Pravda

Kako je izgledalo to što odlazeći evro-komesar naziva „istorisjkom prekretnicom“? Širi centar Beograda je 28.septembra 2014. izgledao kao i 13.aprila 1941. godine. Pusto, bez ljudi, stanovnici se sakrili po kućama, većina radnji zatvorena, a hiljade naoružanih vojnika i policajaca po ulicama (tačnije-sedam hiljada). Razni modeli bornih vozila i transportera samo su upotpunjavali pejzaž. Među par stotina „obezbeđenih“, koji su tog dana valjda šetali, najmanje se sporazumevalo na srpskom jeziku. Skup su i predvodila dvojica diplomata, pa je bio i red, ako ni zbog čega drugog-onda zbog naše tradicionalne gostoljubivosti, da se srpski izbaci iz upotrebe. Štefan File, u nastavku već pomenute izjave pokušava da naznači uticaj spoljnog faktora, kada govori o „posvećenosti snaga bezbednosti, parlamenta i uglednih političara, kao i diplomatske zajednice i civilnog društva u Srbiji...“. Iako se to na strogo kontrolisanim medijima ne može videti, Srbija je šokirana onim što se desilo. Dovoljno je malo zagrebati po površini, „prošetati“ se po društvenim mrežama ili razgovarati sa ljudima, pa videti šta građani zaista misle o svemu. Ulazimo u period torture manjine nad većinom i to je vreme puta bez povratka. U budućnosti, stvari će postajati samo gore. Zbog toga je citirana izjava Štefana Filea sa početka članka važna. Ovo jeste „prekretnica u savremenoj istoriji demokratske Srbije“. Jer, demokratije u Srbiji više neće biti. I do sada je puno prigovarano tome kako naš politički sistem funkcioniše, ali sve je to bila bajka u odnosu na ono što nas čeka u budućnosti. Prava homoseksualaca i status LGBT zajednice imaju veze sa ovim samo toliko koliko je ova tema (zlo)upotrebljena kao sredstvo za „guranje“ Srbije ka vremenu bez povratka. Jer, da je prava namera organizatora bila da se ovo pitanje rešava, onda bi ono već uveliko bilo pokrenuto kroz institucije sistema. Koliko je takvih inicijativa bilo za poslednjih pet godina? Zašto se u Narodnoj skupštini ne raspravljava o položaju homoseksualaca, osim pred održavanje „Parade ponosa“? Zašto se ne pokrenu javne debate, rasprave, sačine amandamni na niz postojećih zakona? Pa takve stvari se rade i kada treba menjati urbanističke planove, kada se određuje širina trotoara! Zašto da se isto ne uradi i kada je na dnevnom redu pitanje poštovanja ljudskih prava. Iza priče o „Paradi ponosa“ zapravo se nalazi poruka o uspostavljanju sistema u kojem će diktatura manjine nad većinom biti i legalna i legitimna. Naravno, neće bilo koja „manjina“ moći da „teroriše većinu“, već će to biti ekskluzivno pravo isključivo „odabranih manjina“. U istočnoevroskim državama, koje se nalaze u „zoni relativnog političkog konzervativizma“ potenciraće se „homoseksualno pitanje“, u drugim delovima sveta  neke druge stvari. Te, „odabrane manjine“, će imati punu političku, finansijsku, logističku i medijsku podršku. Imaće zaštitu. Od koga? Tu se opet vraćamo na Štefana Filea i spominjanja aktivnosti „diplomatske zajednice“.U suštini, radi se o nekoliko zapadnih centara moći, predvođenih, naravno, američkim liberalima. Tako, narod može birati koga hoće, u parlamentu se može praviti bilo koja većina, sve to neće imati puno veze sa magistarlnim pravcem kojim će se kretati država i društvo. Većina će biti ikebana, a manjina će upravljati ključnim procesima. Nalazimo se na početku tog procesa, ali će se on brzo razvijati. Živimo u vremenu liberalnog fundamentalizma. A kao i svaki fundamentalizam, i ovaj će ostaviti strašne posledice. U članku za lonodonski „Indipendent“ Pol Verhage navodi: „Trideset godina neoliberalizma, slobodnog tržišta i privatizacija uzele su svoj danak usled nemilosrdnog pritiska. Ako ste skeptični dok ovo čitate, rećiću vam ovo: meritokratski neoliberalizam favorizuje određene lične sposobnosti, a kažnjava neke druge“. Šta je tu različito u odnosu na komunizam ili nacizam? Svaka ideologija ima svoju degenerativnu fazu. Iz principa rođenih u Francuskoj revoluciji razvile su se tri savremene ideologije-socijalizam, nacionalizam i liberalizam. Plemenite ideje socijalizma su u određenim okolnostima „skliznule“ u surovi komunistički teror, a ideje o nacionalnom okupljanju i udruživanju u razvoj rasnih teorija i nacizam. Načela o slobodi pojedinca ili manjine polako se pretvaraju u princip terora manjine nad većinom. Umesto javne rasprave i skupštinskih sesija posvećenih pitanjima homoseksualizma i pravima homoseksualaca, svakog septembra u blokiranom Beogradu ćemo imati dan koji će ličiti na 13.april 1941. To će biti podsećanje na „prekretnicu u savremenoj istoriji“, dokaz da živimo u novom vremenu, da su pokrenuti procesi napovratni. Pri tome, ti nepovratni procesi neće imati preterane veze sa LGBT populacijom. „Paradama ponosa“ će prisustvovati sve manje homoseksualaca. Nepovratni procesi će imati veze sa ulaskom u razdoblje liberalnog fundamentalizma. Sa degenerativnom fazom u životu jedne ideologije. Izvor: Fond strateške kulture

Pročitajte još:Tenkovi, artiljerija, minobacači ispred skupštine