Најновије

ШОК ЗА ЗАПАД: Кина је нови глобални играч на којег ће у будуће сви морати рачунати! Након Ирана улазе и у Сирију

Кина отворено улази на Блиски исток – више не искључиво као економска сила која с локалним играчима склапа уговоре о инвестицијским пројектима, кредитним аранжманима и сл., не уплићући се превише у тамошња политичка збивања и међусобне нетрпељивости тамошњих држава – већ као нови глобални геополитички играч на којег ће у будуће сви морати рачунати, укључно (и пре свих) Сједињене Државе.

Кинеска војска (Фото: chinamil.com.cn)

То је све јасно након што је 27. марта у Техерану склопљен кинеско-ирански „стратешки пакт“, о чему ускоро следи посебна анализа.

Непосредан узрок снажног политичког наступа Кине у регији, пре свега у односу на земље које Вашингтон нема под својом контролом, јесу његови снажни политички и санкцијски притисци на Пекинг и позиционирање Кине од стране Вашингтона као главног америчког глобалног супарника којег се, према његовим замислима треба обуздати некаквим синкронизираним потезима тзв. светских демократијама, против ауторитарних држава – где Вашингтон осим Кине, смешта и Русију, уз поједине друге земље међу којима су и споменути Иран и Северна Кореја.

Пекинг је свестан започете америчке игре и спреман ју је прихватити. Заправо, ништа му друго нити не преостаје уколико не жели „потписати капитулацију“ и постати другоразредна сила која ће у свим кључним елементима – политичким и господарским – морати слушати заповеди америчких администрација тј. не искакати из оквира америчких интереса.

Наравно да је тако нешто било илузорно за очекивати: осим што је глобална економска и војна велесила, која у многим параметрима убрзано сустиже САД а у некима их је већ и престигао, Пекинг већ дуго Америку сматра као силу у паду, а себе као незаустављиву локомотиву укупног развоја света, укључно и у смислу осигуравања слобода онима који се желе отргнути из „окова“, како то називају – „западног империјализма“.

Да се Кина на Блиском истоку неће зауставити само на Ирану у смислу стварања стратешких савезништава, сведочи и најновија вест која се тиче Сирије. И та је држава, након што се њен председник Башар Ел-Асад неочекивано и непланирано успео одржати на власти након руске војне интервенције на његов позив од 30. септембра 2015. г. и од када је успео ослободити највећи део земље западно од реке Еуфрат где се налазе и сви кључни сиријски градови и већина њеног становништва – попут Ирана постала „трн у оку“ и „горак залогај у устима“ САД-а.

Вашингтон једноставно не зна шта да ради са Сиријом: тамо је одавно изгубио ослонац на терену, где су некад снажне сунитске борбене организације из окриља Саудијске Арабије прешле под заштиту и спонзорство Турске која их се не намерава одрећи и предати их Вашингтону јер јој пружају какав-такав утицај на будуће одлуке о политичком и државном устроју те земље, које ће пре или касније уследити, и што Турска сматра кључним по своје националне интересе у јужном стратешком смеру – према тзв. арапском свету.

Сличан утицај Анкара изналази и на тлу суседног јој Ирака, где успешно манипулише тамошњом туркменском националном мањином на северу те земље али и спретним политичким акробацијама с Курдском аутономном регијом на северу Ирака.

Вашингтон се, зато, у Сирији већ дуго ослања искључиво на територијално и бројчано ограничене сиријске Курде и њихове јединице што је дефицитарно по питању могућности подузимања било каквих амбициознијих војних или политичких пројеката на сиријском тлу, али и врло лоше по питању укупних америчко-турских односа.

Анкара би се сутра одрекла распоређивања руских С-400 Тријумф (што Вашингтон од ње безуспешно већ дуго тражи) на свом територију, у замену за америчко „окретање леђа“ сиријским Курдима до чега ће тешко доћи управо из споменутог разлога: другог упоришта Вашингтон на сиријском тлу једноставно нема, а питање је и како би на то реаговали и Курди из Ирачког Курдистана, који су већ дуго главни амерички савезници на тлу Ирака и од куда помоћ стиже и америчким јединицама на истоку Сирије.

У том  и таквим, по Вашингтон сложеним околностима, Пекинг, очито, улази активније у Сирију. Он је већ одавно свестан да се на страни протурских организација у Сирији боре и екстремистички елементи из редова ујгурског народа са запада Кине (то му превише не смета док се год они не враћају кући са својим радикализираним исламистичким идејама, на што позорно мотри), али с тим у свези никада није подузимао снажније политичке акције или пак одашиљао изразе незадовољства према службеној Анакри с обзиром да се ујгурски борци регрутују на турском тлу, одакле се пребацују на сиријско северно бојиште.

То и даље неће чинити у име изградње партнерских односа с Турском који се активно успостављају и чему сведочимо протеклих месеци кроз низ заједничких кинеско-турских пројеката и политичких састанака на највишим разменама између двеју земаља усмерених успостави стратешке сарадње. Из истог разлога вреди и обратно: нити Анкара тј. турски државни врх не реагира на стање људских права и потезе кинеске владе у односу на муслимански ујгурски народ, успркос гласне кампање која се против Пекинга с тим у свези покренула на Западу под диригентском палицом Вашингтона.

Овде долазимо до апсурда: Запад се промиче у заштитника једног муслиманског народа (наравно, не зато што посебно воли тај народ или му је стало до ислама као таквог, већ из чистих геополитичких интереса где му Ујгури служе као полуга за притисак на Пекинг), док се Турска, која претендира постати водећа држава свих муслимана света, у име исто таквих својих националних интереса, вешто измиче и „не види“ проблеме с којима се сусрећу кинески Ујгури.

Све је то и најбољи доказ да нити вера, нити људска права, нити било што треће немају предност над националним интересима, који су, код снажних земаља, једина права „светиња“. Уосталом, њихова логика је, када се једном побринемо за кључне националне интересе, бит ће времена позабавити се и осталим битним питањима.

А то што неко за то време – које не мора доћи никада – пати и као народ и као верска заједница, и што у међувремену може и посве нестати с лица земље као што се то пред очима Запада догодило с бројним хршћанском заједницама на Блиском истоку у налету џихадиста „Исламске државе“ и њихова „Калифата“ а да нико од западних метропола нити реч није рекао – очито је најмање важно.

Оно што ће Кина у будуће чинити, и где, очито, синхронизира своје деловање с Русијом (а могуће и с Ираном), је активно помагање Асадовој влади у Дамаску, која, осим што још увек до краја није решила питање самог рата (иако је он већ одавно завршио што се тиче снажних фронталних борби и има карактер искључиво локално ограничених протутерористичког акција), има итекако великих господарских и финансијских проблема.

Након што су САД против Ирана увеле снажне санкције у његовом енергетском сектору, од када је отежана и опскрба Сирије иранском нафтом (кључна нафтна налазишта на истоку Сирије у рукама су курдских снага које чувају амерички војници у тамошњим импровизираним базама).

Тако се Кина по први пут од почетка сиријског грађанског рата сада појавила – у Идлибу. Наравно, у оном јужном делу те крајње северо-западне сиријске регије – једине над којом Дамаск још у потпуности нема свој надзор када је реч о територију земље западно од Еуфрата.

Већи део Идлиба и даље је под надзором протурских организација, а на том су простору стациониране и ограничене снаге службене турске војске које су смештене у тамошњим базама.

Кинеска делегација посетила је то подручје, што потврђују и тамошње опозиционе организације. Гувернер Идлиба, именован од стране владе у Дамаску, Мохамад Натуф, примио је кинеску делегацијуу Кан Схеикхоуну, смештену јужно од административног средишта те регије – града Идлиба који је под надзором протурских снага.

Гувернер се посебно сусрео с представником кинеске фирме специјализоване за медицинску индустрију и разговарао с њима о подручјима билатералне сурадње. Натуф се захвалио кинеској фирми на иницијативи за осигуравање средстава за откривање коронавируса ковид-19 и медицинске опреме за бројне школе у руралном Идлибу.

Кинеска делегација у којем су, осим пословних људи, били и представници војних и сигурносних снага, посетило је неколико села у близини линије контакта сиријске војске с оружаном борбом, северозападно од Кан Схеикхоуна.

Пекинг се, то је сасвим сигурно, у Сирији неће зауставити на обнови школа и испорукама својих цепива против коронавируса. За тако нешто посети његових изасланстава сигурно му нису потребни.

Иран почео да обогаћује уранијум. Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: geopolitika.news

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА