Pravda

Ovom prilikom treba apstrahovati položaj Pokrajine u vreme komunističke vladavine, jer nas pozivanje na tradicije autoritarne vlasti i izgradnje asimetričnih modela autonomije čiji je cilj bio stvaranje međuetničkog disbalansa, može odvesti na veoma opasnu stranu. Ništa što je nastalo kao produkt revolucionarnog nasilja, zaobilazeći demokratsku proceduru i norme građanske političke kulture, ne može imati trajni legitimitet. Međutim, crveno svetlo za uzbunu se pali kada u Srbiji, čak i u vremenu koje bi makar formalno trebalo da bude obeleženo demokratskim procesima i strukturama, subjekti koji su nominalni privrženici liberalnih ideja povlače poteze koji izazivaju sumnju da iza njih postoje neki netransparentni ciljevi. Ovde je reč o dominantnoj grupaciji, u poslednje dve decenije, na političkoj sceni ovog dela naše zemlje, dakle Demokratskoj stranci ili preciznije, njenog pokrajinskog odbora koji se može nazvati i Demokratska stranka Vojvodine (DSV). Dugi niz godina ova organizacija i njeni kadrovi su eksperimentisali sa modeliranjem pokrajinske administracije, kao jedne vrste paradržavne strukture. Ponovo se pozivajući na iskustva tokom raspada bivše nam zemlje, lako se uočava zakonomernost, da su upravo birokratski aparati lokalnih teritorijalnih celina, bili jezgra i vodeći regrutni centri sloja koji je postajao nosilac projekta pravljenja državnosti. Srećom, takav maligni proces nije predaleko odmakao u Vojvodini, ali je primetno da je za vreme vladavine DSV ova struktura neracionalno uvećavana do grotesknih razmera, pokušavajući sama sebi da osmisli razlog za postojanje i prostor za delovanje, simulirajući pseudodržavnu organizaciju i hijerarhiju. Kada se tome doda čitav niz opasnih političkih projekata, čiji je najdramatičniji egzemplar protivustavni statut Vojvodine, kao i alhemijski pokušaj sintetizovanja nadetničkog regionalnog identiteta, koji je bio zamišljen kao supstitucija za nacionalne, jasno je da su se u ovoj stranci zaigrali izuzetno rizičnim stvarima koje su mogle da rezultiraju daljom dekonstrukcijom našeg državnog prostora. Pritom sve ovo vreme DSV nije prezala da podršku za ideje čiji je bila nosilac traži od lokalnih marginalnih grupa i pojedinaca, koji su trajno inficirani autošovinizmom, ali i inostranih centara moći, koji pretenzije, na implementaciju svog uticaja, nad našim državnim i etničkim prostorom nikada nisu prikrivali. I taman kada je delovalo da je Demokratska stranka dobila lekciju od strane birača, koji su kaznili njenu višegodišnju politiku na nivou čitave Srbije, ali i najvećeg broja lokalnih samouprava, usledile su nove kontradiktornosti iz ove grupacije. Procenivši da im je pokrajinski odbor poslednji nosilac iole ozbiljnije vlasti od koje su već uveliko postali zavisni, gubeći pritom svaku ideologiju, njihovo članstvo je izglasalo predsednika i čak tri potpredsednika iz tog dela svoje organizacije. Pritom, Pokrajinska vlada se održava samo pukom interesnom akrobatikom, i ako su njeni konstituenti odavno izgubili svaki legitimitet među glasačima, što su surovo, i krajnje eksplicitno, pokazali izbori na različitim nivoima, od nacionalnih do lokalnih, na ovom delu naše države. Ispada kao da je članstvo i organizacija ove stranke, iz centralne Srbije, Kosova i Metohije, te Beograda prihvatilo da bude pridruženo DSV. No, to je stvar za njihove interne forume. NJihov novi lider i dugogodišnji prvi čovek DSV ubrzo je izašao sa jednom iznenađujućom, ali nepotpunom i nerazjašnjenom platformom, o tome kako moramo da izgradimo „srpsku Srbiju“ pre nego što nastavimo proces pridruživanja EU. Iz razloga izostanka dalje artikulacije ovog stava, osnovano se sumnja da je u pitanju samo medijski spin, koji je trebalo da ih približi onim delovima birača koji su senzitivniji za ozbiljne nacionalne i državne probleme, a kojih, kao posledica ekonomske krize i sve brutalnijeg odnosa same EU prema našim vitalnim interesima, ima sve više. Jer ubrzo je usledila „Deklaracija o potrebi promene Ustava Srbije ili donošenje novog ustava“, koju je, sa svojim koalicionim saradnicima, inicirala DSV u pokrajinskoj skupštini. I to je uradila ista ona većina u ovom domu koja je svoji legitimitet za donošenje normativnih akata iscrpela onog trenutka kada je Ustavni sud Srbije proglasio protivustavnim njihov Statut Vojvodine, koji je primer pravne bahatosti i političke neodgovornosti snaga koje su insistirale na njemu. Takođe, ostala je nedorečena izjava, preko koje se iznenađujuće olako prešlo u našoj javnosti, predsednika pokrajinske skupštine i člana SVM Ištvana Pastora, da su razgovore koje je on sazvao o budućnosti pokrajinske vlasti, DSV i njeni saveznici minirali, zbog toga što je on „Mađar i hrišćanin“?! Implicira li možda ovo da DSV i njeni saradnici ne baštine one političke i ideološke vrednosti koje su karakteristične za tradicionalnu Evropu i kakve to destruktivne posledice može imati po naše društvo? Neko će reći da to zvuči previše paranoično, ali ako se prisetimo da se tako isto govorilo početkom poslednje decenije prošlog veka, za sve one koje su upozoravali na slučaj pozivnih brojeva koji su ostali nedodeljeni, tokom raspada SFRJ, stvari dobijaju drugačiju konotaciju. Podsetimo, od pomenutih pozivnih brojeva samo još nije dodeljen 00384 (+384), dok su svi ostali raspoređeni na novonastale države. Da li neko od arhitekata naše devastacije i njihovih lokalnih saradnika, možda baš od severne srpske pokrajine namerava da napravi državoliku konstrukciju, kojoj bi on bio dodeljen? Mislimo na vreme o tome.

Pročitajte još:„Parada je borba za moć“

Izvor: Danas.rs