Пише: Слободан Стојичевић
Елем, да мало ставимо ствари на своје место: народ је суверен. А не власт. Народ делегира вођење државе путем избора. Она политичка опција која добије већину на изборима није добила од народа на вечни дар, сувереност народну, већ право да води државу по оном програму који је предложила и кандидовала на изборима. Па и кад има већину у Скупштини, власт није добила апсолутну власт, већ већинску, што значи да треба да обраћа пажњу и на онај део народа који није гласао за њен програм.
Није сад да власт уопште нема власт, али било би добро, и за државу и за саму власт, да не злоупотребљава до крајности, дату јој, власт. Тим пре да је не злоупотребљава за аболирање и вршљање својих обесних кадрова. У стилу: „добили сте власт али да је употребите на добробит а не за „рука руку мије“ тендерско оргијање“.
У данашње време, често се кандидује један програм а потом спроводи други политички програм. То делује шизофрено али је уобичајено у „западној демократији“, јер је политичка елита у свим државама унапред од малих ногу, школована и припремана да игра у складу са улогом која јој се додели на политичкој сцени. То смо пуно пута већ видели. Сетимо се само Италије и Мелонијеве.
Ако власт или опозиција или нека НВО, посумња да је народно поверење потрошено, најлогичније је да се организују избори. Што има смисла у нашем случају данас. Избори а не референдум.
Референдум који се организује, не поводом неког важног националног питања, већ поводом личности се зове ПЛЕБИСЦИТ. То јест, Александар Вучић је предложио да се изјаснимо не о политици већ о поверењу њему лично. И да му се „бланко“ поклони апсолутно поверење да чини све што сматра за сходно.
Ја лично, на пример, као човек у годинама (60) који је свашта преживео, знам и схватам да, како рече Његош: „ко иоле на брду стоји, даље види но онај под брдом“. Онај ко је на власти често има неке информације које нису за јавно објављивање, доноси одлуке јер шире види ситуацију из позиције у којој је, и има одређено дискреционо право да донесе одлуке које нама обичним људима нису разумљиве или логичне али су условљене „ширим националним интересом“. Али аболирање шалабајзера, лопова и корупционаша у својим редовима – није и не може бити „шири национални интерес“. Ако се народ и студенти буне што правосуђе не ради – то није проблем остваривања политике предложене на изборима за коју је неко гласао (или није гласао, као ја на пример, али демократски трпи мишљење већине). Већ је то приватизација политичке функције. И ако се мени сад предлаже да се лично плебисцитарно изјасним о поверењу Александру Вучићу - да ли он има право да своје другаре и пословне партнере аболира од кривичних дела - ја нећу да поклоним такво поверење. И нико нормалан, то не би требало да ради. Нити би он требало тако нешто да тражи од нас.
Ја на пример сматрам, ма колико да сам против политичког програма Александра Вучића, ма колико да нисам гласао на изборима за њега и његову странку, морам да признам да се ипак солидно носи са изазовима у спољној политици. Не сад да сам неки „АВ фан“ нити ћу за њега гласати али, иако ми је непријатно, морам да признам да има ту и понеко зрнце државничког у еквилибристици (еквилибристика – ходање по жици) између Истока и Запада, вођењу државе која је окружена НАТО пактом, подршци Републици Српској, не увођењу санкција Русији и још по нечему. Али то не значи да се слажем да он лично, за рачун тога што подржава Додика, и не уводи санкције Русији, може да ради све што хоће у будућности.
Значи, по мом мишљењу, најбоље би било да се не „хајпује“ са плебисцитом, већ да се хапсе и суде лопови и криминалци (бар колико толико). Али ако то не може онда да се распишу избори.
Ако ли ни то не може, онда ми имамо сасвим други проблем: несагласност на изборима предложеног политичког курса и програма који је народ, (не и ја лично) већински изгласао на изборима и политичке реалности.
Зато имам предлог: да се распише САВЕТОДАВНИ РЕФЕРЕНДУМ, који би фиксирао неколико најважнијих праваца и на коме би народ одговорио на неколико најважнијих питања од националног значаја.
Предлажем да питања буду:
1. Да ли сте за прекидање преговора о приступању ЕУ?
2. Да ли сте за приступање Србије БРИКС?
3. Да ли сте за анулирање бриселских и других тајних и јавних споразума поводом Косова и Метохије?
4. Да ли сте за уједињење Србије са Републиком Српском?
5. Да ли сте за суверенизацију или глобализацију?
Сматрам да би ових пет питања било, бар за почетак, довољно да народ путем референдума, посаветује (на жалост) легално изабрану власт о правцима куда жели да власт у будућности води Србију. То би био бар онај минимални консензус који би омогућио да се све политичке опције, даље на миру псују, ћушкају и гуремају по Скупштини а да при том барем колико толико идемо у правцу који већина народа жели.
Извор: Правда
