Пише: Џевад Галијашевић
Убиство Мухамеда Зоавахрија (Зоуари) у Тунису није била важна вијест у Босни и Херцеговини а још мање на Балкану. Патуљасте државице настале распадом Југославије нису ни у примисли имали идеју да расправљају са таквом глобалном силом као што је Израел, па тако и та убиства и ликвидације, које је Мосад изводио у Исламском свијету вјешто је уклањано из медија.
Кад је ријеч о глобалним, америчким и британским медијима (CNN, CBC, NBC, Fox News, New York Times, Washington post, BBC, Guardian...) они су свакако били у апсолутном власништву крупног јеврејског капитала: Роцкефелера и Ротсхилда, па тако се о овим ликвидацијама организовано шутило.
У почетку су само медији у Тунису писали о убиству инжењера Зоувахрија (Зоуари), и то није представљало никакав повод за озбиљне истраге. Али када се мимо свих очекивања у цијелу причу укључио опозициони The Times of Israel, ствар је постала пуно озбиљнија.
Медији у Хрватској, ту крваву балканску причу објављују тек 13. марта 2018. године када је, по обимној документацији осумњичени Сарајлија, Алем Чамџић (46) ухапшен на загребачком аеродрому приликом пресједања са лета из Сарајева на онај за Беч. Од тада је у екстрадиционом притвору чекао исход поступка у којем је хрватско правосуђе требало одлучити хоће ли га изручити Тунису због учешћа у убиству држављанина Туниса, бившег пилота, инжењера Мохаммеда Зоавахрија (Зоуари).
Тиме се прича није завршила. Постојала је и друга особа, за којом су такођер трагали у Тунису. Ријеч је о прилично тајанственој личности, без познате биографије у медијима, по имену Елвир Шарац (38), такође Бошњак и држављанин БиХ.
Власти у Сарајеву, посебно тада, ни на који начин, нису откривале јавности у земљи било какву информацију о хапшењу држављанина БиХ и наводима да би он могао бити умијешан у убиство наводног Хамасовог стручњака за беспилотне летјелице, кога су због таквих активности надзирали Израелци, односно њихова тајна служба Мосад. И на крају га убили из Сарајева.
Иронија судбине и ове ликвидације је у томе да су пилота убили помоћу „Чамца“.
Алема Чамџића је тај надимак „Чамац“ пратио и током рата од 1992. до 1995. године када је као диверзант АР БиХ ратовао на подручју Сарајева. Наводно је словио за опасног диверзанта специјализованог за упад иза ратних линија које су држале снаге Војске Републике Српске, гдје је иза себе остављао хаос, жртве и разарања. Од јесени 1992. године Чамџић је постао припадник посебне полицијске формације МУП-а Р БиХ.
Сарајевски режисер Пјер Жалица је тим поводом, снимио документарни филм о ратном путу Алема Чамџића под називом "Чамац". Тај филм је до прије два мјесеца био доступан на YоуТубе, али га тамо више нема. И на крају: по завршетку рата, Чамџић је постао професионални војник а његови познаници из тог раздобља, тврде, како је након тога почео сарађивати с америчком твртком Military Professional Resources Inc. (MPRI) која је била задужена за обуку тадашње војске Федерације БиХ и која и данас столује у Министарству одбране БиХ под именом „Егбилитy“ утичући за потребе НАТО-а на укупно одбрамбено-безбједносно окружење у земљи.
Након ових послова, Чамџић је заступао израелску компанију која се бавила продајом опреме за прислушкивање и комуникацијских средстава. Потом је отишао из БиХ, а према свједочењима особа које су га повремено сретале у Сарајеву, говорио је како ради у Ираку за западне агенције које обучавају локалну војску. Прије него што су Чамџића 8. маја 2018. у уторак довели на суд, зграду су окупирали тешко наоружани интервентни полицајци. Покрили су сваки кутак зграде и дворишта, а ухапшеног су увели на стражњи улаз. Како се неслужбено дознало већ тада, Чамџић се противио изручењу као и његов адвокат Крешимир Шкарица. Поступак у Хрватској се водио по међународној, интерполовој потјерници, а не по „еуропском ухидбеном налогу“, што подразумијева да постоје још двије инстанце које то морају одобрити. То су Врховни суд Републике Хрватске и министар правосуђа.
Одлука суда била је храбра и очигледно заснована на Уставу Хрватске и закону.
У својој одлуци Жупанијски суд у Великој Горици наводи да су испуњене све претпоставке да се Чамџића, БиХ држављанина с пребивалиштем Сарајеву, изручи Тунису, који га у складу са својим законом терети за тероризам. Чамџић, који је према писању медија, већ означен као неко ко је „радио“ за израелски Моссад, је ухапшен по међународној потјерници 13. марта 2018. године на загребачком аеродрому Др. Фрањо Туђман, а дан послије одређен му је екстрадицијски притвор и од тада је у Реметинцу. Изручењу се противио, а порекао је и почињење дјела за које се терети.
Суд у Великој Горици навео је да је Тунис молбу за Чамџићевим изручењем послао у законом предвиђеном року, те да је та молба “састављена у складу с одредбама чланка 43. ставак 1. Закона о међународној правној помоћи у казненим стварима, те садржи све податке из чланка 8. ставак 3. истог Закона.”
На Чамџићеве приговоре да би у случају изручења Тунису могао бити мучен те погубљен јер Тунис има мораториј на смртну казну од 2015. године, у рјешењу суда се наводи да је Министарство правосуђа у Влади Републике Хрватске провјеравало те наводе те да им је из Туниса одговорено како је од 2015. године “прописано да се смртна казна замјењује казном затвора у трајању 20 година”. На директан упит Министарства правосуђа о изрицању и провођењу смртне казне у Тунису, достављен је одговор из кога проистиче да смртна казна у Тунису није извршена од 1992. године.
Великогорички суд је појаснио и да се кривично дјело за које се Чамџић терети, према важећим туниским законима, може подвести под тероризам за што је у Тунису запријећена казна од три до 15 година затвора. Суд се у одлуци о изручењу Чамџића осврнуо на начин на који је дјело, према опису туниских власти, почињено.
У рјешењу суда посебно је назначено да: ''начин извршења кривичног дјела, долазак у страну државу заједно с још једним починиоцем, употреба оружја с пригушивачем, радње подузете ради организовања прилике за извршење дјела (праћење, кориштење више возила), мјесто извршења – цеста као јавна површина и вријеме када се догађај збио, ликвидација са двадесет метака и покушај прикривања ранијим одласком из хотела у коме су боравили; указују да се радило о припремљеној и осмишљеној акцији усмјереној ка застрашивању становништва и озбиљном нарушавању или уништавању основних уставних, политичких, привредних или друштвених структура државе, при чему је и наступила смрт једне особе...“
Према мишљењу великогоричког суда, све описано може се према туниским законима подвести под тероризам, па је одлучено да нема препрека за Чамџићево изручење Тунису. Сарајевски медији су реаговали „тренутно“ објављујући одбранашку и патетичну, изјаву окривљеног:
“Немам никакве везе с оним што се догодило у Тунису, односно с убиством Мохаммеда Зоаwахрија. Ја никада у свом животу нисам био кажњаван и зато ми је све ово што се догађа изузетно шокантно. Ја сам породични човјек. Имам супругу и дјецу коју настојим одгајати у позитивном правцу”, рекао је Алем Чамџић противећи се изручењу Тунису и захтијевајући да буде изручен својој матичној држави Босни и Херцеговини.
Услиједио је, невиђени али једини могући расплет ове ситуације, уз помоћ и ангажман Израелске владе, Њемачке и Сједињених Америчких Држава.
На захтијев Босне и Херцеговине, Хрватско министарство правде доноси одлуку да овог, славног држављанина БиХ, испоручи, његовој матичној држави која је у свјету позната по спремности да чтити своје терористе и убице.
Долазак Чамџића у Суд Босне и Херцеговине био је изругивање међународном праву и безбједности: Држава БиХ је у ствари, затражила свога специјалца, само да би суд у Сарајеву одлучио да неће дозволити изручење Чамџића Тунису јер БиХ нема билатерални споразум са Тунисом о изручењу својих држављана и правној сарадњи
О Елвиру Шарцу, другом учеснику убиства Мохаммеда Зоуарија, за којим трагају у Тунису, засад нема никаквих информација. Он је одмах нестао па када је Алем Чамџић испоручен Суду Босне и Херцеговине и експресно ослобођен и он се појавио у суду, и такођер, након пола сата, пуштен на слободу.Тужилаштво БиХ није никада провело истрагу о овом предмету нити су безбједносне агенције учиниле и најмањи корак у циљу расвјетљавања бруталне ликвидације, за које су оптужени држављани БиХ и чије хапшење је тражила Влада Туниса расписујући цвену Интерполову потјерницу за њима.
Алем Чамџић и Елвир Шарац, добли су нове идентитете и нове личне документе, већ у криминалној домовини Босни и Херцеговини и са новим документима и новим идентитетима, могли су и даље вршљатти и убијати по исламским земљама. Сада је томе крај у Ирану.
Исламска Република Иран тражи податке на све стране и трага за њима истовремено, издајући налог за озбиљнију провјеру свих лица који као држављани БиХ улазе у Иран.
Зашто о томе не пишу медији ни у Сарајеву ни у Србији? Вјероватно имају важнија посла од тога да доказују, како је режим Алије Изетбеговића, користећи странку, полицију и војску, створио армију безобзирних убица и фанатика врло увјежбаних да убијају без изузетка а посебно муслимане. Тај посао су научили још давних деведесетих око Бихаћа, Цазина и Кладуше а знање утврдили на ратиштима Авганистана, Ирака, Сирије и Либије.
Више текстова Џевада Галијашевића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
