-Не, мени не смета то што ми нисмо, још увек, постали шампиони Русије. Сад смо на 5. месту на табели. Најглавније је да у екипи постоји воља за победом, девојке подржавају једне друге. Постоји здрав спортски дух и велелепна физичка спремност. Пето место за нас није „мало“ , оно је вредно у оваквим жестоким условима дугих кошаркашких такмичења. Зато не очајавамо и продужавамо да радимо, схватајући притом, да победа не долази никоме сама.-Урош Цветић се осмехује: зна, као прво, да његов тим игра поштено, као друго, баш због таквог односа ка спорту и људима, „Чевакату“ воле и цене навијачи.
Урош Цветић је тренер вологодске кошаркашке екипе „Чеваката“ који је одговоран за општу физичку спремност спортиста и ради овде већ три године. Пре тога је радио у курском „Динаму“, још раније је тренирао кинеске спортисте. Али, каже он, уз сво дужно поштовање према Кини, Русија је Србину дража. Можда због тога што је пространија. Уосталом, није ствар само у географији, ако разумете шта хоћу да кажем.
Како би разумели једни друге, Русима и Србима није потребан велики труд. Рекло би се да се разумеју на први поглед и на пола речи.
Уроше, питам, - како сте научили руски језик и још да буде без страног акцента?
-Управо онако како сте ви научили српски: узео и научио. Проблема није било. Плус, знате, имамо слични менталитет, добре заједничке односе, сродност језика - какви онда могу бити проблеми!
Клима, на пример. Тмурно пролеће, блато, киша или снег - како то утиче на ваше расположење? Не вуку ли вас топли српски крајеви?
- Понекад ме, наравно, вуку: дешава се да ми недостаје сунце. Али из искуства знам да је време променљива ствар; и сунце ће изаћи, и зеленило ће се појавити, и небо ће се очистити. То се не тиче само метеорологије.
- Да, када говоримо о времену у „великом спорту“: како оцењујете отворено ругање према Русији од стране актуелних организатора Олимпијских игара? Не можете да имате своју заставу, ни под којим условима не би тебало да имате своју химну, а сама реч „Русија“ треба да буде забрањена.
- Управо онако како су се ругали Србији у недавној прошлости. Ми смо кроз све ово прошли у време рата са НАТО пактом.“Језиви српски варвари“, „српски нељуди“, „цео цивилизовани свет осуђује Србију“ - све је то већ било, све је то познато од раније. Сада је прешло на Русију. О чему смо вас, иначе, још 90-их година , у разговорима упозоравали: “Руска браћо, то што видите у Србији данас, доћи ће и код вас: напад на Русију је почео са нападом на Србију“. И није реч само о спорту (некакви олимпијски принципи!), који су само део нашег живота, баш као култура, наука,индустрија.
Како су Срби могли да се одупру оваквим понижењима, таквом притиску?
- Чини ми се, пре свега, спознајом и схватањем да ми страдамо због истине. То ти даје снагу, то схватање да страдаш због истине. Као друго, по мом дубоком убеђењу, велики значај има самопоштовање: не обазирући се на све покушаје да вас понизе, да газите по блату, ти не губиш достојанство јер се не додвораваш онима који су себе означили „цивилизованим“ и који су присвојили себи право да ти суде. Ако себе уважаваш, себе лично, свој народ, своју земљу-онда ћеш се извући из сваког изазова.
Српски спорт не може а да не изазива поштовање: ваш фудбал (извините за последњи пријатељски меч у Москви), кошарка, тенис, рукомет - успеси Срба су импресивни. Како сте успели да сачувате спортску форму у неспортским условима?
- Мислим да је то због велике пажње на развијању не само „великог спорта“, не само на усмерењу ка постизању рекорда по сваку цену, већ истрајност у очувању тзв. масовног спорта. Једноставно речено, спорт - по мом убеђењу, треба да се навикне на своје место у друштву. Фудбалски, кошаркашки, рукометни терени испред свих домова, одласци на базен: то треба да буду циљеви, а не хистерична „наоштреност“ ка рекордима. Ако спорт и фискултура постану навика људима биће, верујте, и рекорда. Не могу сви бити као Никола Тесла, али сви, или велика већина, могу да усвоје основна правила математике и физике. Тада, из таквог друштва, можете очекивати да се појави геније. Исто је и са спортом: дозволимо да он постане навика људима. Тачније, дозволимо да поново постане навика, како је то било код вас раније - тада ће бити и стварних озбиљних шампиона.
Дакле, по вашим речима није све изгубљено?
- Апсолутно ништа није изгубљено. За спортисту је права пропаст ако упадне у хистерију: спорт прдеставља достојну, упорну борбу човека, пре свега, са самим собом. Победити сопствене слабости-то је најмоћнија победа. Све остало ће проћи као што прође и тмурно време. Ово је мој став који желим да пренесем, како нашим спортистима-тако и свим Русима: поштујте себе и немојте се сагињати.
Извор: Правда/Петр Давыдов
Превод: Драган Николић
