Pravda

Majdan u Kijevu realizovale su SAD protiv Rusije i Rusa. To znači protiv povezanosti Kijeva sa Moskvom i lično protiv Vladimira Putina. Glavni zadatak bio je da se čitava Ukrajina (zajedno sa Krimom) odvoji od naše zemlje, da se torpeduju evroazijske integracije i da se snažno blokiraju pretenzije Kremlja na liderstvo u multipolarnom svetu. Sve ovo ima dramatičan značaj za Amerikance, naravno, ako ne nameravaju da odustanu od planetarne hegemonije i učvršćivanja Novog svetskog poretka. A ne nameravaju. Upravo zato zato je Putin sa snom o „velikoj Rusiji” za njih egzistencijalna opasnost. To je činjenica, ko to negira ili ne razume – ili je neprijatelj ili idiot. Dijagnoza ne podleže preispitivanju. I to je glavno. Krim i raspored snaga Putin je odbio da kapitulira pred američkom agresijom u Ukrajini i povukao uzvratni potez – stvorio je uslove za mirno pripajanje Krima Rusiji. Glavni program vašingtonskih „jastrebova” bio je tako osujećen. Zato su protiv predsednika Rusije ustale tri snage: a) SAD i njihovi geopolitički saveznici, uključujući svetsku finansijsku oligarhiju; b) Kijev i ukrajinski liberal-nacisti („subimperijalističkiproksi” – posrednik, skrivač tragova, prim. prev.); d) nacional-izdajnici unutar Rusije. Na stranu Putina i Rusiju takođe su stale tri snage: a) protivnici američke hegemonije u svetu (od oprezne Kine i drugih učesnika grupe BRIKS, do različitih antiameričkih mreža u Evropi i Aziji); b) protivnici ukrajinske vlasti i narodna vojska Novorusije u Ukrajini; v) ruski patrioti, državotvorni svet, u suštini – čitav ruski narod (uključujući dobrovoljce koji su otišli da brane „ruski svet”, kao i pravoslavne pokrovitelje koji su ih podržali). Ja sam više puta govorio da Z. Bžežinski smatra da je „šah –igra za jednog, a ne za dvoje”. On je podržavao drugi mandat Dmitrija Medvedeva upravo zbog toga što mu Medvedev na predsedničkoj dužnosti ne bi smetao da igra partiju „Evroazijski Balkan”. Na Krimu je postalo jasno da se sa druge strane šahovske table (sa ruske strane) pojavio igrač koji ne zavisi od SAD. To je uplašilo mnoge u Vašingtonu. I ne samo u Vašingtonu. Sa takvim stanjem stvari došli smo do ustanka u Donbasu. Ruski stil Oko Putina se posle Krima desila konsolidacija čitavog ruskog društva bez presedana. U tome je značajnu ulogu odigrao V. Volodin koji je uspeo da u kratkom roku osigura apsolutnu podršku predsedničkog kursa u odbrani „ruskog sveta” od strane svih segmenata političkog sistema Rusije (kako desničarskih, tako i levičarskih, kako ultralojalnih iz Jedinstvene Rusije, tako i anarhista iz art – grupe „Rat” i „Druga Rusija”). Istovremeno, Putin je bio planirao program daljeg delovanja u ukrajinskom pravcu. Osnove tog programa saopštio je u Direktnoj Liniji kada je sve jasno izložio o Novorusiji (uvodeći ovaj termin), o tome da „Rusi svoje ne ostavljaju”, da „ukrajinski nacizam neće proći” i da je „ukrajinska vlada nelegitimna”. Posle Krima te reči razumeli su svi učesnici geopolitičkog šaha sa obe strane. Donbas je ustao. Ustanak je bio usmeren protiv kijevske hunte i lokalnih korumpiranih elita (regionalista, „ahmetovaca” itd.), a takođe i za „ruski svet”. Tako je nastala narodna vojska Novorusije. Proputinovska snaga na međunarodnoj sceni ispoljila se kroz one zemlje koje su se uzdržale na glasanju u OUN-u protiv rezolucije i osude pripajanja Krima Rusiji. Podrška je bila indirektna i oprezna, ali, bez obzira na to, bila je. Sem toga, od samog početka konflikta, u Donjeck i Lugansk počeli su da pristižu dobrovoljci iz inostranstva – predstavnici inostranih antiameričkih/antiglobalističkih mreža. U kontekstu ukrajinske krize, unutar Rusije je proputinovski kurs obuhvatao organe sile, patriotske činovnike, pravoslavne pokrovitelje (S. Šojgu, A. Bortnjikov, I. Sečin, A. Gromov, K. Malofejev, S. Glazjev i dr.) i ogledao se u opštem usponu svih tipova ruskih patriota – desničarskih, levičarskih, nacionalista, staljinista, monarhista, evroazijaca. Svojevrsna zastava ove grupacije i kolektivni izraz ruskog htenja i ruske odvažnosti postale su ličnosti legendarnog komandanta Igora Strelkova i njegovih ratnih drugova (Igora Bezlera, Alekseja Mozgovoja i dr.). Putin je istinski, a ne nominalno postao „nacionalni lider”, ravnopravni igrač sa ruske strane evroazijskog šaha. Dinamika bitke za Novorusiju: suton patriota U borbi za Novorusiju glavno oružje u rukama SAD, zajedno sa marionetskim režimom u Kijevu i sankcijama protiv naše zemlje, postala je „šesta kolona” u samoj Rusiji (oligarhat, prikrivena agentura zapadnog uticaja u državnom aparatu, medijima i ekspertskim društvima). Preko nje je Vašington otpočeo kampanju širokih razmera za „obuzdavanje Putina”. Na kraju serije tehnoloških operacija koje su razrađene po svoj prilici negde u dubinama CIA i realizovane od strane „šeste kolone” u Rusiji, Amerikanci su uspeli da prinude Putina da se koleba u pogledu svrsishodnosti dalje podrške Novorusiji („kakva će biti ekonomska cena takve politike”, „neće li to Evropljane gurnuti u zagrljaj SAD”, „hoće li uvući Moskvu u novi Avganistan” itd.). Istovremeno, koncentrisanom informativno-propagandnom napadu bili su izloženi Putinovi saveznici u „ruskom proleću”. NJihovo diskreditovanje na međunarodnoj sceni odvijalo se uz isticanje da niko u svetu ne podržava poziciju Rusije, a oni koji je podržavaju i sami su marginalci. „Rusija je sama, od nje su se okrenuli čak N. Nazarbajev i A. Lukašenko” – počeli su uporno da ponavljaju propagatori koji se nalaze pod kontrolom SAD. Klevetanje lidera Novorusije bilo je još izraženije i ciničnije: oni su predstavljani kao „separatisti”, „banditi”, „teroristi” koji Rusiju gotovo vuku „u treći svetski rat”. Kakva je samo, na primer, izjava Sergeja Kurginjana o umešanosti narodne vojske u obaranje malezijskog Boinga i „zaveri protiv Putina”. Kompromitovanje proputinovskih snaga u samoj Rusiji išlo je linijom „demonizacije” Strelkova i patriotskih grupa koje su ga podržavale (organi sile, pravoslavni aktivisti, evroazijci). Najvažnije: „šesta kolona” nije samostalan subjekt; ona samo ispunjava direktive Vašingtona. U vezi s tim indikativno je da su se prve publikacije protiv tog istog Malofejeva, o njegovoj ulozi na Krimu i u Novorusiji, pojavile baš na Zapadu (u Švajcarskoj, Austriji, Engleskoj, Francuskoj, Grčkoj), sinhronizovano sa Kijevom, i tek posle toga pridružili su se ultra-liberalni, prema Putinu opozicioni mediji u Rusiji i neke grupe koje se izdaju za patriote (neka se svako sam doseti o kome se radi). To, da „peta kolona” (”Marš mira”, radio „Eho Moskve”) direktno dobija instrukcije iz „vašingtonskog Ce-Ka” više ni za koga nije tajna. To, da „šesta kolona” u Putinovom okruženju deluje na sličan način, samo veštije skrivajući svoju potčinjenost CIA, CFR (Savet za inostrane poslove) i drugim spoljnim centrima, do nedavno nije bilo toliko očigledno… Uspesi američke operacije u „obuzdavanju Putina” postali su primetni u junu kada je počela da se menja retorika u domaćim medijima. Nadzor nad projektom „Novorosija” konačno je prešao u ruke Vladislava Surkova koji je u borbi u državnom aparatu primetno potisnuo Volodina i Glazjeva. Zatim je usledila ostavka Strelkova, promena rukovodstava DNR i LNR i eskalacija medijske kampanje u ruskim i stranim medijima protiv Malofejeva. Delujući po direktivama iz Vašingtona, „šesta kolona” na kraju je uspela da u septembru neutralizuje scenario „ruskog proleća”, koji je smrtno opasan za Novi svetski poredak. Ispostavilo se da je čitav program koji Predsednik Rusije javno saopštio na Direktnoj Liniji, realizovan potpuno suprotno. Umesto „Putinovog plana” dobili smo „plan Bžežinskog-Kisindžera-Primakova”, koji je oličen u takozvanim „Minskim sporazumima”. Međutim, razbijanje Novorusije samo je preludijum za drugu fazu američke operacije koja, ako je moja analiza tačna, pretpostavlja stvaranje preduslova za državni prevrat u Rusiji i za svrgavanje Putina. Svrgavanje Putina Ako bi Putin uveo trupe u Novorusiju, njegova pobeda bila bi neopoziva. Bžežinski je više puta priznao da - ako se Rusi odluče na puni scenario sile u Ukrajini - onda SAD i NATO ništa neće moći da im suprotstave. Ali, posle tog koraka logično bi morala da usledi rotacija elita, suštinska promena ekonomske politike i učvršćivanje patriotskog načela u samoj Rusiji. I više od toga, u takvoj situaciji nikakva alternativa kursu Moskve u izgradnji multipolarnog sveta jednostavno ne bi mogla da postoji. Odnosno, „cena pitanja”, u stvari, nije samo i nije toliko u kontroli nad Ukrajinom koliko u borbi za budućnost, može se reći, čitavog čovečanstva. Ako uvide kolebanje ruskog lidera, pristalice Rusije i multipolarnosti u inostranstvu počeće da deluju opreznije, jer SAD i na njih takođe vrše pritisak. Nekoliko faza rotacija lidera DNR i LNR dovešće do uklanjanja revolucionarnog jezgra Novorosije i do njegove zamene poslušnim i potkupljivim činovnicima spremnim na pogodbu sa svima – kako sa Moskvom, tako i sa Kijevom ili lokalnim oligarsima. Ruska revolucija u Novorosiji biće snažno ugušena od strane reakcionarnih snaga. U Rusiji se pojačava propagandna kampanja protiv Strelkova i drugih proputinovskih patriota. Neko svodi ideološke račune, neko „pi-ari”, neko radi po nalogu, neko koristi situaciju za konkurenciju u politici i biznisu… Cilj svih tih manipulacija je da –patriote nahuška protiv Putina, jer Vašington i njegova sredstava u strukturama (CIA, CFR itd.) nastoje da kao izvor tih progona predstave lično Predsednika Rusije. Ako, pak, tu sliku pogledamo u celini, videćemo da je iza koprene uvreda i laži samo jedno: Putin koji brani suverenitet Rusije i tvrdo odgovara na izazove tom suverenitetu , isto kao što i patriote koji ga u tome podržavaju prikazuju kao „nacionaliste”, „fašiste”, „imperijaliste” i protivnike „progresa” i seksualnih manjina”. Za zapadnog čitaoca koji je obrađen ultra-liberalnim medijima zabrana gej-parade je – zločin veći od Aušvica. U okolnostima postmoderne narušene su sve proporcije, bezvredno se preuveličava do neba, realne tragedije i zločini obično se prećutkuju i nestaju sa ekrana, dakle, prestaju da postoje. Na kraju CIA, CFR i sva američka mreža nastoji da dobije sledeće: 1) razbijanje Novorosije pojačava konsolidaciju Zapada koji je „umeo da zaustavi putinovski imperijalizam”, i postavi pitanje o vraćanju Krima; 2) izdaja Donbasa i revolucionarnih lidera od strane Moskve okreće gnev i razočarenje protiv Rusije, a to su milioni izbeglica i udar na samosvest proruske polovine stanovnika Ukrajine; 3) proganjanja patriota u samoj Rusiji koji se potiskuju u tabor opozicije kojoj su potrebni kao vazduh – samo je ruska većina sposobna da liberalnoj opoziciji prida razmere koje će pokret protesta učiniti istinski opasnim. Zbog toga je razbijanje Novorosije neophodan i najvažniji uslov za svrgavanje Putina i organizovanje ruskog „Majdana”. To je, zapravo, glavni plan Vašingtona. Naša strategija Razočarenje u Putina počinje da se pojavljuje. Niko se više ne usuđuje da ponavlja besmislice o „lukavom planu” ili „on bolje vidi”. Prisutno je sasvim drugo: uspesi „šeste kolone” u približavanju svrgavanja Putina i stvaranju povoljnih uslova za to. Jednom sam na Internetu video ovakav demotivator: fotografiju patriotskog mitinga na kojoj slabo obučena starica drži plakat neravnomerno ispisan rukom „Rusi su prevareni!” i potpis – „Hvala, kapetane Očigledni”. Nevesela konstatacija. Ali, nažalost, opet tačna. Prevarili su, lažu i spremaju se da to još čine i čine. Svrgavanje Putina koje pripremaju SAD i nacional-izdajnici u Rusiji – jeste još jedna prevara Rusa. A svima nama nude da u njoj učestvujemo. Međutim… I podržavati Putina u njegovim kolebanjima nije najbolji izlaz, to je protivrečnost, to je takođe, možda, svojevrsna „prevara”. Oni koji su doveli Putina u takvu situaciju precizno su procenili rezultat: podržavati ga u potpunosti i u svim postupcima, i glavno, u nečinjenju, to je u izvesnom smislu neodgovorno. Godine 1917. narod je podržavao cara. Pravilno je postupao. Ali, čime se sve završilo, ako car ne čini dovoljno i pravih poteza za spasavanje Otadžbine? Jasno je da on bolje vidi nego narod, ali je sam Car – naš poslednji Car – očigledno imao mogućnost da o tome mirnije razmisli u Jekaterinburgu uoči streljanja – „ko bolje vidi”. Inače, u takvoj situaciji uopšte ne treba isključiti i dvorski prevrat i ubistvo Putina: „šesta kolona” suviše mu je blizu, a njegova prava garda, njegove pristalice iz naroda suviše su daleko, isključeni, uklonjeni, oklevetani u njegovim očima. Ništa lično: to je samo ruska istorija. Tu se često ponavljaju jedni isti motivi. Dakle, šta mi, nepokolebljive pristalice Putina, da činimo u takvoj situaciji? Mislim da treba idemo na rizik i ustanemo u odbranu Putina protiv svih njegovih neprijatelja – daljih i bližih. On nam neće dati ni direktivu ni znak. Ili je zauzet nečim drugim, ili je doveden u zabludu, ili je „hipnotisan” od strane „šeste kolone” koja stvari predstavlja u drugačijem svetlu. Treba formirati novu patriotsku proputinovsku snagu – za Novorosiju, za Rusiju, za veliki Evroazijski Savez. Ne po direktivi, već po zovu srca. Ne računajući na zahvalnost i počasti, nego direktno na napad na neprijatelja, na zlo i smrt i njihove mreže. Za Putina! Sa nama (sa Rusima) je Bog, razumite i čujte, narodi, jer je s nama Bog. Prevela  za Fakte Ksenija Trajković

Pročitajte još:Dugin: Naše ime – Igor Strelkov!

Izvor: Fakti