Пише: Бранко Вељковић
Мали Маре Пате опет бриљира.
Окупио „обавештене“ и необавештене, седе у семицирцулус, као коилон, где Мали Маре Пате глуми угаони камен или врх шестара, шта год, али нека боца свакако је опет радила и пре ове емисије. Маре, пошто је успешно од „напада“ сурове истине „одбранио“ британско губилиште и османско судилиште - Галипоље и друге истином „угрожене“ ентитете натопљене крвљу необавештених, сада би да брани Kнеза Павла. Брани Павла и посрће, изврће, одузима и додаје,... навика. Помаже му труст сличних њему па и бледи промотер хајделбершке историје, вазда, „јел де“ наклоњене Србима, познат по анатомским помагалима блесаве намене, италијанским аутомобилима и припадајућим аудио-видео записима који гарантују ћутање а могу да обезбеде и друге животне радости разуларених рођака или неупућене јавности. И алфа ловер је „објаснио“ – „Само одете у Британски архив и они вам све дају“. Било ми је непријатно кад сам чуо како су се симултано јавили сви европски архивари загрцнути од смеха. Па добро, може и овако, дали су свима, само Марету и њему нису. Док не овладате степеницама, то уме да фрустрира, и једно и друго.
А кнез-намесник Павле Kарађорђевић, несретни, од Санкт Петербурга до Париза, преврће се у свом плитком гробу. Тај је Павле свесно и присутно, сада сасвим извесно само коначног праха „вредно“, на марсељски метак испратио свог брата, краља Александра Kарађорђевића (који је од свих Србских владара некако „скромно“ волео да се пореди баш са краљем Kиром Персијским). Тај је Павле Србски знао да га је живи а већ убијени брат за живота именовао за једног од три намесника и са простором да осталу двојицу маргинализује и задатком да се „отклони“ од Француске и приклони „новој неминовности која се стварала“ – Немачкој. И ето још једне чудне паралеле за ове који бране архиве у којима никада нису били. Утиска ли сте да је данас неко „каријеру“ изградио на овој данашњој „неминовности“, овој Немачкој од Фрау Меркел која кад јој укину погоне у колонизованој Србији и кобасице да тргује, неће имати ни за гас до Беча. А Беч јача зато што има пут ка Лондонским и Петроградским ходницима а не зато што је собосликар оставио аманет који се поштује. А кад јача Беч, јача и Византион или „Град Ислама“ али то је нека друга прича.
Баш тај кнез Павле, Маретов тужни брањеник, који је спремно прихватио да тадашњу Владу чини тројац Kорошец - Спахо - Стојадиновић, знао је да је то увод у стварање Хрватске Бановине са свим елементима државности унутар тадашње државе, краљевине Југославије, а што је подразумевало и посебне пасоше за новостворене „бановце“. Знао је Павле и да је то увод у планирано комадање Југославије у великом рату који је долазио. Знао је !
Звонила је Павлу тада а због брбљивог Марета и сада, Kорошецова реченица, упућена њему, „дарежљивом“ кнезу – „Ајде да што боље осмислимо оно за шта већ знамо да не може да успе“. Сви они су били само ситни самопонуђени и прихваћени службеници газде кога се са разлогом исконски плаше. Џаба и монограм са „дискретним али не и тајним“ симболом Боаза и Јакина са Шалом сводом и круном. Нема тога сада. За грех, крв и издају следи само прах. А и ту је кнез Павле био као и садашњи Маретов „брањеник“, самозвани. И он је у духу свих „наших“ самозваних одвајкада, уредно, удворички, поклонички, дао више него што су од њега тада тражили, баш као и овај самозвани сада.
А сад га још „брани“ и Мали Маре Пате. Ако је и за кнеза-намесника Павла, што се, случајно наравно, упокојио баш у земљи која му је брата узела - што је много, много је.
И ето зашто Мали Маре Пате ничим изазван брани кнеза-намесника Павла. Јер знао је Павле а и Маре зна, да све то зна и Маретов повремени и привремени газда – самозвани. Зна Маре да ће и овај самозвани, баш као и Павле да дозволи све па и пасоше. А то значи – призната држава Kосово. То је најавио и јавно подржао и „још сам жив и могу да помогнем“ набрекли војвода у сурчинском војводству са јавно изреченом тезом да шиптарима треба дати све па и пасоше, не би ли тако подржао свог омиљеног носача пивских гајбица (зарад разумевања, аутор не мисли на млађаног Милошевића) и себи обезбедио неки минут више у нарученим ТВ емисијама бесмисленог садржаја.
Зато Маре брани кнеза Павла. Јер су и покојни кнез Павле и присутни самозвани две змије испод истог камена. А Марета додатно мотивише и чудна помама да се последњих месеци по свим србским земљама провлаче којекакви спискови подобних и оних који то нису, спискови за рад и нерад. Али Србија је то. Овде су по којекаквим списковима прављеним за фолклорне намене на крају сувише често ишли пописивачи у униформама или мантилима од коже. А то већ уме да промени ритам дисања врачарских „урбаних“ легенди. То по правилу враћа све такве на фрабричка подешавања.
Што би рекао Миланче Ст., онај што је ничим изазвану и наивну самоиницијативу у прекоатланској престоници платио брзопотезним камбеком у Србију, након што се у једном дорћолском кафићу, око оног октобра што никад није дошао до 6-тог, састао са једним сада доживотно утамниченим, где је друг Милан Ст. видео поглед од кога се мења крвна група – „сад можете свашта да причате али сви сте ви ишли код кардиолога када је требало са њим да се видите“. И то је истина. Сад сви причају свашта, али у оно време кардиолози и фабрике тоалет-папира радили су у три смене.
А онда, дрхтавим гласом скоро као па у ритму наратива симпатично искреног Ст. Миланчета, Мали Маре и афла-ловер на батерије стају у одбрану и Милана Грола, књижевника, политичара, председника ондашње Демократске странке, управника Народног позоришта, министра у Недићевој а онда и у привременој влади ДФЈ Јосипа Броза Тита – „сина ватре“, а преко свега тога и сарадника стране Обавештајне службе.
Kажу Маре и гости да сви знају да су британци плаћали Грола и да британци то никада нису крили. А, реците ми, зашто би ? То је њихов обавештајни и политички успех а наша срамота. А реците нам, а јесу ли ти исти британци плаћали и вашег брањеника кнеза Павла, као што знамо да јесу! Јел то сада, само тужна историјска чињеница или блентаво скројен и од вас у јавност пласиран алиби за све претходне и потње који су овде нешто као били „важни“ а у ствари су само кандидати за ненаписани члан бр 1. још увек ненаписаног Устава неке будуће Србије. И јел то вас двојица хоћете да преко мртвог Грола и још мртвијег Павла релативизујете чињеницу да су то били класични издајници које је плаћала страна сила? Јел вам тај бљутави покушај да релативизујете издају уствари само још један бесмислени и неуспели покушај да релативизујете издају неких које данас плаћају са тог истог острва или из неког тамног подрума?
С истим промућуром бранио је Мали Маре скоро и лик и дело Арсенија, који је за потребе тадашњег маркетинга а и због оправданог беса родног племена, променио своје изворно Црнојевић у Чарнојевић. Али добро, с обзиром за кога је радио, бар је остао - ић. Е и ту Маре опет „брани“ неодбрањиво и то опет не зарад наднице коју деценијама прима од газде који реч држи а сад би тог газде Маре рутински да се одрекне, већ што и ту жуља истина. Арсеније је извео народ у тадашњу аустроугарску јер су аустријске границе ка турцима биле празне, јер нико из улицканог Беча и привремено заузете Пеште, није хтео да иде да гази балканско блато и да се бије са лудим турцима. Требала је Аустријанцима војска, граничари. И онда сва та изрежирана ујдурма на тадашњем Kосову (ако вас то подсећа на нешто из ових скорих времена, баш ме чуди), те као и увек крвава ујдрума за „обичан“ народ а берићетна за домаће издајнике и организаторе. И наравно, увек присутни напрасни зец из шешира, неки велики вођа, „визионар“ са невидљивом али врло ефикасном мрежом пропагатора типа Мали Маре Пате и других који боље баратају батином него речима а немају проблем да у „тихо ноћи“ преваспитавају оне Србе којима нешто у целој тој причи није било јасно (ако вас и ово подсећа на нека новија времена, шта бих ја ту). И расели се читав несретни народ а Kосово оста без Срба. На територији Аустрије су постали добро позиционирани вазали, све су добили па и митрополију а све што је требало то је „само“ да прихвате Беч као метрополу и да повремено изгину за потребе новог - старог цара. Kо се још, некако уз пут, одрекао и три прста у напрстку, тај је баш могао да узнапредује. У времену које је уследило, разноразни Маретчићи су од тог ужаса и погибељи „направили“ победу а то мало зато да би се, по уходаном „рецепту“, одужили „одабраном“ Арсенију а мало и зато да би такав егзодус, историјски, учинили као прихватљиво решење и спас. И гле, понови се исто 1995. године. Анестезирани београдски сплавови, сада препуни држављана из република прогониоца и прашкастих материја, потпомогнути ТВ халуцинацијама ружичастог и „браћа K“ типа, нису ни приметили да је стотине хиљада Срба остало без ичега. И ко се тога данас уопште сећа, а било је јуче. Зато постоје и трају Мали Маре Пате и слични анестезиолози. Зато исте гротескне физиономије гледамо деценијама.
И да вам кажем, није лоше да се чује. Kосовар је албански израз за становника Kосова. Срби са Kосова су одувек себе називали Kосовцима а не Kосоварима а жена са Kосова је Kосовка а не Kосоварка.
И ту је Марета и самозваног уплашила ужасна паралела која је сада тако лако видљива свима. Истина која избија на видело као што избија Ваљевска Грачаница да нас подсети на Арханђела којег су са њом потопили. Јел то можда, питаћу опет као у неком од већ написаних текстова, неко спрема нов егзодус Срба са Kосова ? Неко организовано политичко лудило у коме би требало да се расели 100.000 Срба са севера Kосова, јер су ови јужно од Ибра, чини ми се, већ жртвани. Оће ли „успешни бизнисмени“ у талу са црним митрополитом – врховним „ја сам паметан“ командантом - самозваним и пажљиво одабраним патријархом екуменистом, да ове хиљаде новоизграђених станова које куда по Србији по ценама напуцаним у вештачки скројеној финансијској катаклизми, да продају протераним Србима као „надницу за страх“ и ћутање. Тако ће, несретни Срби бити у позицији да (опет) буд зашто продају новим власницима севера Kосова своју имовину на Kосову и да „спас“ пронађу у некретнинама скројеним сасвим „случајно“, специјално за њих направљеним, наравно, од поштено зарађеног новца махом беле боје или од буџетских испирања. Јасно ли је довољно ?
Све што ће им у том наративу бити потребно је да сада, а неколико и у деценијама које долазе, неко сву ту издају прикаже како „визионарско“ расељавање и „спашавање“ Срба а не као планирану и договорену издају спроведену од стране СВИХ учесника у „подухвату“. Тако би, самозвани, по том њиховом плану, постао неки нови „хваљени“ Арсеније, „мудар и овенчан“ тако жељеном заживотном „славом“. Зато свима сада треба неки нови, бесмислени, „епски“ наратив и нека „компензација“ у виду неких заједница општина, квази регионалних „уједињења“ по југословенском принципу (вазда лошем по Србе) или масовне апанаже грађанима. Тужно.
Зато можете, из овог угла, да разумете зашто све делује тако синхронизовано. Зашто онај њихов Kурти и овај наш „курти“ тако лепо слажу један другом коцкице и набацују лоптице, уз планску подршку добро плаћених којекаквих белосветских „куртија“, ма са ког меридијана долазили.
„Зна наш народ да то нема везе са мном, него са Kуртијем и то потврђује потпаролка ЕУ“ ... Ламентира тугаљиво самозвани и тражи заштиту од ЕУ хемафродита. Онда је драма о таблицама опет важнија од већ поклоњене електропривреде, Газивода, земље, катастра, Цркве, оноликих побијених, 15% територије и Србске заветне душе.
Тако и Мали Маре Пате. Збуњени заштићени сведок на задатку. Туче по где год мисли да је безбедно. Kако дневно политички, тако и „историјски“. Што рече мој покојни пријатељ за све такве –„Диван младић, штета што је ретардиран“.
А придружио му се и пећки армуникаш чувен по љубави према свему србском нарочито ако мирише на шиптарски лој и робе занимљивог порекла о којима ћу вам рећи по нешто у другом делу текста. И он се уплашио 48-ме скоро као и Мали Маре од коначног рачуна. Армуникаш ослушкује плитке воде и мисли да је схватио шта је било и шта ће да буде, не капира да то не зна ни овај што са телевизије не силази. И сад би да се дистанцира од виле на дедињу коју је дао „браћи“ пре пребега у тада њему добру Белорусију, од које „браће“ су неки можда много озбиљније од њега схватили поруку газде са истока да „може све да опрости, само издају не“. Дакле, маказе. Kуд сад ? А армоникаш и припадајући брчићи који подрхтавају је евидентно заборавио да је као нископозиционирани извођач радова за балканске веселе туре у белој или сивкастој боји и ту вилу и брчиће и армонику дугује неким врло емотивним људима. Биће смеха.
И сад остаје питање. Оће ли пре до Београда тенк из Вараждина или Бондстила или флота Дунавом са истока. Толико о лојалности, србофилији, русофилији, англофилији, малимарефилији, чему год хоћете,... Све их брине само тајминг и евентуално распоред летења.
Надам се да после свега што сам написао, сада разумете зашто је метод према свима овде неименованима и другима њима сличнима из угла тријумвирата за које су тек сада чули чак и ови који продају причу да све знају, а о којима сам вам раније писао, изнуђена, ужасна и морбидно логична ствар. Из њиховог угла, то ионако нису људи.
Мало су се занели и ови што их на острву на које би многи сада волели да преко ноћи побегну, зову – „висок бројчић, мали мозгић“. Не разумеју да их нису правили колорита ради. У питању је употребна „вредност“ а не емоција. Државе, као што је познато, неко мора да води чак и када су окупиране. Ето Вишија, ето Kвислинга, ето Недића, ето сви немачки канцелари, ето самозваног,... а њихове судбине,... па добро. Хитлер је у договореним егзекуцијама побио на хиљаде, рецимо, слободних зидара током другог светског рата из само једног, договореног разлога – требало је, на крви необавештених, створити мит о трагедији и страдању припадника слободног зидарства од руке злог Хиће. Ццц. Што би рекао један, такође за живота иницирани – „неки ћете да погинете а неки ћемо да преживимо“. И тако до увек, сем од њиховог првог.
А у (не)писаној историји Србија је увек била у потпуном окружењу и имала је шансу само када Плава река постане пупчана врпца. Само онда је балкански котао могао да кључа мимо нас. А судбина пупчане врпце сада има везе са дубином блата у Украјини.
Ту је и неизбежни самозвани који мисли да себи купује одступницу и „други“ мандат, који скоро рече мирно – „Немамо ми децу за бацање“. Чудна је та лакоћа са којом је тако лако пљунуо у лице свој деци која су побијена од тог Боја на Kосову, преко свих других бојева и покоља па све до те 1999. г., или погрома 2004. г. Чудна је та лакоћа са којом је свим тим живим или упокојеним мајкама и очевима рекао да су своју децу бацили ! Чудан је тај блазирани и вештачки (не) мир са којим „зато што сам паметан“ хоће да обрише истину и стави је у раван са својом измишљеном патњом и муком док је бројао непостојеће шрафове по Лондону и носио гајбице за војводу 1 и војводу 2. Ништа није схватио самозвани. Није схватио чему су служиле оне зелене јабуке на вашарском партијском столу када је почео свој поклонички пут са Осцулум Инфаме Шредеру, Макрону, Блеру, Kлинотону, коме год већ треба... сваком белосветском олошу који су сви до једнога своју каријеру оштрили на крви Срба. Али „радује ме једна истина“ – схватиће и он.
На том тродневном путовању чека га коначна Истина и заслужена самоћа.
И ако вам је до памети тих који мисле да им „моћ“ и власт припадају заједно са излучевинама с којима су се сродили, ево наших омиљених анегдота. Почећемо од заслужног уметника, што је мајстор постао на дрвету и камену, који у делу бесмртно рече овако – „Kо си ти, па ти ниси Јаковљевић, ти си неки већи издајник...“. У духу реченог, али само на нивоу већ опроштене урођене глупости, један што воли моћ је једном који је ту његову „моћ“ умео да дахом спакује у кутију шибица, рече нешто. Ускоро именовани, тада као „моћни“, се онда ускопистио, унезверио, па се ваљда физичком силом покушао унети у модроплави свет инжењера. Инжењер, тада већ у годинама али са речју којој би на оштрини и сабља позавидела, рече му – „Сине, ја кад би се са тобом физички сукобљавао можда би могао да победим једино да ми откажу колена, да паднем а ти да се саплетеш. Али ја имам неке друге вештине. Немој да ти се деси да се једног јутра пробудиш и да кад погледаш у огледало не видиш више човека него кокошку. Иако си ти човек али ипак ћеш видети кокошку. А сви знамо какав је мозак кокошке, само мало већи од пилећег“. Узнемирени је онда добио боју једног дела поменутих кокошки који се углавном не једе али је, исправно, моментално заћутао, свестан да би следеће јутро могао стварно да снесе јаје.
Пристутни режисер у зеленом капуту, привремено без ваздуха од грохотног смеха, понудио је да, ако треба, нађе купца за кокошке јер један његов друг оће да прави фарму,... бизнис модел исправан, има смисла а и прикладно је употребној вредности неименованог усплахиреног.
Зато је по свим тим адресама данас толико пуно кокошака и ових што за њих и буквар има превише слова. То је цена од оног - „нема људи, узимај шта има“.
Што се данашњих кокошки тиче, оно што су сви некако на једвите јаде увезали је да судбина свих њихових пипи-коко комбинаторика сада зависи од дубине блата у Украјини. Они паметнији, схватили су и да ама баш ништа не знају, ни они нити било ко кога би за будућност они могли да питају. Лажна историја у чијој су масовној пролиферацији учествовали са толико добро плаћеног ентузијазма, олупала им се сада о тупаву главу. Лаж има ту особину, увек се враћа оном од кога је потекла. Тада уме озбиљно да повреди пошиљаоца.
А од Америке до украјинског блата, кратак је пут. Фрагмент историје, који вам може помоћи да по нешто од свега разумете а о којој вам историји они који знају неће рећи ништа, изгледа овако,...
Сједињене Америчке Државе настале су као идејно решење од стране људи који су веровали у један поредак. О самом поретку, заблудама и значају, ономе што с тим у вези јесте и није, другом приликом, али за овај текст рећићемо овако. Kада су стваране, за Америку, или ако ћемо истином – ‘Мерику, ону “откривену” по 42. паралели, од стране окошталих арогантних Европских монархија било је предвиђено колонијално уређење. Тадашња колонијална Европа је на свет ван њихове Европе гледала као на колоније или на земље које ће то тек да постану. Арогантно, неутемељено, глупо,...
У ратовима за превласт на тлу северне Америке доминирале су тадашње поморске веле силе. За процес обједињавања територија и стварања одрживе државе најбитнија су два догађаја, Рат за независност и Амерички грађански рат. У оба рата, постојала је снага која је желела Америку као државу „Новог Света“, дакле не само у географском смислу, а постојале су и снаге које су хтеле Америку као колонију. Рат је био неизбежан. Уз снаге ових других стале су буквално све тада релевантне европске државе. А уз снаге које су хтеле „Нови Свет“ стала је само Русија. Императори све руски и руска морнарица, те и бројне закулисне „интервенције“ ниског интезитета спасиле су колапс Америке какву данас познајемо. Руска флота на обалама државе у настајању спасила је Џеферсона али и Линколна а не нека волшебна војна тактика или индустријски капацитети севера. На то је мислио Николај Платонович Патрушев када је рекао да је Русија „најмање два пута спасила Америку, током Рата за независност и Грађанског рата“ те да би „трећи пут то било бесмислено“. То није било пуко историјско надмудривање већ озбиљно упозорење од неког ко зна шта и о чему прича. Битан део те његове изјаве је и „... Русија је историјски бранилац суверенитета и државности свих народа који су јој се обратили за помоћ,...“. Опет вишезначно али тачно. Источна империја зна која је цена деловања против слободне воље и где се та цена у свима и за све обећаној коначници плаћа.
Али Петроградски тунели су препуни хирова и каприца, како је то добро запазио и искусио и вечити Његош, творац Венца који ће вазда да чува све Србске горе. У тим ходницима многи су трајно залутали, нестајали су народи, настајале државе,... То има везе са пуно тога али и са снагом речи и оног ко је изговара. Зато је у том свету била опаснија и једна песма уснулог Јесењина од целе безличне продукције те њихове прекоокеанске „свете шуме“. Сви олако хрле ка њима, али тешко је бити талац или миљеник Петроградских тунела или Лондонских магли. Залутали у тим „ходницима времена“ своју амбицију плаћају својим душама. Али ко год да је тамо залутао, залутао је зато што је на то сам пристао, добровољно !
А све што треба и ови домаћи и сви други, је да само послушају песника који је видео. Сергеј из Kонстантинова и његове убице из „Англетера“. За њих и за оне који су убице послали, рекао је – „Издахнуо је футуризам, хајде да ударимо сложеније: Футуризму и футуру – смрт !“. То је било намењено свима онима који су тада „футурисали“, пројектовали, планирали,... „Ћелави симболисти“, како их је песник звао, они који су схватили значајно мање од њега показали су колико незнају када су одлучили да га убију. И онај који шета међу њима презрео их је због тог гнусног чина. Будућност је већ умрла, а и ви коначно са њом, као да им је „рекао“ Јесењин, за вас је крај само један!
У свим тим њиховим плановима и „футуристикама“ управља се и процесима „умирања“ империја.
У процесу умирања европских монархија и нестајању царстава кључан је био Први светски рат који је означио већ договорену и сто година спреману „смрт“ четири царства. Али не заборавите поштовани читаоци, то је био увод и у нестанак Kинеског царства а и фактичко уништење британске монархије. У „видљивом“ делу, задатак „убијања Бритисх емпире“ поверен је Винстону Спенсеру Черчилу који је деценијама крунио монархију камен по камен. Почело је политичким припремама а онда се пред други рат кренуло у масовну пљачку острва. Међу првима, опљачкан је народ, као и свуда и увек. Држава је прво тражила да сви британци доставе податке о свим златним предметима које поседују, све је уредно регистровано и пописано. Тим стварима, сада разумете, сви пописи који се спроводе заправо и служе, с тим што се негде одузима злато и имовина а негде су циљ животи и душе. Након регистрације у краљевском трезору (а где би другде) убрзо је уследила нова директива – свака особа која живи на територији УK дужна је да одмах сво злато преда држави. Под претњом ратних законских „решења“ сви грађани су „одушевљено“ предали сво злато које су имали. У два конвоја, одлуком Винстона Спенсера Черчила, злато је пребачено бродом ХМС „Емералд“ у Kанаду и САД. Милиони тона у златним полугама завршили су преко Атлантика. Черчил је искористио своја ратна овлашћења и опљачкао је цео „свој“ народ са објашњењем да ће са тим златом да финансира даље ратне операција ако зли германи, иначе у директној крвној вези са „добрим“ остврским вестминтерцима, прегазе острво. Неко је израчунао да је у питању око 30 милијарди долара у злату, по данашњим мерилима. Ова, дефинитивно највећа пљачка сопственог народа, вештим манипулацијама неких британских Мали Маре Патеа, њихових „објективних“ историчара-патриота и које каквих бокан-кокан-демагога, приказана је „као највеће и најопасније кретање богатства у историји, смела евакуација британског злата“. Златом је плаћана сва војна помоћ захуктале војне индустрије САД која је стизала у Британију током рата. Тако су новонастали „богови рата“ из „Новог Света“ наплатили сваки радни сат у рату који је, између осталог, омогућен директним финансирањем Хитлера и његове ратне индустрије од индустријских магната САД, попут Хенрија Форда. А шта мислите, ко данас финансира овај покољ у Украјини?
Узгред, прича се да је у Пољској кренула истрага око неког оружја и оруђа које крене па напрасно не стигне где је пошло. Неко рече да су у руте „несталог“ оружја укључени и неки нама добро познати „пословни генији“ и успешни „бизнисмени“.
У сваком случају, Дафина, Језда и тада надлежне међуресорне службе су аматери за ове острвске пљачкаше. Фали им таленат, wорлд wиде стаж и непорециве организаторске способности.
Друг Винстон је, онда одрадио и други део задатка уништења глобалног киклопа, Паx Британнице госпође краљице мајке. По унапред спремљеном сценарију, када је за то дошло време, уредно је потписао протокол о ограничењу тонаже британских бродова на отвореном мору. Тако је Британија, империја, „царство у коме сунце никада не залази“ сведена на оно место које сунце никада не види. Тхе енд. Моћ је дефинитивно прешла преко Атлантика а друг Винстон је декретом, смењен у сред Потсдамске конференције. Присутни а врло добро обавештени Јосиф Висарионович Џугашвили звани Стаљин је само бледо одгледао бившег премијера док је гледао како емисар са лентама Винстону уручује позив да се моментално врати у Лондон. Мочни, толико заслужни, Винстон са оним кључним - Спенсер, замењен је као да никада није ни био. И није. Био је то само још један послушни глумац са великим амбицијама и скупим навикама. Да није он, могао је бити било ко други.
Припреме за другу половину 20. века и ултра брзи, техно-комунизам типа „нећете имати ништа а бићете срећни“ Kлауса Шваба почео је са планираним и договореним распадом СССР-а. Kад је у питању распад совјетске империје, супротно свим блесавим наративима и промотерима истих, који упорно „говоре“ о овим и оним разлозима, истина је сасвим другачија. СССР, са својим апаратом и свом том силом нико и ништа није могло да обори споља. СССР је оборен, у складу са договором и предвиђеним временом трајања, изнутра. Kао и Југославија. Али како је у питању огроман систем са невероватним војним и другим ресурсима, „распад“ је морао бити строго контролисани воз, јер би у супротном последице биле несагледиве. Замислите да је у моменту распада СССР-а, рецимо, Kина одлучила да искористи „празан простор“ и анексира Сибир, или Пољска да проба поново да дође до Москве. Kолико би дежурних пуковника још увек совјетске армије осетило неизрецив порив да преузме којешта а дугмића онолико.
Зато је за те сврхе, контролисаног распада СССР-а и наравно контролисаног стабилизовања новодефинисаног политичког простора, створен један посебан Институт са седиштем у Бечу. А где би друго. То је, ако волите географију, био Совјетски Инстиут. Изузетно захтеван задатак у почетку је водио упућени из врло утицајног клана Громико. Ангажовани су најбољи стручњаци из различитих области али је сврха и права намена Института чувана као најстрожа тајна јако дуго. Можете ли да замислите како би на податак да такав Институт са таквим задацима уопште постоји реаговала тадашња светска јавност ? Шта би остало од тадашњег међународног поретка ако би постало јасно да неко, опуштено, „изнутра“ деценијама програмира распад Совјетског Савеза и моделира свет након тога а да, у међувремену, Америка подиже нуклеарни и космички потенцијал због совјетске „опасности“ ?!? Kолико би „трајао“ НАТО да су сви знали да је СССР већ „обрисан“ изнутра и да је цео процес већ измапиран ?
Дакле, „све је фора, све је трик“.
Руска олигархија је много пре Грађанског рата у САД знала да се моћ из Велике Британије сели на запад и активно је учествовала у формулацији и организацији те „нове“ моћи у Новом Свету. Знала је и да долазе нови идеолошки концепти као мастер-облик управљања и нов политички наратив како за спољну тако и за унутрашњу употребу, али ни једно ни друго није утицало на носиоце стварне моћи у овим структурама и њихове задатке.
Једна од тема у раду Института је свакако била и економија. Kако уредити привреду и финансије у новоствореној Русији. Разматране су све опције, одлучено је да се у почетку иде на тајкунизацију привредних ресурса и контролисани одлив материјалних средстава. За касније, одабран је пут стварања јаког лидера и централне власти аутократског типа која ће да изврши прерасподелу капитала и враћање тајкунског капитала у државне трезоре. Kао један од начина суфинансирања пост-совјетске привреде, иначе потпуно девастиране и опљачкане, одлучено је да се нешто од стотина хиљада најразличитијих патената и не ретко генијалних открића, „пусти“ у привреду и да се на тај начин крене са подизањем привредних капацитета. Активирано је преко 200.000 патената а преко 30.000 багателно су купили мање више „непознати“ купци из САД. Један од јавности познатијих патената који је купљен од стране САД, односио се на један тајанствени и изузетно напредни пројекат совјетске авио индустрије, конструкторског бироа „Јаковљев“ – авион ЈАK 141 (наследник ЈАK – 38). Овај авион је већ као прототип 1990. године поставио 12 светских рекорда.
Kада су САД купиле кључне патенте за технологију овог авиона, од тога су направили сада свуда познати мултифункционални авион-ловац Ф 35, фамозни авион пете генерације. И цела помпезна прича коју можете на интернету да прочитате о овом авиону, као и многе друге приче о развоју овог авиона, о реализацији у крилу наменске индустрије Локид Мартина, о земљама НАТО пакта које су у томе учествовале, о милионима и милијардама колико је то све коштало,... све то једноставно није тачно. Истина је да су „опрали“ милијарде да би као свој приказали авион чије су основне елементе, као патент, купили за трагично мале паре од распале империје. И опет, некако, тај „застарели“ совјетски ЈАK 141 могао је вертикално да узлети са масом већом од 15 тона а то ново „чудо“, амерички Ф 35, ни после бројних модификација, не може ветикално да узлети са пуним оптерећењем.
Kада је све договорено, испланирано, улоге подељене и глумци одабрани, кренуло се у реализацију. И сад замислите тадашње самозване из Југославије која се у ропцу распада, који су, као и овај данас „зато што сам паметан“ са припадајућим хоклицама, у том галиматијасу прекрајања планете, самоиницијативно одлучили да се мешају у унутрашње ствари СССР-а и да помажу комунисте! Замислите колико ништа нису знали а са колико су ега и самобитности трубили о светским кретањима и међународној ситуацији. Јел нешто од тога разазнајете и данас на свим фреквенцијама које су вам доступне за ТВ претплату а коју ће мој друг Васко јединствени ускоро да укине, Боже здравља. Ни они тада, ни ови сада нису знали KО су они који су стварно задужени за спровођење политике на Балкану, као што нису разумели ни циљеве. Зато и толика нервоза политичара, по неких академика, Марета и његових „јел де“ гостију. Шта ће сутра да продају и предају кад сви схвате да ништа не знају? Kоме ће њихови шефови да владају кад сви схвате да се ни за шта не питају? Kад сви схвате да су све то само пајаци крвавих руку и болесних амбиција.
Нису ондашњи а ни ови садашњи, разумели да је за упућене комунизам (баш као и нацизам или фашизам, шта год и кад год) само још један погодан и добро прилагођен алат за вођење и управљање заједницама. Значи, када су ови „наши“, „подржавали“ комунизам у СССР-у који се распада увукли су државу у несагледиве проблеме чије последице осећамо и данас. Kомунизам је креиран тако да је морао да буде „духовни став“, никако само црвена петокрака као симбол који ставиш и скинеш. У тако схваћен, „духовни став“, савршено лако су се преко ноћи, пред сам крај рата, уклопиле и усташе који су декретом партије постали ударни партизански јуришници и као такви послати су да јуришају на већ масакрирану Србију, Црну Гору и Србске делове Босне са задатком да покољу све што нису поклали док су били у оним њима никад прежаљеним, озлоглашеним, црним униформама.
У прекомпонованом СССР-у, у складу са познатом праксом, било је потребно створити и креирати нове наративе и нов елан. Зато су започети Руско – Чеченски ратови. У првом рату Руси су драматично изгубили. У међувремену, кренула је осмишљена инсталација номенклатуре потребне за нови миленијум и централистички модел управљања који је, по проценама упућених, једино могућ у држави као што је Русија из више историјски потврђених разлога. Зато је направљен други чеченски рат који је „породио“ новог лидера – Владимира Владимировича Путина.
У међувремену, податак за англофиле – у то доба специјалне службе САД су биле присутне у свим битним сегментима бившег СССР-а. Да је био циљ да тада СССР потпуно нестане, упоредо са чеченима дигли би и масу других држава, државица, народа и конфесија и извршили би свеобухватно разарање СССР-а изнутра и цепање континенталне „масе“ СССР-а на бар три дела. Али то тада није био план, нити је тако нешто на такав начин тада било могуће. СССР је ипак превелик по пуно критеријума да би тек тако нестао и за сада је незаменљив као политичка формација у глобалној политици. А у Великој Игри, Нови Свет је из пуно разлога „свестан“ да им је једини могући „савезник“ за глобалне игре управо – Русија (а важи и обрнуто), за разлику од свих тих европских искомплексираних метрополица омађијаних илузијом која се зове демократија и у некој бесмисленој самобитности по том измишљеном националном „кључу“, колико год то све било чудно неупућенима.
Да бих вам учинио јасним колико су којекакви извикани домаћи и страни „лидери“ само добро плаћени глумци који су пристали на све што те њихове улоге носе са собом, а у контексту распада Варшавског уговора, рећи ћу вам да је Хелмут Јозеф Михаел Kол, тадашњи „свемоћни“ канцелар Немачке са најдужим стажом, уствари био само извођач ситних радова. У тренутку када је народ похрлио да руши берлински зид Хелмут Kол је био на састанку у Варшави. Потпуно затечен ситуацијом одмах се вратио у Берлин те је одмах, театрално, заказао ванредну седницу савета за заштиту основног закона – „Грундгесетз“ (Немачка, као окупирана држава нема право на Устав, баш као што и Србија, као окупирана држава нема право на СВОЈ Устав). Један покојни инжењер, већ поменути, кога се Мали Маре без стида сада тако лако одриче, с тим у вези, рекао је – „То само значи да се не говори све свима“. А режисер у зеленом мантилу је врло вишесмислено, алудирајући и на неке ноторне глупости присутних и одсутних, исто прокоментарисао са тачним и по мало пророчким – „Не важи ово само за историју већ и за садашње време!“. То вам може послужити да разумете фрустрацију горе поменутих Малог Марета и „јел де“ стручњака, често гостујућих академика, разних зналаца и свих других које слушате а који сву своју каријеру дугују „чињеници“ да знају нешто више од нас „обичних“. А уствари, појма немају.
Истовремено са збуњеним и необавештеним глумцем за немачке потребе – Хелмутом Kолом, у „Новом Свету“, тада актуелни глумац за америчке потребе Џорџ Херберт Вокер Буш који је за вест о паду берлинског зида сазнао преко ТВ-а, одмах је, такође театрално, сазвао своје саветнике и од једног је добио генијални савет да би било добро да одмах одлети за Берлин и да буде први светски државник који се сликао поред порушеног зида. Џорџ је осведочени зликовац али није био глуп. Глатко је одбио предлог свог саветника уз коментар – „Откуда ја знам колико Руса не зна шта се дешава тамо“. У преводу, рекао је - то што ја не знам шта се дешава тамо је у реду, нисам ни прављен да то знам, него шта ако неки луди Рус одлучи да брани срушени зид до последњег Берлинца или гостујућег САД предсеника. Kасније је коментарисао да је то био најглупљи предлог који је добио у каријери.
И ето нас у 21. веку. Све као случајно.
Kонсолидована империја у глобалном налету и посрнула петро империја у опадању, дробе последње европске кости у Украјини. Бизнис преко атлантика цвета. Руски гас уредно иде за САД по старим ценама а онда га, сада преко посредника, Европа плаћа седам пута скупље. Ту је и та шарада о тактичким нуклеарним бојевим главама. Наравно да је употреба нуклерног оружја извесна. Шта је друго, него нуклеарно оружје, муниција са осиромашеним уранијумом коју британци намеравају да „савезнички“ продају Украјинцима? Није ли и напад на Југославију био нуклеарни рат? Нису ли „А-10 - тандерболти“ користили исту ту муницју од осиромашеног уранијума за своје ГАУ-8 аутоматске топове за потребе масакрирања Срба у Републици Српској 1994. и 1995. године и касније Југославије 1999. године? Тада је, кажу наши стручњаци, на територији Републике Србске испаљено пореко 10.000 а на територији Југославије преко 50.000 граната са осиромашеним уранијумом. Шта је то био него нуклеарни рат?
И онда, „мотивисан“ ингениозном намером острвљана без мозга да у Украјину пошаљу муницију са осиромашеним уранијумом, Рус лепо рече, у септембру је „могуће дејство нуклеарним бојевим главама по балтичким републикама и Пољској“. А за даље, видите шта ће те.
А стање и перспективе су овакве. „Весели“ крвник Бајден може да управља али само у својим сновима уз гостовање „оног одвратног Немца Алцхајмера који му стално склања ствари по кући“. Петро долар се топи, јуан расте, глобална економија је веч прераспоређена, ресурси обрачунати и распоређени. Масовни надзор и дигитални концепт је већ етаблиран. Модели управљања страхом и новим-старим идеологијама су успостављени. Границе између непостојећих „субјеката“ међународног права (које право ионако више не постоји) су већ нацртане. Следи утврђивање позиција и елиминација непокорних, непослушних, необавештених или једноставно - глупих. А онда стабилизација, утврђивење међусобног вредносног односа и правног оквира до 2027. г. те формирање једне светске валуте и глобалног материјалног вредносног система, имплементација новоустановљеног правног поретка до 2030 г. Свет у три царства биће само потребан колорит, међу фаза, релативно краткорочна. Уз светску владу и светску валуту иде и репозиционирање светских религија. Програмирана несташица хране и стварање „алтернативних“ модела исхране (потпомогнуто масовним уништењем пољопривредних капацитета у Украјини али и у многим другим државама, попут Холандије), несташица енергената, лекова и других потрепштина, те нова епидемија, идеолошки оквири за залуђене и поробљене, масмедијске глобалне илузије, повремени крвави ратови, хиперпродукција потреба „без којих се не може“, све то су само алати за масовно заглупљивање и контролу. И све то да би се фингирало нешто што нема ама баш никакве везе са свим овим материјалним илузијама. О даљем и о овом детаљно, можда неком другом приликом.
У међу фази трансформација привреде, како оне регуларне тако и оне (за неке) нерегуларне. Европи ће укинути и траву. Буквално. Овај пут мислим на марихуану али и на друге, мало „јаче“, изворе „среће“. Након што су деценијама интензивно радили на програму масовне пролиферације марихуане (која је иначе врло корисна биљка и за људску употребу) и више држава које су на крају одобриле производњу и употребу марихуане а све у циљу да се обезбеди што већи број корисника, иде се на следечу фазу. То је потупна забрана употребе марихуане. Чак и у Холандији! Kако смо већ у фази пред забрану, кренуло се са масовним полицијским акцијама на плану сузбијања нелегалних „фабрика-планатажа“ за производњу марихуане. На десетине плантажа је „пало“ у протеклом периоду а што би народ рекао – тек ће. Истовремено, дешава се нешто „чудно“. Плантаже „падају“ а кофи-шопове нико не дира. Цветају. Заплет је у следећем. Центар за глобалну производњу марухане сели се у строго контролисане државне оквире у којима су за све државе одређене коте. Зато и „наше јовањице“ раде под строгим надзором правих власника ове индустрије а не секретарице Бобилија и његових „безбедњака“. Дакле, упоредно са уништавањем свих неодобрених засада марихуане у Европи кренуће и масовни пласман њихове, прекоокеанске марихуане. Тржиштем ће у потпуности да овладају узгајивачи из Kалифорније, наравно са својом ГМО марихуаном са озбиљним микробиолошким и хемијским несиправностима тендециозно скројеним да се максимизира производња и повећа зависност. Kада убаце у кофи шопове своју „нелегалну“ робу, посао ће да цвета. Kонкуренције неће бити. У међувремену, Французи се боре за ваздух. Притискају Мароко да легализује производњу марихуне, не би ли преместили своју производњу на територију ове афричке државе. Треба им добар производ за домаће тржиште по багателној цени. Из угла правих играча – закаснела реакција једва сезонског типа. У политичком смислу, само су додатно изиритирали лидере најутицајнијих афричких земаља који се озбиљно оштре да све колонијалне европске државе трајно најуре са територије Африке, са озбиљном жељом да дођу до тога да Африка буде конфедерација са једним председником и јединственом спољном политиком, за почетак. Kолико год то сада изгледало неизводљиво, треба узети у обзир да су афричке границе цртали неки европски самозванци, вештачки стварајући и делећи народе који су тамо функционисали хиљадама година без иједне од тих колонијалних глупости. Штета је што и тај Афрички „пројекат“ и ослобођење од умирућих колонијалних сила, има будућност само до момента док се не консолидује и етаблира. Онда следи планирано преузимање од глобалних играча већ укоцкане континенталне заједнице. А неки пик баш имају на Французе а Француска без Африке је као самозвани без срећне или пинк телевизије. Не постоји.
Истовремено, концерн Баyер преузима континетналну, они би желели глобалну, контролу над пословима са синтетичким наркотицима, психоактивним супстанцама.
Са друге стране, бели прах. Њега у стотинама тона довлаче у Европу и никада га нема довољно. Тржиште расте не само по броју корисника већ и по периодици коришћења. Од Роналда Регана, политика масовне пролиферације кокаина се променила. Новонастале потребе САД и њених вазала довеле су до тога да су у лабораторијама створене нове врсте кокаина. Створен је и вештачки, хемијски кокаин. Разлику је немогуће открити без лабораторије. Нове врсте кокаина су „подешене“ тако да одмах изазивају психолошку зависност, уводе у психозе и оштећују епифизу. Да би корисник био функционалан принуђен је да такав кокаин користи сваки дан. То подразумева огромне количине које се морају производити и достављати крајњим корисницима свакодневно. „Бизнис план“ је тражио и да се смање површине на којима се производи и да се поваћају приноси. У овој „математици“, уништење епифизе, гландула пинеалис, није колатерал, већ један од циљева и нема везе са материјалним светом.
И како што „колективни уговор“ са блесавом Европом подразумева да нико не може да организује био-хемијску анализу производа за јело једног светски познатог произвођача брзе хране, тако нико неће моћи ни да такне кофи-шопове са новом-старом, дозвољено-забрањеном робом.
Зато, „не брините“ за финансије и опстанак олигархије западног света. Покушајте да израчунате колики су приходи „компанија“ које руководе процесима производње, пласмана и продаје свих поменутих психокативних супстанци на нивоу, рецимо, Европе.
Тако да „другови“ на привременом раду у баштама и становима на туђу струју, полако мењајте „основну делатност“. Ово ће брзо.
И ето идиле.
Kад смо већ код идиле. Рече неко, направљена је нова „мода“. Kад пристигне нова, наравно нека већа „количина“, онда газда опали пар ватромета. Сјате се корисници, угодници, инвеститори, прегаоци, политички чиниоци и заслужни безбедњаци. Сви, само не поштени криминалци. Што рече једна „пријатељица ноћи“ – „Од ових поштених ми непоштене не можемо да дођемо на ред“. Онда се све у пола сата безбедно распрода, прода, преда и чека се нова тура. Нова тура, нов ватромет. Они нижерангирани и даље обележавају „своју“ територију тако што каче изношене патике преко жица. Да се виде међусобно, да пакетић случајно неки не залута. И сви други да виде чији је град уствари. Све у стилу – „брате ал сам се издобијао“.
Него, би ли скоро неки ватромет у организацији једног несрећног, од рођеног оца понуђеног сина. То је онај „врховни командант“ што би да искорени сиромаштво у Србији тако што би да затре све сиромашне. Kажу, честита син оцу рођендан, баш некако код споменика Вечна ватра посвећеном жртвама НАТО агресије на Србију који из неког разлога никако да опет засија,... баш некако 200 бакљи, тако рекоше, нисам бројао,... па нека вам је мирна савест, срећан рођендан и срећно бројање..
Више текстова Бранка Вељковића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
