У августу 1969. одржана је Прва, а у априлу 1970. године Друга седница Одбора за подизање маузолеја на Ловћену (обема је председавао Вељко Милатовић). Крајњи закључак оба заседања? Иде се дефинитивно на уклањање Његошеве капелице, односно на њено измештање на неку другу, алтернативну локацију (спомињала су се Иванова корита).
У пролеће 1970. цијела је ова „сапуница“ дошла и до суда. Митрополија је Уставном суду Југославије предала тужбу против Републике Црне Горе, тражећи да донесе привремену меру одлуку о забрани рушења капеле. Парадокс ове ситуације је у томе што је на челу Уставног суда Југославије у то време био некадашњи председник црногорске владе Блажо Јовановић, исти онај човек који је од Ивана Мештровића наручио – онда, почетком 1950-их – маузолеј на Ловћену. Уставни суд се 8. јула 1970. године прогласио ненадлежним за то питање.
У мају 1970. склапа се специфично политичко-културно савезништво Црне Горе и Хрватске против Србије.
Почетком маја те године, председник хрватске владе Драгутин Харамија, један од најистакнутијих протагониста „Хрватског пролећа“, примио је, у свом уреду, представнике Одбора за изградњу Његошевог маузолеја на Ловћену – Вељка Милатовића, Вању Радауша, Гргу Гамулина и Душана Вукотића – који су, у име Одбора, замолили новчану помоћ Извршног вијећа Сабора СРХ.
А други чин (и логичан наставак) такве сарадње и савезништва на релацији Црна Гора – Хрватска, догодио се 14. маја 1971, када је делегација Града Цетиња посетила централу Матице хрватске у Загребу, и овај пут, бар једним делом, са сврхом прикупљања средстава за финансирање пројекта на Ловћену.
Цетињане су љубазно угостили водећи званичници Матице хрватске: Људевит Јонке, Мирослав Брандт, Звонимир Комарица и Твртко Шерцар (иначе протагонисти приче око Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика из 1967).
Посебан контакт са Цетињанима успоставио је Управни одбор Матице хрватске Дрниш (дакле, подружнице МХ из завичаја Ивана Мештровића), који је основао Одбор за прикупљање помоћи за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену. Дрнишани су то овако образложили: „Наша дужност је да финансијски помогнемо изградњу овог споменика, који симболизира стогодишњу борбу црногорског народа за слободу, као и сарадњу између двају наших народа…“
О свесрпском догађају у Сремским Карловцима прочитајте ОВДЕ.
Извор: Седмица
