору у пратњи свог саветника – Јеврејина који је прешао на ислам, да би одредио место „евен штије“ – камена темељца целог света, који је, по јеврејским религиозним веровањима, почивао у темељу храма. Омар је наредио да се очисти Храмовна гора и да се тамо сагради џамија која до данас служи као визиткарта Јерусалима. Па ипак, иако се у Јерусалим доселило много Арапа, већину становништва су као и пре чинили православни Грци, Сиријци и Јермени.

Доба крсташких ратова

Тако је било све док целу ствар с деликатношћу слона који се нашао у стакларској радњи није преузео у руке латински Запад. Као резултат крвавих крсташких похода у Свету земљу хришћани су овде заувек постали незнатна и понижена мањина. Године 1095. римски папа Урбан Други позвао је римокатолике Европе да ослободе из руку неверника главну светињу хришћанског света – Гроб Господњи. Његовом позиву брзо су се одазвали владари раних земаља Европе и након четири године уједињена војска витезова и њихових слугу, често просто пустолова који су себе гордо називали крсташима, опколила је Јерусалим.

Опсада града је трајала девет дана; након што су одреди нападача продрли у град кроз рупу коју су пробили у Северном зиду, они су тамо направили масовни покољ. За време јуриша на Свети град биле су убијене хиљаде муслимана, Јевреја и „схизматика“ – православних, Копта и Јермена. Крсташки хроничари нам дају страшне слике пада Јерусалима: „Наши (крсташи) су гонили браниоце града, убијали су их и обезглављивали, јурећи их све до Соломоновог храма, а ту је тек била таква кланица да су наши стајали до глежњева у крви... наши су похватали у храму мноштво мушкараца и жена и убијали их колико су хтели“.

Хришћански свет није имао велике користи од целе те епопеје која је трајала век и по.

Неуспех папске власти

Управо се у раздобљу крсташких ратова, праћених масовном погибијом мирног становништва и узвратном осветом муслимана, етнографска равнотежа у Светој земљи изменила у корист муслимана. У годинама своје моћи витезови су претворили Јерусалим у престоницу Јерусалимске краљевине коју су основали и покушавали су да спроводе насилну христијанизацију. При томе су многе муслиманске светиње биле претворене у цркве. Тако је џамија Купола стене постала храм Господа (Templus Domini), џамија Ал–Акса – храм Соломона (Templus Solomonis). Зато се не треба чудити томе што су, повративши своје светиње, муслимани аналогно поступили с хришћанским светињама.

После крвавог освајања од стране Европљана Јерусалим је скоро остао без људи. Зато су ради насељавања града крсташи почели да доводе овамо хришћане из Трансјорданије и Сирије, додељујући им четврт између Дамаских и Лављих врата, смањили су порезе на пољопривредне производе и усредсредили у Јерусалиму све владине и црквене установе. Захваљујући овим напорима средином 12. века почео је процват града. На месту где се некада налазио Иродов дворац били су саграђени Краљевски и Патријаршијски дворац – а у близини манастири и конаци за витезове различитих редова; хиљаде поклоника из свих крајева хришћанске Европе долазиле су да посете светиње.

На етничком плану већина становништва Јерусалима тада се састојала од Европљана, углавном Француза, те је главни језик општења био француски. Али за разлику од суседне Сирије, где француски од времена крсташких ратова остаје други по значају после арапског, у савременом Израелу језик Франака већ мало ко говори. Тако једна наша поклоница, која је на своју несрећу набубала у школи француски, није могла да примени своја знања, чак ни на аеродрому. На још већу жалост, у Израелу су јој скоро свугде одговарали на руском – наш човек се види издалека.

Арапи против крсташа

Било је у Јерусалиму такође знатних скупина немачких, шпанских, провансалских и мађарских витезова. У граду су као и пре живели и такозвани источни хришћани, Грци, Копти и Сиријци. А муслиманима и Јеврејима није било дозвољено да живе у граду. Међутим, и једни и други су могли да посећују град послом, а известан број Јевреја се населио близу града. Пошто Арапима хришћанима приступ трговини није био ограничен, догодило се да је за 150 година док су овде гвозденом руком владали крсташи, у хришћанство прешло много тамнопутих синова Исмаила. Њихови потомци сада живе у хришћанској четврти Јерусалима и расејани су по Палестинској аутономији. У знак сећања на крсташка времена крштени палестински младићи–скаути на Васкрс марширају Јерусалимом у униформи уз звуке војничког добоша. Оружје, срећом, немају.
Али снаге су биле сувише неједнаке. Против малобројних витезова са Запада устао је цео муслимански Исток. У новембру 1187. године, после дуготрајне опсаде арапска војска је под командом владара Египта Салах ад–Дина (Саладина) заузела Јерусалим. Хришћанима, изузев оних који су припадали источним Црквама – православној, коптској и јерменској, било је забрањено да живе у граду, многе су цркве биле претворене у џамије, у религиозне и добротворне установе муслимана. Почело је раздобље тоталне владавине ислама. У наше време главне наде у ширење Исусовог учења у Светој земљи, као и у Спаситељево време, повезане су са обраћањем самих Јевреја. Већ сада је број хришћана–Јевреја премашио њихов број међу Арапима.

Од Турака до данас

Након арапске владавине у Светој земљи је наступила четристогодишња владавина Турака Османлија. Тек када су претрпели пораз у Првом светском рату, они су били принуђени да уступе Палестину „господарици мора“ – Енглеској. Али колонијални период је био сасвим кратак. Под притиском јеврејских герилаца британски војници су били принуђени, напустивши све, да беже. Већ 1948. године ОУН је прогласила стварање на овој земљи двеју суверених држава – Израела и Палестине. Док се прва одржала, палестинска држава до данас постоји само на папиру. То приморава Арапе да се стално и поново лаћају оружја. Све док „ционистички окупатори“ не буду бачени у море.

Која је главна историјска поука за Јерусалим? Историја сведочи да се крвопролиће овде обнавља сваки пут кад свака од сукобљених страна покушава да прогласи град искључиво „својим“. Тако су поступали крсташи који су истерали из њега Јевреје и муслимане, али су на крају били принуђени и сами да неславно побегну из Свете земље. Затим, муслимани који су покушавали да искорене Јевреје из Јерусалима од 1948. до 1967. године и који су као одговор добили тежак пораз у Шестодневном рату и израелску окупацију Јерусалима. Нажалост, победници нису могли да извуку поуку из историје и са своје стране су прогласили град за „једину и недељиву“ престоницу своје државе. С тим се категорички не слажу не само Палестинци и огроман муслимански свет који стоји иза њих, него и велики део човечанства, који представља ОУН. Јерусалим не може бити нечији. Као и Библија, он припада трима светским религијама и њиховим следбеницима. Зато га је ОУН 1948. године и прогласила отвореним градом, то јест, градом који припада свима који у њему живе.

Са руског: Зоран Буљугић 


ИГОР ДРУЗ: Пројекат „Трећи храм“ као срж блискоисточног сукоба

Говори Сергеј Лавров

У јануару је изречено неколико значајних међународних пресуда које осуђују израелску војну операцију у Појасу Газе, у којој је убијено више од 26 хиљада Палестинаца, углавном жена и деце. Да подсетим, Русија је првобитно упозоравала на такав трагичан ток догађаја, због чега се успротивила операцији ИД у Гази. Руски министар спољних послова Сергеј Лавров је још 26. октобра рекао да би уништење појаса Газе и протеривање два милиона становника из енклаве тамо изазвало катастрофу на много деценија, ако не и векова. Лавров је тада рекао да је немогуће елиминисати палестински радикални покрет Хамас „а да се не уништи Газа са већином цивилног становништва“. Према руском министру, милитанти Хамаса су се понашали неприхватљиво напавши Израел 7. октобра, али отворене претње Тел Авива да ће „немилосрдно одговорити“ Хамасу нису у складу са међународним хуманитарним правом.

Половична одлука међународног суда

Међународни суд правде у Хагу је 26. јануара делимично признао да је Русија била у праву, пресудивши да Израел мора да заустави акције које могу да крше Конвенцију о спречавању злочина геноцида.

Одлука је била исправна, али нејасно формулисана и половична. Пресуда је донета након разматрања тужбе Јужне Африке. Конкретно, судије су пресудиле да израелска влада мора осигурати да њена војска не почини геноцид над народом Газе, мора предузети кораке да спречи и казни подстрекавање на таква дела, и осигурати да се сачувају докази о геноциду, ако их има. 

Судије су, сасвим контрадикторно, подржале готово све мере које је тражила Јужна Африка, осим главне: захтева за прекид израелске војне операције у Појасу Газе, чему се Русија логично успротивила. Стога је одговор руског Министарства спољних послова на одлуку Суда УН био правичан: „Супротно многим очекивањима, одлука не садржи захтев да Израел прекине непријатељства и повуче трупе из појаса Газе. Међутим, Суд је прелиминарно признао да обим страдања цивилног становништва Газе чини „оправданим покретање питања геноцида. Ово још једном потврђује валидност става Русије о потреби хитног прекида насиља“.

Противречја Жозепа Бореља

Друга значајна изјава дата је 19. јануара. Тада је шеф дипломатије ЕУ Жозеп Борељ рекао: „Израел је финансирао Хамас да би ослабио палестинске власти. Према његовим речима, „само стварање палестинске државе, која ће бити наметнута споља, довешће до мира, чак и ако Израел буде инсистирао на супротном”.

Чини се: веома је добро што је дата ова сензационална изјава, с обзиром на то каква је лажљива европска дипломатија. Истакнути Израелци су већ говорили и о томе да је Хамас створио и подржава Израел. Тако је рабин Авнер Коен, који је двадесет година година био одговоран за верска питања у Гази, изјавио: „Хамас је, на моју велику жалост, творевина Израела.“ 

Али, ако је тако,  израелско руководство није могло бити несвесно скорог напада Хамаса, који није могао а да не буде препун агената Мосада – ако га је створио Тел Авив.

Из оваквих Борељових изјава требало је да следи логика захтева да израелска војска треба да обустави операције у Гази, о чему Русија већ дуже време говори. Такође је потребно спровести унутаризраелску истрагу о томе ко је у коридорима израелске моћи знао за предстојећи напад и није се мешао у њега, фактички омогућивши напад Хамаса, који је подразумевао страдања и смрт грађана ове блискоисточне земље.

Међутим, таквих, конкретних, Борељевих изјава нема, као што нема ни покушаја да се супротстави огромним испорукама европског оружја у Израел, које пристижу стално, посебно из Немачке. Напротив, шеф дипломатије ЕУ Жозеп Борељ нуди друге, сасвим противречне, ставове. Тако је изјавио да Израел мора да води рачуна о „правилима рата“ приликом бомбардовања појаса Газе! „Бомбардовање мора узети у обзир жртве које изазива“, рекао је Борељ у интервјуу шпанском листу Паис. Као да би могло бити бомбардовања без цивилних жртава ако се иста изводе у једном од најгушће насељених подручја планате!

Сорош и Палестинци

У начелу, Запад наставља да активно подржава Израел, укључујући снабдевање његове војске, коју, у самој ствари, нико ни не спречава да постепено уништава становништво Газе. 

Па ипак, пропалестинске изјаве се чују; пропалестинске структуре чак добијају значајна средства од либералних снага. На пример, амерички истраживачки „Капитал Рисрч Сентер“ открио је да је Сорош послао 22 милиона долара за подршку разним пропалестинским организацијама које се супротстављају Израелу, иако  своје противнике стално оптужује за антисемитизам.

У начелу, ситуација на Западу је, на први поглед, парадоксална: главна линија је подршка Израелу, али глобалисти и даље не дозвољавају да Палестинце потпуно протерају са њихове земље. 

О чему је реч?

Изградња Трећег храма: Изазови и одговори

Одговор могу бити изјаве бројних научника и политичара који сматрају да је главни „нерв” блискоисточне политике изградња Трећег храма. Да подсетим, о могућности покушаја такве изградње од стране крајње десничарске владе Бењамина Нетањахуа „узбуњивачки“ је говорио бивши министар спољних послова Израела Шломо Бен-Ами, који сматра да би Нетањахуов кабинет могао да погази „осећања муслимана у вези, њима свете, џамије на Храмовној гори и пропагирају самоубилачке идеје о изградњи библијског храма у Јерусалиму“.

Познати совјетски и руски дипломата Матузов изјавио је да се хришћани и муслимани противе таквом пројекту, будући да би, према предањима обе религије, у овај храм требало да дође син погибељи, Антихрист. Он сматра да је Трећи храм главни проблем, а остало је споредно, и о томе је јавно рекао: „Питање нафте је прикривање праве слике борбе која се од почетка водила на Блиском истоку…Православни верују да ће стварање Трећег јеврејског храма, које лажни месија настоји да оствари, довести до скорог краја света. А са становишта јудаизма, у центру овог храма треба да буде престо, на који претендује Машијах.“

Ту може да лежи решење за горе поменуте парадоксе политике глобалиста према Израелу и Палестини. Ако полазимо од религиозно - политичких циљева оних који покушавају да обнове Трећи храм, онда такви не морају да јачају Израел као традиционалну националну државу, као што не морају да протерају све Палестинце из Газе. Треба и Палестинце да придобију и учине својим савезницима, јер се преко њих у пројекат може укључити остатак исламског света, као и други региони.

Приче Јехуде Глика 

То потврђују изјаве присталица изградње овог храма. Произраелска „Независимаја газета“ је 2018. интервјуисала рабина Јехуду Глика, посланика израелског парламента из владајуће партије Ликуд, који је широј јавности познат као важан лобиста за изградњу овог храма. 

У овом интервјуу рабин је изјавио следеће:"Пре десет година је стотинак Јевреја годишње учествовало у пењању на Храмовну гору, а сада нас је педесет хиљада! Све је у нашим рукама и Господ ће нам помоћи. Јеси ли из Москве? Не верујте да ће народи целог света прихватити појаву Трећег храма? А јесте ли пре неколико деценија могли да препоставите да ће се Совјетски Савез распасти?  За нас је важно да ово место буде отворено за СВЕ људе који верују у Бога. Ми обасјавамо све народе“, рекао је посланик Кнесета. Такође је додао: „Увек држим свој мобилни телефон укључен у случају да добијем поруку да је дозвола за изградњу Храма примљена и да треба похитати.“

„Независимаја газета“ напомиње да је „у прошлогодишњем интервјуу Глик рекао да верује да Брдо храма има потенцијал да постане међународни центар верске толеранције“.

Храм толеранције? 

Дакле, овај пројекат, како су га замислили његови архитекти, јесте глобалан, а не унутаризраелски, и требало би да га прихвате народи целог света. Лобисти такође сматрају да се рок за спровођење њиховог плана  приближава великом брзином.

Новинар је упитао рабина: „Ви сте водили Институт институт, а тамо се тврди да је уместо муслиманских грађевина потребно поново направити храм у оном облику какав је био за време цара Ирода...“      Јехуда Глик је одговорио:„Ако се муслимани слажу, онда њихове џамије могу постати део будућег храма. Надам се да ће бити сагласни.“

Може се навести много сличних „екуменских“ изјава лобиста за изградњу храма.

Сада смо изнели чињенице које је тешко оспорити. Пројекат Трећи храм постоји, он је заиста „нерв“ блискоисточног сукоба, лобирају за њега више него утицајне силе и покушавају да га спроведу као глобални, екуменски пројекат.

Али да бисмо у потпуности разумели ситуацију, мораћемо да пређемо на хипотезе, које се, међутим, заснивају на чињеницама.

Чињенице и претпоставке

Чини се да ће потпуна власт над Храмовном гором од стране националне државе Израел у њеном модерном облику донекле наштетити изградњи Трећег храма и онима који су у тај посао укључени. Техничи гледано, из перспективе политичке и војне моћи, израелске власти одавно могу да отму Храмовну гору Арапима и тамо граде шта год хоће. Али ако једноставно избаците муслимане из џамије Ал-Акса, сравните је са земљом, а затим тамо саградите јеврејски храм, онда ће цео исламски свет, и не само исламски, експлодирати од огорчења. 

Према архитектима пројекта, Трећи храм би требало да укључи лидера не само израелског, већ и светског нивоа – то је, наводно, месија кога сви треба да прихвате.  Али, с друге стране, они не могу да дозволе рушење израелске државе, о чему последњих година говоре многи политичари и стручњаци. На крају крајева, становници Израела и његови потенцијални грађани треба да постану главни ослонац свепланетарног лидера како су га замислили архитекти пројекта. Стога ће они настојати да сачувају Израел, додуше у нешто ослабљеном облику, а над Храмовном гором покушаће да успоставе неку врсту међународног протектората, дајући вођи крунисаном у Трећем храму међународни карактер, који је веома важан за добијање подршке читавог човечанства, о којој толико говоре. Тек тада ће, по плану глобалиста, све земље, па и Израел, морати да постану провинције Машијаховог царства. 

С тим у вези, важно је обратити пажњу на то како тачно глобалисти програмирају наводно пропалестинске снаге на Западу. У већини случајева такозвани конзервативци са Запада, који се залажу за очување својих националних традиција, институције породице, јавног здравља, наступају са изразито произраелских позиција. То је посебно приметно међу америчким протестантима, који су чак ишли толико далеко да су достављали, тамо где треба, црвене јунице потребне за жртвовање приликом изградње Трећег храма. А „конзервативни“ Трамп је био најпроизраелскији председник САД, чак и у поређењу са својим претходницима и самим Бајденом. Штавише, Трамп је значајно приближио овај, да тако кажем, „грађевински пројекат века“ чињеницом да је као председник Сједињених Држава подржао признање источног Јерусалима као саставног дела државе Израел. Исто важи и за европске конзервативце.

Позиција неолиберала 

С друге стране, у ЕУ и САД има много политичара и друштвених активиста који се, иако релативно умерено, противе Израелу, али истовремено подржавају деиндустријализацију својих земаља под маском „борбе против климатских претњи“, подривају друштво легализацијом дрога, наметањем сексуалних изопачености, итд. На пример, планетарно позната Грета Тунберг се огласила против војне операције у Гази – јасно је да је то на подстицај њених покровитеља, који су створили и пропагирали њен имиџ. Да подсетимо читаоце: шведска еколошка активисткиња Грета Тунберг је пра-пра-праунука познатог банкара Лајонела В. Ротшилда, сина првог барона Ротшилда и, према писању више европских медија, новац је добила од фондације породице Ротшилд. Испада да Ротшилди, који су некада играли важну улогу у стварању државе Израел, сада уз помоћ своје далеке рођаке дижу глас против израелске политике...

Или - да се вратимо на Сороша. Он је наводно дао, између осталог, 710 хиљада долара, званично пропалестинској, организацији Adalah Justice Project. Међутим, познато је да ова структура на својим сајтовима промовише ЛГБТ покрет који је забрањен у Руској Федерацији. Јасно је да ће присталице таквог покрета бити толерантне према будућем глобалном „центру толеранције“ у виду Трећег храма, за који се бори већ поменути Јехуда Глик. Сорошу и компанији је потребан нови тип Палестинаца, а не они строги брадати људи са митраљезима који се боре за ислам и традиционални морал.

На нивоу држава индикативан је пример Јужне Африке. Када су белци владали тамо, водили су потпуно произраелски курс у спољној политици, али су у земљи поштовали традиционалне вредности. Међутим, када је, напорима глобалиста, њихову власт заменио црначки либерални режим, Јужна Африка је почела да даје веома оштре изјаве против Израела, а такође је поднела и горепоменуту тужбу против Тел Авива суду УН. Либерална прича: некада јака породицаи морал су срушени, а сада је на делу тотална либерализација и губљење моралних оријентира. Сада тамо владају „условни Сорош“ и Стејт департмент.

Очигледно, постоји само једно објашњење за све ове привидне парадоксе: глобалисти су саздали, да тако кажемо, различите стубове за реконструкцију Трећег храма и каснију изградњу глобалног царства. Они се, на први поглед, узајамно супротстављају, али имају један пројекат и уједињени су на највишем нивоу управљања. 

Два стуба за изградњу храма

Конвенционални леви либерали кваре морал, припремајући долазак онога ко је, по мерилима хришћанства и ислама, син погибије и припремају масу оних који ће поздравити  хипотетичког светског лидера који ће седети у Трећем храму. Али, формално десничарски оријентисани, конзервативци будућем глобалном лидеру спремају Трећи храм и оружане снаге (наркомани и асексуални подмладак либерала неће моћи да се оружано боре против непријатеља храма).

Пред нама су, условно говорећи, космополитски злостављач Сорош са својом бандом и, опет условно говорећи, национална бирократија Израела са својим фундаменталистичко - протестантским вазалима, која Сороша не пушта у своју земљу, иако он, као Јеврејин, има свако право на израелско држављанство, а да не говоримо о уласку у Израел. Али њихова узајамна сукобљеност није опасна.  На крају крајева, консензус ових, делимично супротстављених, колона могућ је управо на основу будућег подизања храма као међународног пројекта и заједничких „мировних снага“ које контролишу Храмовну гору и целу планету. Све ће их ујединити онај који обећава „мир и сигурност“, како је предвиђено у Библији. До тада су сукоби између ових, на први поглед супротстављених, колона чак неопходни да би људи сами затражили помоћ од надолазећег глобалног „миротворца“.

Где је ту Русија? 

Према православном предању, постоје и различите категорије демона, који мрзе једни друге и узајамно се свађају, али иду ка истом циљу – уништењу људи. Дакле, пијаница опседнут одговарајућим демоном углавном није неки блудник, а блудник је ретко жестоки властољубац. А човек који је обузет ратом и зверствима, опседнут духоом суровости, не мора бити ни пијаница, ни блудник, ни властољубац, али, на крају крајева, исход је исти: пропаст људи који су страстима подложни.  

На Западу још увек има правих конзервативаца, али их је веома мало и потпуно су маргинализовани. За њих места у политици нема, чак ни у последњим редовима.  Индикативан пример је Ерик Земур, који се на последњим председничким изборима у Француској представио као ватрени католик и француски националиста (заузео је четврто место): и он је сада подржао варварске акције Израела у Гази. 

Ситуација у Русији је засад веома охрабрујућа: наша земља, по савременим стандардима, у потпуности чува традиционалне вредности, али не подржава „антитерористичко“ варварство у Гази. Данас на нашим ТВ каналима имамо открића шта се стварно збива на планети која се на Западу готово не чују чак ни на друштвеним мрежама. Русија је, у том смислу, заиста последњи бастион традиционализма, који се не уклапа у оквире два стуба глобализма – „левог“ и „десног“. А то и јесте нада за Русију и човечанство – не играти игре глобалистичког театра сенки. 

Приредио и превео Владимир Димитријевић

Извор: Правда

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Филантропи из европе

Звоњење на вратима.Човек отвара врата и види на прагу како стоји особа са киселим изразом ...

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА