Pravda

Tako i kad se dotaknu pitanja monarhije Srbi reaguju bez mnogo razmišljanja. Manji broj Srba su simpatizeri monarhije i oni se uglavnom ne trude da svoje simpatije prema monarhizmu obrazlože, a veći deo iz raznih razloga odbija monarhiju, bez mnogo razmišljanja. Jedan od osnovnih razloga zašto monarhija u Srbiji iako prirođena, nije i široko prihvaćenja, leži u marketinškom neuspehu «plasmana» na političkom tržištu posle pada komunizma ličnosti prestolonaslednika Karađorđevića. Monarhija se procenjuje demokratsko-tržišnim kriterijumima. Od početka nesrećnog višestranačkog života u Srbiji 90-ih godina, monarhija je posmatrana isključivo kao pitanje usvajanja ili odbijanja jednog simbola. Kruna se posmatrala manje-više samo kao simbol koji jednostavno treba postaviti umesto petokrake zvezde. Pošto je kruna konačno zasela na zastavi republike (?!) pitanje monarhije je prestalo da bude zanimljivo. Treba se podsetiti da je stvar monarhije najviše zastupao je jedan od najvećih političkih štetotočina novijih vremena. Sve dalje promašaje i praziluk kojim se mahalo u čišćenju puta ispred krune, najbolje simbolizuje događaj prilikom dolazak prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića u Srbiju. Emotivno očigledno potresenom prestolonasledniku, ispred aerodromske zgrade, nedopečeni monarhisti prineli su srpsku zemlju na celivanje - u žardinjeri! I on je tu bio prinuđen da klekne u potpuno demistifikujućem trapavom činu. I sav marketing koji je usledio bio je u sličnom duhu. Živa istina, ni sam prestolonaslednik nije pokazao posebne talente. Za onolike godine koje je proveo u Srbiji čak nije uspeo ni da nauči srpski jezik, što je u međuvremenu uspevalo onolikim dobronamernim ili nedobronamernim činovnicima raznih ambasada iz celog sveta kao i zainteresovanim stranim stranim političarima osrednjeg kalibra, na privremenom poslu pljačke Srbije. Pravih, obaveštenih i iskrenih monarhista u Srbiji ima. Za one koji se zainteresuju postoji i dovoljno ozbiljne literature u kojoj su ubedljivo objašnjene prednosti monarhije u odnosu na stranačku demokratiju. Ipak, ideja monarhizma kao da se zaglavila najviše zbog toga što s jedne strane prestolonaslednik ne odgovara ukusu srpske sredine, a monarhija se doživljava tek kao mogući ukras višestranačke demokratije (čemu su doprinele i izjave samog prestolonaslednika koji je reklo bi se u mnogo čemu manji monarhista od mnogih Srba).

Pročitajte još:(TREJLER) Čovek, žena i deca

Pošto se iz dana u dan povećava broj onih kojima je jasno da od višestranačke demokratije u Srbiji ne mogu očekivati ništa dobro, možda bi vredelo pitanju obnove monarhije ili njenom trajnom odlaganju u stranu prići nepristrasno, bez navijanja i korišćenja isključivo tržišne logike. Ukoliko dođe do okolnosti u kojima će moći ili morati da se potraži alternativna višestranačkom parlamentarnom sistemu, uloga monarha može da postane daleko bitnija od običnog simbola ili ukrasa. Model skupštine koju oformljuju, ne predstavnici stranaka, nego predstavnici teritorijalnih jedinica i strukovnih organizacija moguć je pod uslovom da ne bude zloupotrebljen u jednopartijskoj diktaturi (što se na više načina dešavalo tokom dvadesetog veka). U varijantama tog modela bi uloga monarha kao neke vrste naslednog nepotkupljivog sudije koji brine o celoj zajednici a ne o njenim delovima, bila od presudnog značaja. Utoliko je možda došlo vreme da se o ulozi monarha ozbiljno razmišlja. Da se zaista priprema teren za uspostavljanje monarhije koja se, što je paradoksalno, lakše može formalno uspostaviti u maloj Srbiji nego u velikoj Rusiji, koja je preko Putina svoj spas već pronašla u prećutnom i neformalnom povratku ideje monarhije. Naravno da će se kao najiskreniji monarhisti pokazati ne oni koji već na početku vide svoje mesto među počasnim dvoranima, nego oni koji su spremni da se žrtvuju za jedinstvo i budućnost svog naroda. Takođe – vreme je da se prestane sa raspravom da li je dopustivo da na presto bude doveden neko mimo reda nasleđivanja. Uspostavljanje monarhije, kao čin izlaska iz ropstva političkom marketingu i ulaska u zdravije političke vode, tražiće možda žrtvu i od aktuelnog prestolonaslednika. Nikako ne bi bio prvi koji se zbog dobrobiti zemlje i prestola odrekao svog prava u korist trenutno pogodnije ličnosti. Uostalom na samom početku naše najvažnije velike i svete srednjovekovne dinastije – Nemanjića, veliki vladar Nemanja, dodelio je presto - ne prvorođenom Vukanu, već srednjem sinu Stefanu - zato što je to u datom trenutku bilo bolje za Srbiju. Važno je da o monarhiji počne ozbiljno da se govori i da počnu da se skiciraju konkretna politička rešenja. Trenutak kolapsa uvoznog višestranačkog sistema možda i nije toliko daleko koliko izgleda. Piše: Đakon Nenad Ilić Izvor: Fejsbuk profil đakona Nenada Ilića