Шта се крије иза претњи Високог представника за БиХ Инцка о доношењу Закона против негирања геноцида? Зашто се српски народ, који је преживео два велика геноцида, покушава оптужити за исти злочин? О овим и другим питањима у Српском свету говори историчар и књижевник Радован Калабић. У студију је уредник Гордана Јанићијевић.
Историчар Калабић каже да сваки напад на Србе почиње нападом на СПЦ, а да покушаји физичког сатирања и духовног затирања Срба, траје вековима. Као пример наводи Конкордатску кризу у Краљевини Југославији, која је избила 1937. године. Наиме, Скупштина Краљевине Југославије, уз одобрење намесника кнеза Павла Карађорђевића, и уз залагање председника владе Милана Стојадиновића, требала је да ратификује Конкордат са Ватиканом, који је потписан са Светом столицом у Риму јула 1935. године. Српска православна црква се успротивила, верници и народ под вођством Николаја Велимировића изашли су на београдске улице. Калабић тај догађај пореди са прошлогодишњим црногорским литијама и оним шта је Ђукановић покушао да уради са Српском православном црквом.
Литије у Краљевини народ је назвао „КРВАВИМ“ јер је тадашњи министар полиције, Словенац Антон Корошец, иначе римокатолички богослов, наредио бруталну интервенцију жандарма. Народ и СПЦ се успротивио Конкордатату јер је он фаворизовао римокатоличку цркву у сваком погледу у односу на православље на тлу Србије. То је време када је умро и тадашњи српски патријарх Варнава, за кога историчар Калабић тврди да постоје основане сумње да је отрован. Поткрепљује то чињеницом о тајанственој смрти његове рођене браће, непосредно након што су посетили болесног патријарха. Патријарх Варнава, каже историчар, био је велики противник Конкордата. Калабић се враћа двадесетак година уназад, коментаришући и убиство тадашњег патријарха Лукијана Богдановића у Бечу, када су га убице обезглавиле, и никада нису откривене. Све то историчар смешта у припреме за напад на Србију 1914.године и Велики рат.
Говорећи о нападу на православље он истиче и усташки покрет и покушај стварања Хрватске православне цркве, правећи поређење са Милом Ђукановићем и његовим покушајем стварања Црногорске православнре цркве. Како каже Калабић, да “Српску православну цркву у Црној Гори замени невладина организација није успело“. Према Калабићу, антисрпску политику наставља Јосип Броз Тито, за кога каже да је „највећи антисрспки пројекат“. Поткрепљује то питањем зашто никада није извршен напад за ослобођење Јасеновца?
После рата, каже Калабић, напад на СПЦ настављен је издвајањем Македонске цркве, и тврди да тадашњи патријарх Викендије Проданов одбија да то питање стави на дневни ред Синода, да би убрзо умро, са великом сумњом да је отрован. И Броз се не зауставља на томе, истиче историчар, већ 1963 године уз помоћ ОЗНЕ, прави раскол комадајући Америчку епархију, да би тек 1992.године на Сретење дошло до помирења. И Устав из 1974. је уперен против СПЦ, каже Калабић. “Када год се радило за српске интересе, запад је такве иницијативе дочекивао на нож, али и од стране пете колоне у Србији“.
За сарадњу са Вуком Драшковићем истиче да никад није био члан СПО, већ да је са Вуком сарађивао како би истражио и заштитио лик и дело ђенерала Драже. Пети октобар узима као пример како се покушало да Срби изгубе идентитет и националну самобитност. Да није било Русије у Савету безбедности УН, британска иницијатива да се Срби прогласе геноцидним народом, била би усвојена. На тај начин би се изједначиле српске жртве у два геноцида који су над њима извршена, „нонсенс над нонсесима“, каже Калабић. Кроз ту призму посматра и недавна дешавања у Северној Македонији и сукобе Албанаца са полицијом, америчко бомбардовање Сирије, протести Албанаца у Тузима, претње Инцка да ће наметнути Закон о негирању геноциду у БиХ. Калабић посебно коментарише „честитку председника Бајдена српском председнику Вучићу за Дан дражавности“, у којој му он каже да се одрекне дела територије, Косова и Метохије!?
„Не постоји реч којом се такав један гест у међународној дипломатији може окарактерисати и описати“, објашњава Калабић, и додаје да очекује снажне притиске на српски народ. „Два су највећа: одрицање од КиМ и унитаризација БиХ и на духовном плану разградња српског идентитета. Будимо приправни на све могуће притиске, па и изазивање сукоба“, поручује историчар. Комантаришући филм „Дара из Јасеновца“ он се пита шта раде две државне институције, Института које треба да се баве историјом Срба и Србије, када су људи, након емитовања филма, били запањени истином која им није била доступна, страхотама која су се дешавала на овом српском стратишту? “Запад и глобалисти покушавају наметнути Србима да су кривци и губитници“ – Калабић одговара „да Срби нису ни кривци ни губитници, него праведници и победници“! Каже да су Срби први пружили отпор НАТО-у, након ИИ Свестког рата, и да у том сукобу нису побеђени. Истиче да генерали ове алијансе и дан данас СПЦ наводе као највећи проблем и “брану“ у реализацији њихових намера!? За Јосипа Броза каже да је био Свети почасни каноник Ватикана. Поставља питање његовог избора да се пред крај живота лечи у Љубљани, а не нпр. на ВМА? Каже да га је пред смрт исповедио католички свештеник Франц Крижник, који је месец дана касније, на чудноват начин, страдао под камионским точковима у Немачкој. Тврди да, захваљујући државотворној политици Слободана Милошевића, није остварен циљ западних глобалиста разарања српског идентитета. Подсећа и на речи Карла Билта да је „православље већи проблем од исламског фундаментализма и тероризма, што само потврђује да они контролишу и једне и друге“. Подсећа да је крајем 2020.године у Ватикану основан Савет за инклузивни капитализам у коме су 27 најбогатијих људи планете. „Ова глобалистичка елита обавезала се да део профита улаже у борбу против климатских промена“ – Калабић је скептик када је у питању ово глобалистичко лобирање. Када је Сребреница у питању, Калабић се пита – „где су Срби у Сребреници“? Да треба утврдити ту чињеницу и подсећа на усташка дивљања у Источној БиХ, на усташке злочине у Старом Броду за које се сазнало пре неколико година. Сматра да је Сребреница по свим доступним подацима „припремљен пројект у који су Срби требали, као у замку, да упадну“.
Убеђен је, да претње Инцка о наметању Закона да се кажњавају сви они који негирају геноцид, па и историчари, неће проћи. Калабић, очекује још снажније притиске на српске земље и Србе, и поручује да страха и зебње не сме бити, и да је најбољи отпор српско јединство.
Какву паралелу је направио Шешељ, сазнајте ОВДЕ.
Извор: ИН4С
