У одсуству непосредних и посредних доказа који би поуздано потврдили да су Радомир Марковић, Милан Радоњић, Мирослав Курак и Ратко Ромић извршиоци овог кривичног дела, Апелациони суд је нашао да нису на несумњив начин доказани наводи оптужбе.
Усвајањем жалби одбране и делимичним усвајањем жалбе Тужилаштва, апелациони суд је преиначио првостепену пресуду тако што је ослободио од оптужбе Марковића да је извршио кривично дело тешко убиство у подстрекавању, а Радоњића, Курака и Ромића да су као саизвршиоци извршили кривично дело тешко убиство, док су оштећени упућени на парнични поступак ради остваривања имовинскоправног захтева.
"Чињеница да је Ћурувија био критичар тада актуелне власти, за овај Суд није спорна, али с обзиром на то да је у односу на окривљене донета ослобађајућа пресуда, то се Суд није ни могао упуштати у мотиве извршења овог кривичног дела", наводи се у саопштењу Апелационог суда објављеног на његовом сајту.
Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду којом су Радомир Марковић, Милан Радоњић, Ратко Ромић и Мирослав Курак били осуђени на вишедеценијске казне затвора и правоснажно их ослободио, објављено је на сајту суда.
У детаљном образложењу пресуде Апелациони суд подсећа да је отворио главни претрес, јер је првостепени суд и у поновљеном поступку учинио битне повреде кривичног постпка због чега није било могуће испитати ту пресуду.
"Првостепени суд је пресудом која се напада жалбама прекорачио оптужбу, повредио идентитет оптужбе и пресуде и није решио предмет оптужбе, а притом је и селективном оценом доказа у потпуности занемарио одређене чињенице које произлазе из изведених доказа, а које међусобно посматране пружају основ за другачије пресуђење" објављено је на сајту.
Другостепени суд је испитао сведоке које првостепени није, али су се неки од њих изјашњавали само о информацијама које су од некога чули, те је овај суд закључио да су искази појединих сведока из истраге не само непоуздани, већ и да се не могу са сигурношћу прихватити као истинити.
По налажењу Апелационог суда, и поред свих изведених доказа, током поступка није утврђено постојање организоване криминалне групе, нити је утврђено ко је, када и где, као што се наводи у диспозитиву оптужнице, учествовао у сачињавању претходног договора и плана за лишење живота Ћурувије, а није изведен ни један доказ у прилог наводима оптужбе, да је такав налог дат од стране НН лица из највиших структура власти.
Како се даље наводи, нису ни потврђени наводи да је Марковић упознао Радоњића са планом о убиству Ћурувије, односно да му је пренео план и тако га са умишљајем подстрекао да припреми његову физичку ликвидацију, нису поткрепљени ни једним изведеним доказом, те стога логичко закључивање првостепеног суда само на основу односа субординације између окр. Марковића и Радоњића, није могло бити прихваћено.
Током поступка није изведен ни један доказ који би потврдио наводе оптужбе да је Радоњић постигао договор о непосредном извршењу убиства са Кураком и Ромићем.
Апелациони суд је неспорно утврдио да су оперативно техничке мере тајне контроле телефонских разговора и мере тајног праћења и осматрања према Ћурувији примењиване и пре доласка Радоњића на место начелника ЦРДБ Београд, те да су били испуњени сви прописани услови за његово тајно праћење до момента његовог прекида, као и да је ова мера примењена као уобичајени метод и редовна службена радња из делокруга надлежности РДБ-а и заснована на одговарајућим прописима.
Суд сматра да није доказана ни теза оптужбе да су налози за примену оперативно техничких мера били дати у циљу лишења његовог живота.
Такође, Апелациони суд је на основу доказа и то, првенствено, на основу испитивања сведока припадника Деветог одељења који су учествовали у праћењу Ћурувије утврдио да се бели Голф 3 који се наводи у оптужници није налазио на лицу места, а доказе о томе ко је преузео возило и у ком временском периоду га је користио, детаљно је образложио у својој одлуци.
Сведок оштећена Бранка Прпа се доследно током поступка изјашњавала о чињеници да лице које је лишило живота Ћурувију нису ни Курак ни Ромић, што је поновила и на претресу пред другостепеним судом.
Апелациони суд је на претресу одбио предлог одбране да се извештај о преснимавању, форензичкој анализи и прегледу похрањених података о оствареном телефонском саобраћају од 12. фебруара 2012. године, потписан од стране Д. Ј, В. Ђ. и Драгана Кецмана, са пратећом документацијом, издвоји из списа као незаконит, налазећи да треба прихватити аргументе из решења Апелационог суда од 29. јуна 2018. године, те се није даље упуштао у питање законитости наведеног извештаја, прихватајући аргументацију Апелационог суда који је својим решењима у два наврата одлучивао о предлогу за издвајање доказа.
Додао је да након што је овај доказ детаљно размотрен како сам за себе, тако и у вези са осталим изведеним доказима, нашао да се он не може прихватити као поуздан и веродостојан и да се на њему не може засновати чињенично стање у овом кривичном поступку, из разлога који су детаљно образложени у одлуци другостепеног суда.
Поједини окривљени и сведоци су оспоравали комуникацију на начин како је то наведено у сачињеном извештају, притом је Апелациони суд утврдио да у извештају, између осталог, није садржана комуникација за телефонски број сведока Стевана Никчевића за дан 11. април 1999. године, а исти се изјаснио да је тога дана уобичајено разговарао.
Истиче да је наведено посебно значајно, с обзиром на то да из извештаја од 21. фебруара 2008.године, који су потписали Д. П. и Драган Кецман, произлази да је вршена селекција података са ДЛТ трака, дакле, пре него што је и донета наредба истражног судије од 16. децембра 2011. године.
По чијем налогу, на основу којих категорија и по којим параметрима, Суд није могао да утврди ни испитивањем на главном претресу у својству сведока Драгана Кецмана, будући да је исти изјавио да у томе осим потписивања извештаја није учествовао јер нема потребна знања, већ да је то обављала Д. П, која никада није испитана, с обзиром да је преминула, тако да све чињенице које су наведене у извештају од 21. фебруара 2008. године, нису ни могле бити проверене у судском поступку.
Ишчитавање ДЛТ трака и селекција података који су се налазили на њима је извршено без захтева тужиоца и наредбе тада истражног судије, а притом у извештају од 21. фебруара 2008. године, не постоји податак када је и у ком временском периоду и на који начин, односно по којим критеријумима вршена селекција података, док у даљем току кривичног поступка нико по накнадно доношеним наредбама за вештачење није успео да податке са ДЛТ трака очита, нити да изврши увид у садржину истих.
Овакав закључак Суда потврђује и чињеница да и након достављања извештаја од 12. фебруара 2012. године, тужилаштво и суд настављају са даљим поступањим у односу на ДЛТ траке о чему сведоче и докази у спису који потврђују да се и у наставку поступка одузимају подаци о електронској комуникацији, прибављају подаци о локацијама базних станица, њиховим координатама.
Другом првостепеном пресудом Специјалног суда због подстрекавања на убиство су на исте казне од по 30 година затвора осуђени тадашњи шефа ДБ-а Радомира Марковића и шефа београдског центра ДБ-а Милана Радоњића, док су као саизвршиоци у убиству на по 20 година затвора осуђени бившиоперативац београдског центра Ратко Ромић и припадник резервног састава ДБ-а Мирослав Курак, који је у бекству, па му је пресуда изречена у одсуству.
Ћурувија је убијен између 16:39 и 16:45, док је са њим у друштву била његова пријатељица и очевидац убиства Бранка Прпа у дворишту испред улаза у зграду, где су се налазиле просторије маркетиншке службе "Дневног телеграфа".
Прпа од почетка поступка тврди да оптужене не препознаје као извршиоце убиства.
Извор: Танјуг
