Пише: Владимир Димитријевић
Један духовник каже:“Како је чудан постао наш живот! Уместо да га претворимо у рај, ми смо га претворили у ад! Имамо све, али се све време секирамо и бринемо: ако човек има једна кола, онда је узнемирен због тих једних кола, ако има двоја кола – онда је он двоструко узнемирен, ако има више кола – онда његова узнемиреност расте сразмерно броју аутомобила које има испред куће, у дворишту или гаражи. Имаш викендицу – још једна брига: да ти је не обију и не опљачкају. Поставио си аларм – и одмах се бринеш: да неће аларм случајно да откаже? Наше смо куће оградили оградама, електронским системима обезбеђења, алармима, опасним псима који су ту да би чували наш врт, балкон, гаражу... Колико је данас осигуравајућих друштава! Можете осигурати шта год вам је воља! И упркос томе наша душа је све узнемиренија, не можемо да спавамо мирно. Стално осећамо неку унутарњу нелагоду, нешто се стално кува у нама. Многи имају телесне проблеме због непрестаног душевног стреса. Осећају неку тежину на срцу, скаче им артеријски притисак, имају плитак дах, не могу довољно дубоко да удахну. Све су то телесне последице или пројаве оболелости душе. Када се душа мучи, мучи се и тело. Душа и тело су узајамно повезани.
Чим схватиш да то што те узнемирава и није толико важно како ти се то тренутно чини, престаћеш да се непотребно узнемираваш. Јер човек осећа немир у себи када мисли да оно што га мучи представља проблем од васионског значаја.
Сваки дан ишчекујеш оно што жарко желиш и себи говориш: „То ће се сигурно десити!“ А ако се очекивани догађај не деси, падаш у очајање. На пример, веома желиш да данас изађеш у шетњу. Лепо је изаћи у шетњу, али излазак у шетњу није и не може бити смисао твога живота. Животне околности могу да буду такве да напросто немаш времена да изађеш да се прошеташ. Али, ако сву своју душу уложиш у излазак у шетњу и покушаш да ту своју жељу оствариш по било коју цену, твоја душа ће се веома мучити ако до тога не дође. А тако је једноставно рећи себи: „Немам времена да данас да изађем у шетњу – ништа страшно, изаћи ћу неки други пут!“
Ако наша душа постане довољно духовно гипка и постанемо кадри да, мирно и без тврдоглавости, „у ходу“ мењамо своје одлуке, научићемо се да спокојно прихватамо све што нам се дешава у животу, говорећи: „Предивно, то ми је Господ дао! Ја сам хтео једно, а Бог ми је дао друго. Значи, тако је било угодно Богу!“
Ми, заправо, желимо да свој наум остваримо по сваку цену, чак и на силу, ако је то потребно, и зато смо упорни, настојимо на својим плановима и врло тешко доживљавамо сваки свој неуспех. Обратио сам на то пажњу једанпут када сам хтео да купим једну књигу која ме је занимала. Пошао сам у књижару, али тамо нисам нашао књигу коју сам хтео да купим. Отишао сам до друге књижаре, али књиге није било ни тамо. Време је пролазило и ближило се време затварања књижара. Узнемирио сам се, почео журно да ходам да бих остварио своју жељу и намеру, и купио жељену књигу. Отишао сам у трећу књижару, али ни тамо нисам нашао жељену књигу. Изнервирао сам се и рекао себи: „Морам да стигнем у још једну књижару, морам да пожурим да не бих закаснио!“ У једном тренутку, док сам готово трчао улицом, одједном ми је у ум дошла мисао: „Па шта ако и купим ту књигу? Да ли ћу одмах почети да је читам? Зашто је, онда, не бих купио неки други пут? Рецимо, сутра.“ И моја душа се одмах умирила!“
Старац Пајсије Светогорац је упозоравао:“ Најчешће људи прво траже саосећајност и помоћ од других људи, а када не добију оно на шта су рачунали, тек онда се обраћају Богу. Међутим, страдање је могуће избећи само кад притрчавамо Божанској помоћи, јер је једино она истина. Није довољно веровати у Бога, потребно имати поверења у Њега. Добијамо Божију помоћ, захваљујући нашем поверења према Њему. Верник, када предаје целог себе Господу, чак и пре смрти, осећа на себи спасоносну десницу Божију.“
Извор: Правда.рс
