Најновије

Пандемија Вучићевог лудила убија Србију: Следи правосудна вакцина и дуг карантин

Српско друштво је заражено патологијом Александра Вучића. Нема разлике између његовог здравственог картона и система власти, који је успоставио пре девет година. Фатална болест је нанела несагледиву штету држави и народу, растурила је институције, политичку сцену, правосуђе, медије, тзв. интелектуалну елиту. Оболели државни организам није могао да се одупре нултом пацијенту, његовом пљачкашком походу на јавне ресурсе и приватну имовину.

Вучић (Фото: Јутјуб)

Пише: Предраг Поповић

Оздрављење друштва не може да почне док диктатор не буде спречен да лучи своју токсичну патологију. Вучића хитно треба, као карцином, одрстранити хируршки прецизном политичком и правосудном операцијом. Тек кад он буде изолован може да се крене с терапијом. За њега је касно, али можда још има времена за излечење друштва од његове смртоносне патологије.

Болест је свачија. Нормални људи пате од здравствених проблема, а Александар Вучић у њима ужива. Његова патологија ствара патњу свима у Србији, а и шире.

Медицина је давно дефинисала неколико стотина девијација духа и свести, које су разврстане у дијагнозе са ознаком Ф. Међу њима можда има нека која се не односи на Вучића, али већина добро и детаљно описују његове поремећаје. То би био његов и проблем његове породице, кад он не би имао статус господара живота и смрти. Овако, Вучић је апсолутну моћ и утицај гарнирао личном патологијом, коју је раширио у све поре друштва.

Основни симптоми Вучићеве патологије су лаж и насиље. Вучић је обесмислио и изреку “лаже као пас”, која описује онога ко лаже безвезе, сваки пут кад зине да залаје. Нема тог пса који лаже као Вучић.

Многи људи улепшавају своју прошлост. Најчешће безазлено креативно тумаче одређене догађаје, како би истакли неке своје врлине и вредности, које можда и не постоје, али они би волели да их имају. Код нормалних људи количина лажи је ограничена стидом, а код Вучића дужином трајања телевизијског наступа. Притиснут бројним, давно формираним комплексима, неспособан да разуме и прихвати концепт стида, Вучић је креирао представу о себи која нема додирних тачака с реалношћу.

На Пинку је, поред бабице Сарапе, рођен Александар Вучић, који је јачи од истине и стварности. Тај Вучић је најбољи студент у историји Правног факултета, који је завршио за шест година, с просеком оцена 9,2. Задовољење лудачке потребе да се представи бољим него што јесте Вучић је платио декану Сими Аврамовићу, чије лажно сведочење је наградио амбасадорским местом у Ватикану. Као што је био најбољи студент, Вучић је био и најјачи мангуп у новобеоградским блоковима – тукао је угледне криминалце Пецонија и Кеку – био је најхрабрији навијач на Звездином северу, примеран војник у ЈНА и неустрашиви добровољац-четник на сарајевској Грбавици, неодољиви заводник из “Ескалибура”. За све то нема сведока, осим, можда, трансвестита Ликане.

Ако још може и да се схвати инфантилна потреба за самохвалисањем, ни стручна лица, психијатри и психолози, не би могли лако да препознају узроке Вучићевих вербалних излета у морбидну патологију. Шта је мотив за његову причу о томе како га је званични отац Анђелко терао да једе покварену паштету? Зашто своју маму Ангелину јавно, у интервјуима, назива “матором курветином”? С којим мотивима све чешће описује како се осећао док је у рукама држао своју мртворођену ћерку, која је требало да се зове Нева? Да лудило буде веће, Вучић признаје да о тој породичној трагедији није хтео да говори три месеца, да не угрози преговоре око конституисања владајуће већине после избора 2014. године. Е, да је јавност тада сазнала шта се десило, то би заиста угрозило комбинације с Ивицом Дачићем и Миланом Кркобабићем…

Без помоћи лекара, препуштен својим фантазмагоријама, Вучић је патологију употпунио призивањем смрти. Још док је, као “девојка за све”, стажирао у Генералном секретаријату Српске радикалне странке, измишљао је да га нападају. Да би привукао пажњу, или због неког другог комплекса, увесељавао је Војислава Шешеља и свакога ко је хтео да га слуша причама о томе да је непостојећи атентатор покушао да га удари аутом на улици. Нападали су га у трамвају, док је из блока 45 долазио до центра Београда. Касније су се о његову луду главу сви отимали.

У пролеће 1995, на радикалској турнеји по Крајини, код Костајнице је Вучићев ауто упао у хрватску заседу, која није постојала. Радикали су залутали, скренули на погрешан пут и зашли у неки шумарак, а то је било довољно да Шешељев потрчко измисли целу сцену у којој је једва преживео снајперску ватру. Једном су га, код Зворника, муџахедини гађали маљутком. Није знао тачно шта је маљутка, али звучало му је опасно, па је то стално помињао, описујући како меци из тог оружја фијучу око њега. У време агресије на Југославију, НАТО га је гађао с два “томахавка”.

Убијено је 16 радника РТС-а, али Вучић је знао да је он био мета. После раскола у СРС, Шешељ је наредио да га ликвидирају Лука Бојовић, Сретко Калинић и Нико Гајић, за кога је, сав уплакан, Вучић тврдио да је набавио пушку “црну стрелу”, којом је хтео да га погоди право у чело док је на бини, на митингу у Хртковцима. Снајперисти британског САС-а направили су му сачекушу у Поточарима 2015, али нису могли да га погоде, јер је побегао под кишом камења и папуча, које су на њега бацали чланови породица сребреничких жртава.

Да би се представио као жртва, 2016. године је ангажовао Александра Станковића, званог Сале Мутави, Вељка Беливука и Марка Миљковића да поставе расходовано оружје у шуми у Јајинцима, поред пута према породичној кући Вучића. “Тог дана је у Јајинцима забележено кретање 97 убица и других безбеносно интересантних особа”, рекао је Вучић. Он један, њих 97, и опет џабе, преживео је.

У здравственим картонима свих пацијената у српским психијатријским установама заједно нема ни пола примера измишљених атентата, којима се Вучић кити као ордењем. Но, у тој болести ипак има система. Док он кука, а не фали му ни длака с главе, иза њега остају прави лешеви људи, које је баш он одредио за одстрел. Вучић је предводио политичку и медијску хајку на Славка Ћурувију, Оливера Ивановића и Владимира Цвијана. Није пуцао, али јесте одредио мете. Вучић није клао у Ритопеку, али он је дозволио да нож буде у руци Вељка Беливука и осталих припадника напредњачког ескадрона смрти с Партизановог стадиона. Сваки ћевап од Гоксија, Љепоје или било ког другог мученика, направљен је по политичком рецепту Александра Вучића.

Пандемија Вучићеве патологије заразила је цело друштво. Заражени су функционери у извршној власти, службеници у државним институцијама, сви у врху полиције, тужиоци и судије. Без отпора, сви су се саживели с његовим менталним девијацијама, пристали су на лаж да је он и само он мера свих ствари, да је јачи од закона, правде и истине.

Како то изгледа у пракси недавно је описао Велимир Илић, председник Нове Србије. Попут многих нормалних људи, Илић је јавно захтевао да се утврди одговорност Зорана Бабића за убиство Станике Глигоријевић на наплатној рампи Дољевац. Да би “заштитио част и углед”, Бабић је тужио Илића. Управо у то време, Вучић је у интервјуу на Радио-телевизији Србије изрекао пресуду: “Видео сам снимак удеса на рампи, Бабић ништа није крив”. Судија, која је поступала по Бабићевој тужби, беспоговорно је прихватила Вучићеву пресуду. Илићев предлог да се саслуша петоро сведока с наплатне рампе, судија је одбацила уз образложење да је председник Александар Вучић рекао да Бабић није крив, па нема потребе да се позивају сведоци.

На сличан начин поступа и Републичко јавно тужилаштво у случају мистериозне смрти Владимира Цвијана. У прво време, кад је Магазин Таблоид открио да је бивши саветник двојице председника државе, народни посланик и потпредседник Српске напредне странке мртав још од јануара 2018. године, Тужилаштво је тврдило да је истрага утврдила да је смрт наступила услед самоубиства “утопљавањем”, па је случај архивиран. Услед случајног или намерног пропуста, касније је објављено да истрага Цвијанове смрти још траје. Међутим, Тужилаштво одбија да открије који тужиоц води истрагу. Закони и прописи не обавезују ниједног функционера у власти, баш као ни Вучића.

То и не чуди, с обзиром да Вучић инсистира на једноумљу, која у његовом случају прелази у малоумље.

– Могли смо да убијемо Вељка Беливука и Марка Миљковића. Нисмо морали да их хапсимо, да им омогућимо да причају. Могли смо да их убијемо, али нисмо – рекао је Вучић у интервјуу 21. јула 2021. године.

Вучић заиста мисли да може да убије кога хоће, а да за то не одговара. Може да убија, али неће, добар је човек.

Та морбидна изјава, у цивилизованом друштву била би довољна да покрене побуну народа против ментално поремећеног диктатора. Но, није реаговало ни Тужилаштво, ни опозиција, ни медији. Све је остало на зграђавању нормалних појединаца, који су на друштвеним мрежама с две-три реченице изразили згражавање и бригу због стања у које је Вучић довео цело друштво. Србија је ћутке прешла преко тврдње владара да може сам да, по својој вољи, одлучује ко ће бити убијен, ко поштеђен.

Вучић је давно дефинисао однос према туђим животима. Као радикалски ‘’велискосрпски националиста’’ хушкао је на рат, стимулисао је друге људе, боље од себе, да гину и убијају. Политичким авантуризмом, и то подржаним оружјем, допринео је стварању услова за етничко чишћење Срба из Крајине и урбаних средина у Хрватској. Исти процес поновио је на Косову и Метохији. Док су НАТО бомбе и албански терористи убијали српске војнике и цивиле, Вучић се усељавао у стан, који је добио на поклон од црвено-црне владе Слободана Милошевића. У то време, док су на Кошарама и Паштрику гинули момци, који су веровали у паролу “Нема повлачења, иза нас је Србија”, Вучић је подигао велелепни замак у Јајинцима, а за родитеље је средио комбинацију са Златаном Перучићем да добију стан на Врачару, неупоредиво скупљи од онога на београдској периферији у блоку 45. Сад, на свечаностима у славу бранилаца Србије, Вучић плаче, да сви виде како изгледају крокодилске сузе.

Као што се зна, кад крокодил прождере живо месо, крв жртава у његовом организму изазива реакцију због које се овлаже очи, па изгледа као да плаче. Е, тако и Вучић, подгојен и ситуиран захваљујући крви жртава које је гурнуо у смрт, горке сузе рони, али без гриже савести, без кајања.

Поред безбројних несрећника, које је његова политика отерала у гроб, избеглиштво или неко друго страдање, Вучић се бестидно ругао трагедијама појединаца у изолованим случајевима. Министри Братислав Гашић и Златибор Лончар организовали су пропагандну представу у којој је требало да се промовишу као спасиоци теко болесне бебе из Сјенице. Да би снимак био бољи, дочек војног хеликоптера су приредили на сурчинском аеродрому. Игнорисали су упозорења, инсистирали су на својој маркетиншкој идеји, за коју су унапред написани и објављени текстови. Кад је хеликоптер пао и усмртио седморо људи, Вучић је пилота Омера Мехића прогласио за пијандуру и повикао: “Не дам Гашића! Не дам Лончара! Ето, не дам, па шта ћете сад!”

Болесно друштво је узвратило ћутањем. На исти начин, без гласа и јаука, Србија је прешла преко монструозне констатације, коју је Вучић изрекао у лице Милована Миливојевића, оца који тражи правду за мртвог сина: “Твој син није радио на манекенској писти, знао је да може страдати на свом радном месту”. Милованов син Миломир погинуо је у јулу 2017. године у фабрици оружја у Лучанима. Није био манекен, нема везе што је страдао, није битно да ли је неко одговоран за ту несрећу, посебно ако тај неко доноси стотине сигурних гласова СНС-у.

Као врхунски инжењер монструозности, Вучић је у истом стилу коментарисао несрећу на градилишту у “Београду на води”: “Погинула су два радника. Па шта, гину људи и на градилиштима у Белгији и Немачкој.”

У складу са стиховима Жељка Бродарића Јаппе “мајмун ради што мајмун види”, понашају се Вучићеви рођаци, кумови, сарадници, функционери из свих грана власти. Кад опозиционарима прети “јебаћемо вас у дупе”, Владанка Маловић, шефовица Медијског тима СНС-а, можда подсвесно пројектује своје и жеље свог вође, али тиме презентује уверење да, као припадница владајуће касте, може да прича и ради што год хоће, све јој је дозвољено.

Где је “јебање у дупе”, ту је Александар Шапић, који се експресно, одмах по уласку у СНС, уживео у окружење. Шапић је јавно, на телевизији с националном фреквенцијом, запретио да ће ишчупати срце свакоме ко му каже да је хомосексуалац. Уверен да има право да част и дупе брани убијањем свакога ко му се замери, Гангула зна да може да прети колико хоће, неће бити кажњен јер је та врста вучићевске патологије институционализована и општеприхваћена.

У тај модел уклопио се и Жељко Митровић. Власник Пинка, водеће фабрике Вучићевих лажи, у полемикама на Твитеру користи речник каквог би се стидели и нормални људи у Чипуљићу. “Тебра, питај кеву зашто је вриштала као свиња, а ја нисам Краљевић Марко, да пола јебе, пола Шарцу даје. Него, кажи ти нама јел боли кад вас таслачим као магарац? Шта ћу, тебра, кад ме твоја кева не пушта! Незасита смрдуша! Јебем вас као стоку! Ја сам следећа власт, а онда ћеш да осетиш бол пакла! Марш бре говно смрдљиво. Тек тада ћу да вас одвалим од живота, сад вас он (Вучић) брани! Нећу стати док вас не истребим” – написао је јуродиви власник Пинка.

Што трезан Вучић мисли, то дрогирани Митровић напише. Може, зна да неће бити санкционисан. Тужилаштво за високотехнолошки криминал покренуло је око 800 истрага и судских поступака против грађана који су псовкама и увредама “угрожавали безбедност председника Александра Вучића”. Ко напише да је Данило пијан, а Милица кљакава, завршиће у притвору. Кад Митровић прети истребљењем оних које “таслачи као магарац”, никоме ништа. Логично, истребљење свих неподобних грађана је основа стратегије, коју Вучић успешно спроводи у пљачкашком походу на Србију.

Значајан допринос ширењу вучићевске патологије даје актуелни министар полиције. Фотографија Александра Вулина и више пута осуђиваног навијача ФК Рад Владимира Ковачевића, званог Ковач, илуструје спрегу извршне власти и криминала.

Вељко Беливук и Марко Миљковић недавно су, на саслушању у Тужилаштву за организовани криминал, открили детаље сарадње с Вучићем и Вулином. Миљковић је рекао да се с Вулином упознао крајем 2019. године у ноћном клубу „Готик”. „Вулин ми је предложио да им нађем један штек ван Београда на неко одређено време. Водио сам га прво у две куће на левој обали Дунава, то значи Крњача, Борча, Овча итд. Њему се тамо нису свиделе те две куће из више разлога, а главни разлог је био што сам ја управо из тих крајева, па да нас не би повезивали. Након тога одвео сам га у Ритопек, где је био одушевљен. Рекао ми је да у ту гаражу нико не долази док је они користе”, навео је Миљковић, који тврди да је Вулина последњи пут видео у лето 2020. године.

– Да нису починили толико ужаса, ово би било смешно. Апсолутно никакве везе немам ни са једним од њих, ни са једним! – одговорио је Вулин.

Министар полиције је данима објашњавао да не познаје Беливука и Миљковића, као ни било ког другог криминалца из те групе. Демантује га фотографија на којој позира загрљен с Владимиром Ковачевићем, вођом навијачке групе „Јунајтед форс” Фудбалског клуба Рад, из које је Беливук стигао на Партизанов југ, међу „Јањичаре”.

Ковачевић је хапшен због напада на службено лице, насилничког понашања, изазивања опште опасности и тешке крађе. У мају 2020. године ухапшен је у једној кладионици на Вождовцу. Полиција је код њега пронашла „шкорпион”, за који је Ковачевић рекао да није његов, већ му га је дао пријатељ „да га причува”. Ковачевић је одбио да откије идентитет пријатеља, власника „шкорпиона”.

Пет месеци касније, у октобру 2020, одмах по изласку из затвора, Ковачевић је нападнут на Бањици. Непознати нападач је на њега испалио 7-8 метака, па побегао.

– Све се десило око 12,30 на улици. Пролазници, који су се ту затекли, били су видно узнемирени и пријавили су полицији пуцњаву. Увиђај је обављен. И сам Владимир Ковачевић је дао изјаву полицији. Рекао је да је нападач био маскиран, да зато не може да га препозна, али и да не зна зашто би неко желео да му науди – објавио је Курир изјаву анонимног извора из истраге.

Александар Халабрин је нестао 20. марта 2020. године, а његово тело је нађено закопано у плиткој јами на некој њиви поред Сопота. Мара Халабрин, мајка покојног Александра, у интервју за Јутјуб канал Славија Инфо истакла је да се њен син дружио с Владимиром Ковачевићем.

– У задње време, пре него што је нестао, мој син се највише чуо с Владимиром Ковачевићем, с којим је требало да се нађе тог дана када је нестао. Кад сам први пут ишла у СУП да пријавим нестанак сина нису хтели ни да ме саслушају, рекли су да знају за случај. Други пут су ми рекли да нису знали за нестанак. Изјаву сам дала 27. марта, у понедељак, а у среду је ухапшен Владимир Ковачевић у једној кладионици у јутарњим часовима. Ја сам то прочитала у новинама, зато што је носио оружје. Провео је четири месеца у затвору. Полицајци су ми рекли да су га тамо обишли да га питају за Александра, зато што је био његов задњи контакт с њим, што је и утврђено. Полицајци су ми рекли да Ковач не жели да о томе прича. То сам добила као одговор. Владимир Ковачевић је после, опет сам сазнала од полиције, пуштен уз наногицу, после четири месеца. Кад год сам их питала што не зову опет Ковача, мене је то копкало, надала сам се да ће можда нешто рећи, они су ми говорили да су га питали једном и ништа им није рекао и да нема ништа ново да им каже. Тако целе године, исти одговор. Рекли су му да случај убиства мог сина можда никад неће бити решен – рекла је Мара Халабрин.

Александар Халабрин је неко време живео у стану Петра Панића Пане, кума Александра Вучића, а дружио се и с Данилом Вучићем.

– Александар је живео отприлике годину дана у стану за који су ми рекли да је власник Петар Панић. Имам и адресу коју сам дала полицији, да обиђу стан. Они су, наводно, били тамо и нису нашли никога. Мени је то било необично, јер се може проверити у катастру ко је власник, тај крај у Земуну је покривен камерама, може да се види ко улази. Пар пута сам питала полицајце да ли су звали Панића на информативни разговор. Прећутали су, никада ми нису дали одговор, видела сам да избегавају ту тему. Мој син се дружио и с Данилом Вучићем. Кад ми је то први пут рекао, нисам поверовала. Међутим, знам да су заједно ишли на литије до Црне Горе – рекла је Мара Халабрин.

Убиство Александра Халабрина није обухваћено истрагом против криминалне групе Вељка Беливука. До данас није решено, а Владимир Ковачевић, последњи човек с којим се Халабрин сусрео, одбија да сарађује с полицијом. Уместо да сарађује са инспекторима, Ковачевић се грли с министром полиције, као што се грлио с Дијаном Хркаловић, с којом станује у истој згради на Вождовцу.

С обзиром на дебели криминални досије, пошто је држављанин Црне Горе, Владимиру Ковачевићу је забрањен улазак у Србију, али ни то му не представља проблем да се дружи са шефом српске полиције Александром Вулином, који се недавно промовисао у чин пуковника.

– Фотографија мене и мени непознатог човека настала је на концерту Рибље чорбе. Проверићу ко је у питању и објавићу све што сазнам – рекао је Вулин, али ни његова тетка из Канаде не би поверовала у то.

Није поверовала ни Мара Халабрин, која лично познаје Ковачевића.

– Кад сам видела фотографију Вулина и Ковача целу ноћ нисам ока склопила. Овим сам изгубила сваку наду у полицију. Нисам је имала ни раније, али ово ме је дотукло. Негде дубоко сам веровала држави у којој сам рођена, али шта сад да очекујем – рекла је мајка Александра Халабрина, који је нестао након што је отишао на састанак с Ковачевићем.

Вулин и Ковачевић дају изјаве истражном одељењу Вечерњих новости, али не и надлежном тужилаштву. То и не може да се очекује док се Србија не излечи од Вучићеве патологије.

Александар Вучић сваком изјавом доказује властите менталне поремећаје. Ипак, има и оних који постављају питање – ако је луд, што себи не одсече прст? Греше. Вучић је сам себи милион пута секао прсте. Упуштао се у политичке и пословне авантуре из којих је излазио поражен и понижен. Криминализовао је свој најближе, оца Анђелка, брата Андреја и сина Данила. Уништио им је животе, као и себи. На његову и општу несрећу, никад није кажњен за злодела које је извршио. Болест није третирана на време, па је узела маха и направила од њега нултог пацијента, клицоношу који је затровао целу Србију.

Време је за лечење. Није довољно само Вучића сменити с власти и спаковати у затвор или лудницу, где му је и место, већ мора да се терапија примени над целим друштвом. Неопходно је санкционисати све болеснике из напредњачког картела.

Пандемија вучићевског вируса може да се заустави правосудним вакцинама и карантином у коме ће се наћи функционери СНС-а, њихови медијски и батинашки одреди, оболели тужиоци и судије, криминалци у полицијским униформама и цивили. Док је нулти пацијент на слободи, Србија ће бити болесна.

Милошевић је пре 20 година предвиђао судбину Црне Горе. Више о томе читајтеОВДЕ.

Извор: Магазин Таблоид

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS

Nema dostupnih vesti.