Пише: Војкан Борисављевић
То је посебно тешко људима који су, по природи свог посла, у сталном покрету, комуникативни и хиперактивни, дневно се срећу са великим бројем колега и сарадника, држе концерте, играју представе, снимају филмове и серије… То је све одједном нестало.
Дани су постали исти, предуги, сан тешко долази на очи, а сви ми старији од 65 година осуђени смо да тумарамо по својим становима од једног зида до другог. Но, ми смо ипак жилав народ, свашта смо преко главе претурили, од Милошевића и хиперинфлације па до НАТО бомбардовања, па ћемо ваљда и ову пошаст. Има то и неких својих добрих страна. Човек има више времена за укућане, упознаје боље своју децу, коначно среди ормане и подруме, испробава кулинарске специјалитете, присети се некадашњих друштвених игара…
Мени лично није досадно, за сада.
Коначно ћу имати времена да средим своју превелику музичку архиву, да побацам килограме непотребних папира, поново прочитам неке добре старе књиге (Павличића, Капора, Ладлама,Орвела, Симака). Чујем се редовно са мојим пријатељима, посебно саонима из тзв. „окружења“. Покушавамо да будемо опуштени и духовити, да се присетимо свих догодовштина које смо имали на некадашњим фестивалским дружењима у Опатији, Сарајеву, Загребу, Пули, Сплиту, Будви.
Ту је, неизбежно, и Телевизија. Гледам информативни програм на Н1, серије на РТС-у и Новој С, филмове где год их пронађем, Конференције за новинаре избегавам, много ме нервирају, погледам после закључке на Интернету. Увек ме забаве и насмеју Зоран Кесић и Иван Ивановић и то је то. Припремам се и за неке будуће послове, ако их буде.
Написао сам део музике за нови филм и ТВ серију Здравка Шотре „Краљ Александар“, чије је снимање за сада одложено. Пишем аранжмане за трећи „Евергреен фестивал“ у Нишу, за велики симфо-рок концерт са Крагујевачким симфонијским оркестром, очекујем да ће се регионална турнеја са Бајагом и мојим симфоничарима на јесен реализовати.
Све ме то, за сада, одржава у форми и релативно добром расположењу. Наравно и нада да ћу август провести у једном дивном далматинском месташцу званом Братуш, које се налази између Макарске и Промајне, а преко пута Брача и Хвара.
Морам на крају, заиста без злих намера, да се присетим епидемије вариоле вере која нас је погодила 1972. године. Држава је реаговала ефикасно, није било ванредног стања, живот је нормално функционисао. Епидемија је савладана за два месеца, било је (званично) око 190 заражених и 40 умрлих, вакцинисано је невероватних 18 милиона становника тадашње Југославије!
Једна бизарна ствар ми се тада догодила – на фестивалу „Београдско пролеће“ који је, упркос свему, одржан априла месеца у Дому синдиката, освојио сам са Микијем Јевремовићем све могуће награде за „Песникову гитару“. Да, још нешто сам заборавио – тадашњи председник Јосип Броз Тито није се НИЈЕДНОМ појавио на Телевизији и обратио јавности поводом епидемије, све је било препуштено стручњацима.
Прочитајте ОВДЕ које је мере предложио епидемиолог Предраг Кон, а које би морале да се спроведу у наредних 10-ак дана.
Извор: Данас
