Pravda

E sad, pošteno govoreći, DSS nije baš obična „mala vanparlamentarna stranka”, već partija čiji je lider bio poslednji predsednik poslednje Jugoslavije, dva puta premijer Srbije i čovek koji je pobedio Slobodana Miloševića. Ali i nezavisno od toga, DSS je godinama bio stecište nacionalne, demokratsko-konzervativne inteligencije (baš kao što su se njihove nešto više građanski orijentisane kolege okupljale oko Demokratske stranke) i zato urušavanje ove stranke, koje je na ovaj ili onaj način okončano nedeljnom izbornom skupštinom u „Sava centru”, zavređuje širu pažnju od one koja bi sledovala na osnovu njihovog trenutnog, više nego skromnog rejtinga. Iako je sa čela stranke formalno otišao odmah nakon martovskih parlamentarnih izbora, tek su ova skupština i ubedljiv trijumf Sande Rašković Ivić označili i definitivni odlazak Vojislava Koštunice iz DSS-a i srpskog političkog života. Za razliku od uspona, koji je bio strelovit i eksplozivan, kulminirajući u to varljivo leto, odnosno jesen dvehiljadite, pad DSS-a je dugo trajao i odvijao se u više etapa. Prva greška dogodila se već u zimu iste godine, kada je, nakon kraćeg premišljanja, Koštunica odlučio da na republičke izbore ipak ne ide samostalno, i da tako – nakon više nego izvesne pobede – preuzme punu odgovornost za upravljanje zemljom, već i dalje unutar DOS-a, bez obzira na to što je već tada bilo jasno da se sa ostatkom ove heterogene koalicije razilazi i politički i personalno. Koštunica je tada pošao linijom manjeg otpora i sva potonja lamentiranja kako tobože nikada nije mogao da sprovodi sopstvenu politiku jer nikada nije imao većinu u vladi padaju u vodu pred činjenicom da je, u času kada je svakako mogao da ima apsolutnu većinu i potpunu odgovornost, svesno propustio to da uradi. Ovu osobinu, to jest sklonost da ga prečesto i olako „prevode žednog preko vode”, pri čemu nikada nije do kraja jasno da li on to svesno dopušta ili samo ne ume i ne može da spreči, Koštunica je zadržao do samog kraja svoje političke karijere. Nadmudrili su ga, razvlastili i u političku penziju oterali Đinđić i Đukanović sa ukidanjem SRJ. Potom ga je prevario Solana, nagovorivši na referendum koji je rezultirao odvajanjem Crne Gore. Obmanuli su ga Labus i Dinkić sa konceptom pogubne neoliberalne politike i sveopšte privatizacije. Pobedio ga je Tadić u političkom nadmudrivanju pre i nakon proglašenja kosovske nezavisnosti. Prevarili ga Nikolić i Vučić kada im je dao važnu podršku i neku vrstu patriotske legitimacije i prilikom stvaranja SNS-a i preuzimanja vlasti od DS-a. Tako ispada da je bio jedino uspešan protiv Miloševića, a gubitnik u skoro svim ostalim situacijama – što nameće dilemu nije li i taj uspeh, zapravo, bio rezultat projekta koji su osmislili i kojim su rukovodili drugi, a on bio samo puki izvršilac. Drugim rečima, ispada da je bio uspešan samo onda kada je delovao na liniji interesa onog istog stranog faktora koji je posle toga veoma često i uglavnom sa razlogom optuživao za srpske i stranačke nevolje.

Pročitajte još: Putin: Zaštitnici ljudskih prava licemerno ćute o zločinima u Ukrajini

Pri tome, nema skoro nikakve sumnje da su Koštuničine namere bile dobre i patriotske i da je iskreno verovao da je Miloševićev režim poguban za srpske nacionalne interese. Za pohvalu je bila i ideja o spajanju demokratskog i nacionalnog i principijelan stav protiv nezavisnosti Kosova i Metohije. Ali se brzo i olako predavao i uvek nekako ostajao nedorečen i na pola puta. Tako su, na primer, njegovim petooktobarskim učinkom danas gotovo svi nezadovoljni: prebacuju mu i oni koji žale što je do 5. oktobra uopšte došlo, i oni koji su nezadovoljni što procesi nakon 5. oktobra nisu išli drugačijim i beskompromisnijim tokom. I pri tome su i jedni i drugi donekle u pravu. Ipak, najveća i najnesumnjivija Koštuničina zasluga jeste to što je tokom svoje vladavine, svojim činjenjem i nečinjenjem, značajno doprineo demokratizaciji, relaksaciji i normalizaciji političke i medijske scene. To je doprinos koji se možda nedovoljno ceni, ali se sve bolje vidi kako se od te demokratizacije i normalizacije sve više udaljavamo i odmičemo. Baš kao što je njegovo nepojavljivanje na nedeljnoj skupštini i propuštanje prilike da javno čestita svojoj naslednici i poželi joj sreću u skoro nemogućoj misiji – i usput se ogradi od ružnih napada i uvreda kojima su je izložili njegovi najbliži saradnici – simptom one mračnije i autističnije crte, zbog koje, između ostalog, verovatno ni Srbiji ni svojoj stranci nije pomogao onoliko koliko je mogao i koliko je bilo potrebno. Izvor: Politika