Селена Кошутић, Модни дизајнер производа од коже, Вајар – ливац уметничких предмета, Витез уметности у реду Краљевских витезова, једини је сертификован калиграф у Србији, која се пером, иглом и четкицама бори за уметност и свој шарени свет, свет боја, папира, коже. Чак је и једна флаута дала тон овом дивном шареном свету. Својим радом оставља дубок печат и покушава да од заборава сачува старе занате и промовише ћирилично писмо, како код нас тако и у свету.
Већ годинама ствара своју каријеру проткану, песмама, накитом, сликама, пергаментима, разним предметима израђеним од коже и највећим делом торбама, најважнијем делу бренда „Chili Bags”. Ова млада дизајнерка наглашава да природни материјали и ручна израда, уз једноставност, квалитет и лого „љуте папричице“ воде ка препознатљивој, удобној торби која се уз задовољство носи.
Да ли се у Вашем случају, таленат преноси из генерације у генерацију?
Да, и поносна сам на то. Као дете сам се играла дединој и стричевој обућарској радионици па ми је мирис коже и звук чекића од малих ногу поставио основе и носим их са собом као мирисе и звукове детињства. Такође, са друге стране, у нашој кући се осећао и мирис боја, терпентина и лакова јер се мама бавила сликањем по стаклу и керамиком па је некако било природно да уз таленат и ја газим путем уметника. Ево сада и мој син Деспот, који је такође сврстан у Краљевски ред витезова уметности, већ навелико користи четкицу и боје а направио је и свој први штеп на кожи, па ће надам се наставити овај породични посао. Такође се надам да ће и беба коју очекујемо у септембру такође наследити овај таленат – истиче поносна мама Селена.
Како је све почело, јако рано су почели да се ређају успеси и награде?
Мој уметнички таленат препознао је мој наставник ликовног у основној школи, па сам код њега добила основно знање, темељ, и док су се други играли ја сам од своје десете године устајала јако рано, журила на часове и с пуно љубави учила перспективу, мерење, поставку, сенку... Уз његову подршку сам била и победница такмичења у цртању на Вуковом сабору у Тршићу са 14 година. Одатле су почеле награде. Њему сам захвална и на доброј припреми за упис Уметничке школе у Ужицу, где сам највише научила од својих професора, са којима сам у контакту и који су надам се поносни на мене. На жалост неки од њих нису међу нама али су увек у мојим мислима и потезима четкице и оловке. Уз те дивне људе усавршила сам цртање, вајање и сликање, научила сам калиграфију, да радим керамику, витраж и многе друге технике. Сва та знања и вештине касније сам уобличила у свој стил и применила на свој начин.
Уметност лепог писања је још једна Ваша витешка вештина?
Моје рукописање је још једна моја велика љубав, папир, боје, тушеви, пера, печатни восак, мој лични печат који ставим на крају сваког рада, право задовољство... Са калиграфијом сам се први пут сусрела у Уметничкој школи у Ужицу и од тада на разне начине се бавим и примењујем ову стару уметност лепог писања. Још један стари занат који негујем и чувам од заборава. У Београду сам држала школу калиграфије, а по повратку у Чачак и у “Shabby chicu” и студију “Gufo wear”, са којим имам дивну сарадњу. Бавим се калиграфијом са орнаментима, обрађујем и папир по својој рецептури, како би добио изглед древности. Волим да пишем оба писма, али дајем предност ћирилици, јер мислим да је и тако чувамо и преносимо на нашу децу, показујемо свету нашу културну баштину. Узор су ми уставна писма, а имам и своје писмо, које сам извела из неколико других. Колекционари, поштоваоци и љубитељи древне уметности ми наручују повеље, дипломе, захвалнице, разне текстове.
Свестрани сте, пишете, сликате, вајате, ипак Вам је дизајн производа од коже главно занимање?
Да, било је успеха и у другим областима, објављена збирка песама, још једна припремљена, било је изложби мојих цртежа и слика широм Србије, разних диплома али сам из љубави према кожи и моди, уз подршку породице и уписала Факултет за дизајн, коже и обуће, а дипломирала на дизајну кожног кофера, који сам после педесет година прва ручно урадила у Србији. Након успешно завршених студија није било посла па сам спаковала свој кофер и отишла из земље. Годину дана сам живела у Словенији, где сам радила као костимограф у једном позоришту на приморју. По повратку у Београд отворила су се и врата овог посла када сам почела да радим у једној немачкој фирми као “скривени” дизајнер обуће и ташни за три позната бренда. Искуство које сам током тих година стекла много ми је помогло да дизајн кожних ташни постане моје главно занимање.
Ишла сам степеник по степеник, како је једино исправно. Дошло је време да се посветим стварању свог бренда и “Chili bags” је настао у пролеће 2014. Називу је “кумовао” мој момак, данас супруг, због боје моје косе и мог карактера. Огромну снагу, енергију и мотивацију црпим из породице, муж Вукашин и син Деспот су ми главна подршка.
Ваши производи од коже су ваша уметничка дела, прошивена причама?
Свака ташна, ранац, дечје ципелице, и све друго од коже је највећим делом ручни рад, а машински се обрађује само оно што је неопходно и то даје оригиналност мојим производима. Уз то, муштерија може сама да бира боју коже, штепа и ручки, које сама нашивам техником коју сам научила од деде. Тако да добије своју ташну “из снова”. За све што постижем и успех који се лагано ниже, велику захвалност дугујем и свом тиму, двема Јеленама – моделарки Панчић Илић, која прави моделе по мом дизајну и цртежима, тако да се испоштује уметност, квалитет, практичност и удобност, и фотографу Јелени Радосављевић – наглашава Селена.
Сви моји производи, колекције, добијају своју причу, кратку, истиниту, једноставну и јединствену, искрену, из природе, у коју су уплетена сећања из детињства, снови, пријатељи, породица, бајке и свет око нас. Све је то један процес – осмишљавање и цртање модела и писање приче. Приче су у речима и фотографијама.
Моделе, осим на свом сајту, инстаграму и фејсбук страници, излажем у Модном студију “Gufo wear” у Чачку и радњи “Стари занати Србије” у Београду. Поруџбина има, не само из Србије, већ из многих других земаља.
Извор:правда
