Најновије

РАСКОЛИ, ЉУБАВ, ПОМИРЕЊЕ: О Македонији, и не само њој

Све више Срба, и у земљи и у дијаспори, није у заједници са Српском Црквом.

Владимир Димитријевић (Фото: Јутјуб)

Пише: Владимир Димитријевић

О овом тексту

Текст који читате није „оригиналан“. Састављен је од аутоцитата  потписника ових редова. Из њих се јасно види да су „процеси дугог трајања“ нашу Цркву увели у велику кризу.

Све ми је глупље да цитирам самог себе, али аутоцитати не доказују да је потписник ових редова „пророк“, „врач погађач“ и томе слично. Они само показују да непријатељима, за сада, полази за руком да роваре, мада њихове методе није било тешко „прочитати“, ако се има елементарно познавање црквене историје.

Који чита, да разуме.    

Борба против пасионираних“                    

Још 2003, у тексту „Лажни зилоти против Цркве Христове“, писао сам:“Руски теолог, ђакон Андреј Курајев, тврди да је у сваком народу свега десетак посто људи дубински религиозно; они желе да живе озбиљним личним духовним животом, да редовно похађају богослужења своје вере и да испуњавају све што им вера налаже (наравно, по мери својих снага). Остали су, како он каже, “религиозно вођени”, то јест поводе се за понашањем својих религиозно најозбиљнијих сународника. Када је број хришћана у Римској империји порастао на десет посто, хришћанство је добило слободу исповедања (за време Светог цара Константина), а затим постало и званична вера Истока и Запада Европе. Због тога се борба за душу једног народа води пре свега за тих десетак посто најревноснијих. Остали ће већ ићи за онима који су одлучни верници.

Непријатељи нашег народа су одавно свесни да Србе, који се духовно буде, треба поцепати и разбити на мноштво узајамно супротстављених групација. Нипошто се не сме дозволити да постоји десет посто уцрквењених православних верника, јер, као што смо рекли, за њима ће ићи и сви остали. Тај проценат боготражитеља треба разбити на мање групе, на секте и сектице, да се потомци Светог Саве никада више не окупе око најважнијег циља – испуњавања воље Божје у животу. Нови светски поредак, тај компјутерски тоталитаризам последњих времена, све је израчунао и прорачунао, јер су његове претече тако вековима радиле: преводиле Србе у римокатолицизам, турчиле, отуђивале од националног стабла. Први покушај разградње духовне целовитости нашег народа изведен је путем секти, од адвентиста до сатаниста. Међутим, деведесетих година XX века, захваљујући раду на обавештавању јавности и превенцији духовних болести, људи су сазнали шта су секте и почели да их се клоне. Зато је из западних централа стигло ново наређење: понудите им “друго Православље”».    

И кренуло је.                                     

Дух раскола и омразе                           

Године 2010. писао сам, у тексту „Раскол или помирење“, следеће: “Раскол је, у једном православном народу, најстрашнија могућа појава, јер разбија његово духовно јединство. Технологија изазивања раскола испробана је у 20. веку: тако је, да би се приближио Западу и добио помоћ у борби против Турака, грчки председник, Елевтерије Венизелос, двадесетих година прошлог века на цариградски престо довео авантуристу Мелетија (Метаксакиса), који је у богослужбену употребу увео римокатолички (тзв. „нови“) календар, раније усвојен као грађански у државној пракси. То је у Грчкој довело до црквених подела које трају до данас. У Совјетском Савезу, раскол је изазивала политичка полиција (ЧЕКА, касније НКВД), и за њих је двадесетих година 20. века био задужен извесни Јевгеније Тучков. Прво је створен тзв. „обновљенски“ раскол (екстремно модернистички) и затим су продубљиване „десне“ (катакомбне) тенденције. Дошло је и до прекида општења Москве са „белоемигрантском“ Руском Заграничном Црквом (тај раскол је, почетком 21. века, залечен, између осталог захваљујући личном ангажовању Владимира Путина.)/…/        

Наши непријатељи, наравно, знају зашто је не само мистички, него и политички, потребно расколити Српску Православну Цркву. Она је последња спона између Срба, ма где год да живе. Разорити њихово основно јединство није безначајан циљ у геополитичкој игри коју је црни маг Савета за иностране односе, Збигњев Бжежински, назвао „Велика шаховска табла“. У СПЦ треба спречити сваки независни облик мишљења и делања, одвојити „православно“ од „националног“ и, на крају крајева, Србе од Руса. Наравно, за то су заинтересовани многи – премноги, а нарочито „намјесник Кристов”/…/. Пошто је, баш међу Србима, шеф државе Ватикан најнежељенији гост, из Цркве се морају уклонити сви они који се противе његовом доласку. А раскол је опробан метод: из игре избацује људе који „преозбиљно“, „зилотски“ схватају своју веру, и нису решени на екуменистички квази – дијалог. То су они које је руски историософ, Лав Гумиљов, звао „пасиониранима“. А „пасионирани“, спремни на жртву и одлучни у ставу су, по Гумиљову, покретачи историје. Пошто је, по Фукујами, идеологу неолибералне империје, историја завршена, онда су пасионирани – (људи који своја уверења не мењају као рубље, то јест – сваки дан) више него ИЗЛИШНИ.

То виде политички технолози у редовима НАТО окупатора и њихових квислинга у Србији. Али, то би требало да виде и епископи наше Цркве. Јер, „епископ“ значи „онај који надгледа“ – виделац, стражар, осматрач“.
Одговорна дужност.     

Из историје наших раскола                       

Те, 2010, у истом тексту, објашњавао сам суштину раскола: “Реч „раскол“ значи поделу у Цркву која није заснована на догматским разликама (догматско застрањивање зове се „јерес“ од грчке речи „ајрео“, што значи „бирам“; јеретик је изабрао веру супротну вери Цркве). Расколи су углавном почињали црквено - политичким разлозима. У историји Срба, није их било до 19. века, када је краљ Милан, аустрофил и „евроинтегративац“, протерао митрополита Михаила, русофила и словенофила, и увео незакониту јерархију, на челу са митрополитом Теодосијем. Разум је, на крају, превладао, и, после повлачења Милановог с престола, ред и поредак у Цркви су обновљени. За два раскола после Другог светског рата крива је србофобна политика Јосипа Броза – то су расколи у САД, везан за владику америчког Дионисија, и неканонско проглашавање „аутокефалије“ „Македонске православне цркве“. Први је решен мудром и помирљивом политиком патријарха Павла, а други још траје. Секта „дедејићеваца“, црногорских аутокефалиста, настала је захваљујући сепаратистичким тенденцијама црногорске квазиелите, која је монтенегринским антисрпством настојала да од „српске Спарте“ направи „Црвену Хрватску“. И црногорски раскол здушно су подржале, јавно и тајно, одређене римокатоличке структуре (сетимо се незанемарљиве улоге почившег дон Бранка Збутеге у пружању руке „дедејићевцима“)““.

Тако је и данас. 

Прошлост нас учи

Опет аутоцитат из 2010, из чланка „Васељенски антинационални сабор“: “Не заборавимо: чим је пала слободна Деспотовина Ђурђа Бранковића 1459. године, српске црквене области нашле су се под влашћу грчке Охридске архиепископије (1459-1557). Године 1531, митрополит смедеревски Павле одметнуо се од Охрида и, ослањајући се на угледне Србе, а подмићујући моћне Турке, себе прогласио Пећким патријархом. Охридски архиепископ га је проклео, а цариградски патријарх свргао и коначно укинуо Пећку патријаршију. Тек 1557. године, када је моћни човек на султановом двору био Србин Мехмед паша Соколовић, Пећка патријаршија је обновљена, а на њено чело је дошао Мехмед пашин брат Макарије. Велики везир српске крви је размишљао не толико крвљу, колико мозгом: у борби против Хабзбурга и Млетака, иза којих је стајао Ватикан, њему је био потребан, бар делимично задовољан статусом, многобројни српски народ, од Марче и Гомирја до Видина и Охрида. Логика је проста: не треба их духовно тлачити, да не би ратовали на страни Запада. Међутим, СПЦ се касније ипак укључила у ратовање Срба за слободу, и подстакла свој народ да се с Аустријанцима бори против све назадније турске власти. Као што је цариградски патријарх признао обнављање Пећке патријаршије 1557. године под притиском турске државне власти, тако су Турци и Фанар (назив истамбулске четврти у којој се налази средиште Патријаршије) договорили да смире несмирене Србе, и 1776. Пећка патријаршија је опет укинута. Период фанариотске управе над Србима (у Старој Србији, Босни и Херцеговини, централној Србији и другде), чувени историчар наше Цркве, Радослав Грујић, описује овако: "Још су фанариоти настојали да погрче Српску Цркву, а онда постепено и народ. Стога се у свима јужним крајевима нашим истисли словенско богослужење и увели грчко; а владике су и по другим крајевима служили само грчки. Старе рукописе и књиге, словенски и србуљски писане и штампане, палили су и уништавали. А да убију народну свест и понос забрањивали су прослављање Крсног Имена и српских светитеља!"

Срби који нису били под влашћу фанариота налазили су се у разним црквеним областима и под различитим јурисдикцијама, и тек је са настанком Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као и залагањем краља Александра, Пећка патријаршија обновљена не само као црквена аутокефалија, него и као национална институција.

И Срби и њихови непријатељи знају: док год постоји јединствена Српска православна црква, дотле комадање српског националног бића није завршено“. 

Читаоцу остављам да закључи колико су анализе биле тачне. А волео бих, Господ зна, да нису биле тачне. Остаје нам да се молимо  и будемо будни. Ма шта се дешавало, Бог ће помоћи – ако, како рече патријарх Павле, буде имао коме.    

Поруке владике Саве

У новинама „Демократија“ на Савиндан 1997. године појавио се интервју с покојним шумадијским владиком Савом (Вуковићем), познатим историчаром и литиргологом Српске Цркве. У том интервјуу, овај угледни епископ, аутор књиге „Српски јерарси“ је дословно рекао (а наслов текста је био веома карактеристичан „Свети Саво, помагај“): “Нећу претерати ако кажем да наш српски народ има ту привилегију да на свом челу има две свете личности: оца и сина. Преподобног Симеона Мироточивог као творца српске државе и његовог сина светог Саву који је организовао самосталну Српску православну цркву. Пре светог Саве, за нас су се борили и Исток и Запад и Грци и Латини. Захваљујући светом Сави који је изабрао онај средњи пут, пут самосталности Српске цркве, ми смо данас оно што јесмо. Српски народ треба непрестано да захваљује што је захваљујући светом Сави, са Богом остао насамо. Ни преко Цариграда, ни преко Рима него је успоставио директну везу са Богом. Захваљујући светом Сави који је организовао самосталну СПЦ ми нисмо имали потребе да се Богу обраћамо преко тумача: ни на грчком, ни на латинском језику. Данас, када треба да уђемо у трећи миленијум, покушавају неки да у СПЦ уведу богослужење на неразумљивом језику и служе чак у својим катедралама на језику који њихов паства не разуме. И то на највеће празнике. Уводе туђе обичаје, туђе мантије, туђе камилавке, мислећи да на тај начин врше службу Богу. Међутим, раде супротно од онога што је свети Сава радио, који је желео да нас одвоји и од Истока и од Запада да будемо самостални. Српска православна црква је захваљујући светом Сави, ево више од 750 година самостална Црква. Не требају нам ни туђе капе, ни туђе мантије, ни туђе црквено појање, јер ми имамо наше српско православно црквено народно појање. Стиди се тога само онај ко има извесне комплексе. Такву појаву наш народ неће одобрити и то неће изаћи на добро./.../Ми желимо да будемо у добрим односима са свим сестринским православним црквама. Ми смо примили хришћанство од Грка и ми смо им захвални, Цариградску патријаршију сматрамо својом мајком црквом и саосећамо са свим њеним несрећама и невољама. Што се тога тиче, ми смо потпуно у сагласности са Цариградском патријаршијом, али не желимо у нашој цркви ничије туђе обичаје. Свака аутокефална црква има право на свој самостални живот. Никоме није потребан 'мама комплекс'. Никоме није потребно удворавање, поготово Цариградској патријаршији, нашој мајци цркви. Они који желе да се на овај начин додворе не чине услугу ни Грчкој православној цркви, односно Цариградској патријаршији, јер ми покушавамо да сада исправимо оне грешке које су у вези са фанариотима. Није паметно сада уводити туђе обичаје, да се поново навуче мржња на оне који су нас просветили. То што се сада ради, не би радио ни један паметан ни један нормалан човек, а још мање свештено лице. Или, што је још горе, да избацује иконе српских сликара из цркава и капела владичанских дворова и да их чак спаљује (а што се догодило, на жалост, у једном граду). Освећене иконе пред којима су се верници вековима молили. Само зато што нису сликане у византијском стилу. Или да се патрон једне нове цркве (у питању је свети Сава) промени и да се цркви да нови патрон, који није српског порекла.“

Вредне опомене! 

Око Македоније

Године 2013, у тексту „Два писма из Македоније“, забележио сам: “Када сам писао писмо браћи из Македоније, две су ми ствари биле на уму: једна је – жеља да кажем да их искрено волим, а друга – да бих желео да се несрећни раскол превазиђе, милошћу Божјом. Господ је сведок и за једно и за друго што ми је било на уму и у срцу. Никаквих претензија, ни црквених, ни политичких, према браћи из Македоније немам, нити сам их имао. Ни Србија, оваква каква јесте, обогаљена и окљаштрена, такве претензије нема, нити их може имати. Ко год се осећа као Македонац, то је његова ствар и избор, његово право и слобода. Македонци се осећају као посебан народ – ко сам ја да их у томе спречавам, убеђујући их да су Срби?
 Уосталом, бити Србин није нешто што се намеће, него нешто што се осећа, чиме се живи, и што је Божји благослов, мада се често, у овој крвавој историји,  претвара у  немоћ да носиш крст часни да би имао слободу златну. Зато смо се ми, Срби, сад и нашли у овом стању у коме смо: отуђени од Христа, Чијим Еванђељем слабо или никако не живимо, од силника овог света одбачени и презрени, изложени тихом геноциду, вођени од утварних вођа у понор. А све нам се то десило јер смо погазили  завет Светог владике Николаја да нам „школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом“, да нас не прогута „језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом“. Док су Срби били бољи и побожнији, што је и њиховој држави давало углед, многи су, са разних страна, желели да буду Срби. Касније су, кад су наступиле нове околности, престали да тако нешто желе. Колико је у том бекству од србског идентитета било насиља, колико користољубља, колико слободе и потраге за новим врстама националног сопства, Бог зна и историја ће рећи своју реч. 

Али, и ово мора да се зна: чак ни сви који имају србска имена и презимена нису Срби. Рецимо, „другосрбијанци“ из Србије, НАТО-ЕУ јањичари, иако су биолошки Срби, србском народу не припадају. Јер, нација није крв и тле, него Дух и Завет, који исповеда кнез Лазар: “Земаљско је за малена царство,/ а небеско увек и довека“. Како је говорио Владика Николај, србски национализам је рам у коме је икона Христова. Без Христа, Србин је, опет по Николају, „славна фирма на празном дућану“.     

А 2020, у тексту „Цариград, Београд и Скопље: изазови атокефалије“ писао сам: “Што се православних Срба тиче, ми на Балкану немамо никог ближег од наше браће и сестара из Македоније. Мислим да гајимо искрену љубав према онима који се, као и ми, крсте са три прста и суочавају се са изазовима омиљеног НАТО чеда званог „Велика Албанија“. Немамо, уверен сам, никаквих претензија према македонској државности. Не жалимо никакву „Велику Србију“. Желимо да се братски загрлимо и целивамо. Желимо свима спасење у Христу. Свим силама бих поздравио дијалог епископата СПЦ са онима који траже црквени мир и слогу на Балкану, и да једним устима и једним срцем славимо и певамо пречасно и величанствено име Свете Тројице, Бога нашега.  Шта ће се дешавати, не могу да тврдим, мада сам уверен да ће наши непријатељи учинити све да нас опет посвађају, као што настоје да заувек заваде Кијев, Москву и Минск. Зато и себе и Вас подсећам на народну изреку: “Ко неће брата за брата, хоће туђина за господара“. Нека нас Свети Кирило и Методије и дивни наши учитељи, Свети Климент и Наум, уразуме на путу Истине, која је Христос Богочовек.“

Једно подсећање

Историчар православне духовности пиротског краја и српског Југа, Жељко Перовић, ових нас дана подсећа:  “Листам вести, подигла се велика ујдурма око Македонаца и њихове аутокефалности, а ја још увек стојим на пробитном становишту које сам изнео када је све почело: добар развод је бољи од рђавог брака. Отели су се од нас, већ су постали свој народ и ми им то прихватамо, зашто нам је онда проблем да то и црквено потврдимо, јер и сами често потенцирамо, бранећи своје Светосавље: сваки народ има право на своју народну цркву, на свој израз једне те исте вере... Сасвим је споредно на чему се темељи њихова нација и како су дошли до ње. Пре него то одгонетнемо, можда би било добро да се запитамо рецимо, на чему се темељи бугарска нација, на колико србофобије, на колико бугаризовованих српских светиња и српског становништва, речи, говора, обичаја, песама, чак и десетераца и гусала, чак и Бугар-Мораве и бугарског Белграда, па ето, никакав проблем немамо да прихватимо њихову нацију и националну цркву.
Нису ми данас јасни ни они који усхићено прослављају чудо љубави у добром разводу, а ни они други који очајавају, јер су остали без ужасног и неподношљивог брака. У свему видим реч Христову о последњим временима, "охладнеће љубав многих" (Мт. 24, 12), а то значи делићемо се и ситнићемо се у временима која долазе, од народних цркви до новонародних, од новонародних до космополитских, од градских и сеоских до гоњених, како је све и почело, како ће све и окончати када Христос дође. У том неминовном и тужном процесу треба оставити по страну историју, политику, границе, видећемо на Страшном суду чија је нација истинита а чија лажна, заснована на илузији, на српском, татарском или бољшевичком империјализму. Сада се сви скупа крећемо ка Христу, и најважније да будемо смерни и мудри, да најпре љубимо живе људе, истоверну браћу хришћане, јер шта је боље, да нас Господ затекне у различитим кућама као добре суседе, или у гробној ћутњи и нетрпељивости под истим кровом?
Смирење и љубав коју је СПЦ исказала ка гордим и непокајаним расколницима, биће величанствена и света, једино ако врх СПЦ настави истим богочовекечанким путем, ако искаже идентично смирење и љубав ка гордим и непокајаним Артемијевим расколницима, отпочне истоветне стрпљиве преговоре, са спремношћу на сличне, заправо много мање административне и канонске уступке, повратак у епархију и признавање њихове јерархије у оквиру СПЦ. Међутим, ако уместо пред самовољне и горде хороепископе, наш патријарх у идућем процесу измирења овако безусловно клекне пред гордог и самовољеног римског папу, који је отишао много даље, ушао у раскол са самим Богом Логосом, са Светом Тројицом, прогласивши себе за нечело Цркве, за безумну главу Тела Христовог, онда ће бити јасно да садашње патријархово смирење заправо није богочовечанско, већ човекобожачко, површно и сујетно, сентиментално и патетично, онда он не води Цркву Светог Саве и Цара Лазара ка њеном Првојерарху Христу, већ супротно, ка антихристу и његовој обезличеној саборности чије је име легион. Што нам не дао Бог! 

Зато је сада најважније да сви скупа као црквена народна заједница, уместо неумесне екстазе и претераног торжества, уместо безизлане кукњаве и осуђивања, изнедримо из свог бића управо ово спасоносно богочовечанско смирење, милост ка ближњима, пост и усрдну молитву, понајвише за нашег патријарха и наше епископе.“

Уз извесне разлике у ставовима, природне кад су људи у питању, и ја бих могао потписати ове редове. 

Исцелити све поделе

Све више Срба, и у земљи и у дијаспори, није у заједници са Српском Црквом. Поред поменутих у Перовићевом тексту, ту су и тзв „акакијевци“, па припадници „Слободне Српске Православне Цркве“, који су некад ишли за владиком Дионисијем, а сада су опет незадовољни и одвојени. И други, и други. 

Далеке 2000. године, у књизи „Црква и време“, када тим питањем нико није хтео да се бави, записао сам: “Потписник ових редова је једном приликом учествовао у сусрету са групом старокалендараца, међу којима су били и њихови духовни вођи. Њихови ставови су се непрестано понављали: „СПЦ је у јереси, СПЦ је у јереси!“ Одбили су чак и да се моле са присутним православним верницима СПЦ, чак и да очитају „Оче наш“: остали су да демонстративно седе, како би показали да нису у „молитвеном општењу“ са нама. На крају, многима од присутних је било јасно: ако је нешто препрека борби против екуменизма у СПЦ, онда су то домаћи старокалендарци. „Старокалендарци“ не чују ништа, осим самих себе и свог тумачења канона, а екуменисти у СПЦ, све антиекуменисте поистовећују са „старокалендарцима“.

Са друге стране, међу старокалендарцима има добрих и побожних људи, који су заиста били саблажњени неканонским поступцима појединих црквених лица, којима су дражи римокатолици и протестанти него сопствена братија, макар и залутала.

Зашто нико у нашој Цркви није покушао и не покушава да прича са саблажњенима? Зашто им нико не понуди очинску и братску руку љубави?“
Као и увек, о Љубави је реч. И о Истини. Јер Љубав је Истина Која је Христос.

Више текстова аутора Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Ко жели тензије?

Телевизијски иступ председника Александра Вучића, 29. јуна, за неке је можда изненађење. П...

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА