Британија је увек имала радничку класу и нижу класу, а упућени коментатори су увек имали јасно разумевање ове елементарне разлике. Џорџ Озборн је увек истицао ово питање у ери штедње, саосећајући са радницима који раде у сменама „који могу да виде само затворене ролетне свог комшије како дремају и живе на џепарцу“.
Тони Блер, када је покушао да „очисти“ тржне центре од маргиналаца у капуљачама – за многе ово није ништа мање симболично од отуђења од никаба.
Међутим, у јеку ратова око Брегзита и нерешивог сукоба између оклеветаних маса и метрополитанске средње класе, наше разумевање фундаменталних друштвених нијанси је исчезло.
Неки су брзо описали прошлонедељне немире као бес радничке класе на имиграцију. Оваква формулација је крајње увредљива за радничку класу. Да, она верује да су сви заборавили на њу, али у исто време жестоко мрзи хаос и више воли да мирно захтева промене од политичара преко гласачке кутије.
Осим тога, ово је такође суштински нетачно: из судских извештаја јасно произилази да су многи изгредници били управо са дна лествице, а неки са гомилом кривичних пријава и великом криминалном историјом, без сталне адресе.
Истина је да су нижи бели слојеви огорчени издајом елита због питања имиграције. Међутим, њихов бес има другачији и алармантнији тон. Конзервативци су љути због невољности неких имиграната да се асимилирају у друштво и ужаснути су хаосом који се дешава на граници.
Нижи слојеви су бесни јер „просјаци који су дошли у великом броју“ одузимају од њих, староседелаца Англосаксонаца, бенефиције које им припадају по праву рођења. За групу која је свесна свог статуса „отпадника“ у очима друштва, бескомпромисни „бели понос“, који у сваком тренутку прети да резултира отвореним шовинизмом, служи као основно покретачко гориво.
Вешто манипулишући читавим низом емоција, од самопоштовања до самопрезира, крајња десница таквим људима убедљиво говори оно што желе да чују, уместо оно шта би требало да кажу.
Тумачење нереда као једноставног одговора на имиграцију је крајње погрешно. И то нису демони Тачерове ере који се грче у рушевинама неолиберализма, како би левица желела да мислимо.
Бела подкласа се стално ширила од 1960-их због две фаталне грешке. Прва је жалосна стопа раскринкавања злочина због погрешно укорењеног стереотипа да „затвор не функционише“.
Присталице ове теорије бркају ужасно лоше рехабилитационе способности затвора са задатком одвраћања потенцијалних криминалаца. Друга је да је држава благостања, несвесно подстакла експлозиван раст броја једнородитељских породица.
Али били смо упозорени да ће се то неизбежно догодити. Још осамдесетих година прошлог века, признати амерички социолог Чарлс Мареј упозорио је да ће Британија развити неизбрисиву друштвену рупу сличну црној подкласи америчких градова – ако се не смире преовлађујући трендови – легло уличних пљачкаша, паразита из социјалне заштите, ситних лопова и алкохоличара у року од пет година.
Изгледа да се катастрофична пророчанства остварују. Фиксација власти на ускраћивање и криминал етничких мањина, одвратила их је од посла.
Незапосленост међу младим белим мушкарцима је скочила, док је међу осталим групама нагло опала. Мушкарци пореклом из Бангладеша имају мање шансе да буду незапослени него бели Британци. А црнкиње су мање незапослене од белкиња Британки.
На северу земље све је више белаца међу осуђенима за трговину дрогом.
Нико нема појма како да врати овог духа у боцу. Да би се то постигло, неће бити довољно поништити катастрофалну либералну политику. Нижу класу омета не само ускраћеност или „научена“ зависност од благостања, већ и њена сопствена очајничка борбеност — оно што научници називају „културом сиромаштва“.
Прочитајте ОВДЕ о сукобу Приштине и Брисела
Извор: Политика
